Зимзелен
| Vinca minor | |
|---|---|
| |
| Биљка Vinca minor | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| (нерангирано): | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | V. minor
|
| Биномно име | |
| Vinca minor | |
| Синоними[1] | |
| |
Зимзелен (лат. Vinca minor) је зељаста трајница (перена) љубичастих цветова и стално зелених листова. Ова биљка је због својих листова постала симбол бесмртности. Раније је сматрана симболом невиности и чедности. Поред свега тога, означава и вечно пријатељство. У ранијим периодима (Средњи век и касније) током јавних погубљења, блиска родбина или пријатељи осуђеног носили су цветове зимзелена са значењем да ће се душа погубљеног, без обзира на почињено дело, ипак преселити у рај, да осуђени није крив и да је невин погубљен. У хришћанској религији и иконографији зимзелен представља невино страдање Исуса Христа. У народу се често назива и мали зимзелен или павенка.[2]
Oпис биљке[уреди | уреди извор]
Зимзелен је вишегодишња биљка која може нарасти и до 15-20 центиметара. Најбоље успева на влажном тлу, али може се наћи и на мало сушнијем земљишту. Спада у ниво ниског растиња. Може се наћи у шумама и на ливадама, обично уз жбунове и дрвеће. Користи се у народној медицини.
Лист[уреди | уреди извор]
Листови су зелени током целе године. Широки су 2,5-3 и дуги 4 центиметра. Тамнозелене боје су боје и имају правилан облик. Глатких су рубова. Користи се у народној медицина као горко средство за јачање организма, чисти крв, те помаже у излучивању штетних материја из организма. Такође, осушени и самлевени се користе као зачин. Листови (Vincae minoris folium) се користе за добијање семисинтетичког деривата винкамина који се користи за израду препарата за лечење сметњи у крвотоку мозга. Винкамин утиче на крвни притисак, тако што га снижава.[3]
Цвет[уреди | уреди извор]
Цветови зимзелена су љубичасте или модро-плаве боје. Цветају крајем лета и дуги су око један центиметар. Састављени су од 5 латица. У ретким случајевима може бити и беле боје. Има пријатан мирис. И цвет, као и други делови биљке, има лековита својства, па самим тим има и примену у медицини.
Стабло и корен[уреди | уреди извор]
Стабло је коленичасто, дуго између 10 и 20 центиметара. Малог је обима и лако је савитљиво, као и код других зељастих биљака. Мало је светлије боје него листови. Корен је нешто мањи, најчешће дуг око 7 центиметара. Сличан је као и код других зељастих биљака.
Плод[уреди | уреди извор]
Плод представљају 2 ваљкаста, на врху зашиљена мешка и врло су мали, те нелако опазиви. Дуги су 1,5-2,5 центиметара. Семена су дужине 6-9 мм, ваљкаста, смеђа и по површини брадавичаста.[4]
Активне материје[уреди | уреди извор]
Зимзелен од активних материја поседује више од 50 алкалоида, од којих су најзначајнији индолни, а међу њима је најважнији винкамин. Битно је истажи ида садржи танине, флавоноиде, хетерозиде, витамин Ц. [3]
Распрострањење[уреди | уреди извор]
Распрострањена је у јужној и средњој Европи, као и у Малој Азији. Представник је понтијско-субмедитеранског флорног елемента. У Србији се може наћи у околини Београда, на Кошутњаку, као и на Авали. Такође, у подгорју Старој планини, околини Ниша, Ужица, а као гајена украсна биљка широм Србије. [5]
Литература[уреди | уреди извор]
- Flora Europaea: Vinca minor distribution
- Morphology and ecology of Vinca minor (in Spanish)
- Borealforest: Vinca minor Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2022)
- Vinca minor (from Ohio State University's Pocket Gardener)
- Common periwinkle (as an invasive species; includes photos)
- Blamey, M., & Grey-Wilson, C. (1989). Flora of Britain and Northern Europe. Hodder & Stoughton.
- Huxley, A., ed. (1992). New RHS Dictionary of Gardening 4: 665. Macmillan.
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Vinca minor L.”. The Plant List. World Flora Online. Приступљено 10. 5. 2022.
- ^ Поповић, Милош. „Зимзелен мали”. Biologer. Приступљено 10. 5. 2022.
- ^ а б Игић, Ружица; Вуков, Драгана; Божин, Биљана; Орловић, Саша (2010). Лековите биљке. Нови Сад: "Врело" Друштво за здраву исхрану и заштиту животнесредине. стр. 181. ISBN 978-86-85157-07-3.
- ^ Mesaroš, Gabor. „Vinca minor”. BioRaS. "Konzorcijum organizacija civilnog društva za kartiranje i monitoring biološke raznovrsnosti Srbije" i Istraživačka stanica Petnica podržanih od strane Ambasade Kraljevine Holandije u Beogradu i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Архивирано из оригинала 04. 09. 2017. г. Приступљено 10. 5. 2022.
- ^ Јосифовић, Младен (1977). Флора СР Србије V том. Београд: Српска Академија наука и уметности. стр. 397.
