Јерофеј Хабаров

Јерофеј Хабаров
Споменик Јерофеју Хабарову у Хабаровску
Пуно име	Јерофеј Павлович Хабаров
Датум рођења	1603.
Место рођења	Велики Устјуг, Руско царство
Датум смрти	1671.
Место смрти	Братск или Киренск, Руско царство

Јерофеј Павлович Хабаров зв. Свјатитски (рус.: Ерофей Павлович Хабаров;) (околина Велики Устјуг 1603 − Иркутска област 1671), био је руски истраживач и авантуриста, најпознатији по истраживању области реке Амур и покушајима колонизације тог подручја у корист Русије. Руски град Хабаровск, као и мали град и железничка станица Јерофеј Павлович (смештен на Транссибирској железници у Амурској области) носе његово име.

Одлазак у Сибир

Слив реке Лене

У раном детињству, породица се сели у село Свјатица па му отуда надимак Свјатитски Једно време је радио за Строганове у њиховим соланама у Сољвичегодску , али се 1625 године, зајено са братом Никифором, запутио у Сибир у потрази за богатством.

Прво плови из Тоболск за руску сибирску колонију Магазеју и у њој борави једно време, а 1628. године покреће експедицију и кануима превеслава реку Хету.

1630.године Хабаров је кренуо обрнутим путем , враћајући се из Мангазеје у Тоболск , али овај пут копном. 1632—1641. стигао је до реке Лене основао пољопривредно насеље и направиоа солану на ушћу реке Куте (данас се ту налази град Уст-Кут ). Убрзо бива заточен у тамници у Јакутску, због сукоба са тадашњим гувернером, из које се избавља тек 1645. године. Али вријеме проведено иза решетака није било узалуд. Од других затвореника чуо је приче о амурским земљама и њиховом неисцрпном богатству.

Прва експедиција (1649−1650.)

У пролеће 1649. Хабаров се са одредом од 70 људи упутио према реци Лени и њеној притоци, реци Ољокми, а затим је , слиједећи ток њене притоке Тунгир, копном дошао до реке Шилке (једну од притока Амура). Досегнувши горњи Амур (Даурија) почетком 1650. године, пронашао је земљу готово напуштену. У Јакутск се вратио у мају 1650. године и поднио свој извештај у коме је упозорио на опасност од кинеске интервенције и предложио већу експедицију са професионалним војницима.

Друга експедиција (1650−1653.)

Слив реке Амур

У јесен 1650. године, Хабаровљев одред је поразио многа даурска и дучерска племена и немеће локалним кнезовима руску власт. Крајем године узима Албазино и ту прави зимски камп. Јуна 1651. године, након што је добио појачање,, наставио је сплаварење ријеком Амур. У септембру 1651. године, експедиција је стигла до ушћа реке Сунгари у Амур. 29. септембра стигли су до Ачанска, близу данашњег Хабаровска, и одлучили да ту проведу зиму. 8. октобра 1651. напало их је око 1.000 ратника локалних племена. Међутим руски козаци су се одбранили и поразили нападаче.

Област реке Амур, са положајем даурских и дучерских племена.

То је резултирало тиме да су се локална племоена обратила својим манџурским господарима и захтевала помоћ. 24. марта 1652. године снага од 2.000 Манџураца и Корејаца наоружаних артиљеријом напала је Ачанск. Хабаров их је,иако много малобројнији , некако успео да савлада. (манџуријски генерал, Хаисе, касније је погубљен због своје неспособности). Не знајући колико је још Кинеза било у том подручју, 22. априла је одлучио да се повуче са Амуру. У једном тренутку наишао је на још једну војску од 6.000 Кинеза, али успео је да им се исклизне под заштитом магле и таме.

Током ове кампањи, Хабаров је саставио „Цртеж реке Амур“, што је била прва европска мапа Амурске регије, а такође је прикупио пуно информација о народима који живе у близини реке Амур.

Даља судбина

По окончању експедиције, бива оптужен од стране својих људи за слање лажних извештаја као и за свирепост како према својим козацима тако и према локалном становништу. Бива убрзо ухапшен, лишен чина и имовине и послан је на петнаестомесечно путовање у Москву на суђење. Због заслуга за царство, цар Алексеј га деломично рехабилитује, додјељује му мало племићко звање и шаље у Уст-Кут у Сибиру . Појављује се још у записима из 1667. године и даља његова судбина је непозната.

Место смрти

Место смрти није сигурно познато. Према неким извештајима умро је 1671. у затвору у Брацку (данас Братск), а према другима - у Уст-Киренгу (данашњи Киренск).

Литература

• W Bruce Lincoln, The Conquest of a Continent, 1994