Ерне Кираљ

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерне Кираљ
Датум рођења(1919-03-16)16. март 1919.
Место рођењаСуботица
Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти14. децембар 2007.(2007-12-14) (88 год.)
Место смртиНови Сад
Србија

Ерне Кираљ (Суботица, 16. март 1919Нови Сад, 14. децембар 2007) био је српски и мађарски композитор из Војводине, пионир и један од најзначајнијих композитора авангардне музике на простору СФРЈ.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Композитор Ерне Кираљ (мађ. Király Ernő) завршио је музичку школу у Суботици, на одсеку за дувачке инструменте (труба). Радио је у новосадском градском и позоришном оркестру, био је активан као музички уредник Радио Новог Сада и као хорски диригент и руководилац музиколошког одбора Војвођанског музеја. У сврху откривања нових звучних простора и путева организације музичког дела Кираљ је много својих композиција базирао на импровизационој техници те их је бележио у виду музичке графике (Соната геометрика, Ацтионес, Флора 2, Флора 7, итд). Стим у вези је и његов рад као градитеља инструмената. Наиме, Кираљ је конструисао два оригинална инструмента (Цитрафон и таблофон) на којима је сам изводио своја дела и импровизовао.

Признања[уреди | уреди извор]

Добитник је награде за допринос развоју југословенске музике (награда Ослобођења Војводине, 1990), а 1995. именован је за редовног члана Мађарске академије уметности (Magyar Mývészeti Akadémia) у Будимпешти.

Дела[уреди | уреди извор]

Оркестарска дела:

  • "Diptychon No. 1",
  • Кроз маглу,
  • Прича о вуку,
  • "Intermezzo",
  • "Actiones",
  • "Reflexion 8",
  • "Zingarella"

Вокално-инструментална и вокална дела:

  • "Ponoãni rondo" и Камена плоча, песме за глас и клавир на стихове мађарских песника,
  • Опроштај за соло, хор и камерни оркестар,
  • Приче скакавца певача за хор и оркестар /под истим насловом је и композиција за говорни пев и оркестар/,
  • Берачица кудеље /Апсурдна прича/ за рецитаторе и удараљке,
  • "Reflexió No 6." за вокал и гудачки оркестар,
  • "Lamento" /Четири вранца лете за мном/ за вокал и инструментални ансамбл,
  • "Flores" /Мађарске љубавне песме/ за вокал и инструменте,
  • Тачке и линије за вокал и инструментални ансамбл,
  • Натпис на балону за рецитатора, флауту и гудачки оркестар,
  • Црно бело за вокал и инструментални ансамбл,
  • "Cantus No 14." за вокал и гудачки оркестар,
  • "Diptychon No 3." за мешовити хор, итд.

Инструментална музика:

  • Варијације за гудачки квартет и за флауту и клавир,
  • Рапсодија за виолину и клавир,
  • Свита за кларинет и клавир,
  • Пролећна песма и Јесења песма за виолончело и клавир,
  • Полyном А + Б за пет дувача,
  • Дремање у Велеграду за виолончело и клавир,
  • "Burlesca" за дувачки квинтет;

Клавирске композиције:

  • Две сонатине,
  • Варијације,
  • Мала свита,
  • "Toccata pentatonica",
  • "Cancona pentatonica" итд.

Дела за цитрафон и таблофон:

  • Соната за два рецитатора и цитрафон,
  • Флора бр. 10 /Гладиола/,
  • Поема о зори за цитрафон и магнетофон,
  • Тачке и линије за цитрафон у два слоја, Цитерафонија
  • Алфабетум, за таблофон.

Остала дела:

  • "Sandwich" за инструментални ансамбл, магнетофон, пројектоване слике и плесаче,
  • "Lamento" за цитрафон, магнетофон и плес,
  • Поема о зори (електронска музика),
  • Небо (електронска музика),
  • "Bacchanale" (Студија бр. 2), за тамбурашки оркестар,
  • Рефлексије за виолончело и тамбурашки оркестар,
  • Мноштво обрада народних мелодија војвођанских Мађара,
  • Музику за дечје комаде, композиције за дечји хор и оркестар или за глас и клавир.


Кираљ је био активан и у области филмске музике и радиофоније. Такође, бавио се мелографијом а написао је и већи број етномузиколошких студија, уџбеника за цитру, те многобројних чланака и критика које су објављиване у дневним листовима или емитоване на радију. Умро је у Новом Саду 14. децембра 2007.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kovačević, Krešimir (1974). Muzička enciklopedija 2, Gr-Op. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod. стр. 322. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Мирјана Веселиновић-Хофман: Ерне Кираљ као посленик авангарде у југословенској музици; Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 26–27/2000.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]