Витамин Ц

Из Википедије, слободне енциклопедије
Витамин Ц
L-Ascorbic acid.svg
Ascorbic-acid-from-xtal-1997-3D-balls.png
IUPAC име
2-Оксо-L-трео-хексоно-1,4-лактон-2,3-енедиол
или (R)-3,4-дихидрокси-5-((S)- 1,2-дихидроксиетил)фуран-2(5H)-он
Клинички подаци
Drugs.com Мултум, информације за потрошаче
Категорија трудноће
  • A
Начин примене орално
Правни статус
Правни статус
  • опште доступан
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост брза & комплетна
Везивање протеина незнатно
Полувреме елиминације варира у зависности концентрације плазме
Излучивање ренално
Идентификатори
CAS број 50-81-7 ДаY
ATC код A11G (WHO)
PubChem CID 5785
DrugBank DB00126 ДаY
ChemSpider 10189562 ДаY
UNII PQ6CK8PD0R ДаY
KEGG D00018 ДаY
ChEBI CHEBI:29073 ДаY
ChEMBL CHEMBL196 ДаY
Синоними L-аскорбинска киселина
Хемијски подаци
Формула C6H8O6
Моларна маса 176,12 g·mol−1
Физички подаци
Густина 1,694 g/cm3
Тачка топљења 190 °C (374 °F)
Тачка кључања 553 °C (1.027 °F)
  (verify)
Модел молекула витамина Ц

Витамин Ц (L-аскорбинска киселина, L-аскорбат) је витамин код људи и више животињских врста. У живим организмима аскорбат делује као антиоксиданс, те штити тело од оксидатовног стреса.[1] Он је исто тако кофактор у најмање шест ензимских реакција, међу којима је неколико реакција колагенске синтезе, чија дисфункционалност се манифестује симптомима скорбута.[2] Код животиња су ове реакције посебно важне при зарастању рана и за спречавање крварења из капилара.

Аскорбат (јон аскорбинске киселине) је неопходан у низу есенцијалних метаболичких реакција код свих животиња и биљака. Њега формира велика већина живих организама, са приметним изузетаком групе сисара, међу којима је већина слепих мишева, заморци, капибаре, и један од два главна подреда примата, антропоиди (сувоносни мајмуни) (тарсијери, мајмуни, човеколики мајмуни, и људи). Аскорбинску киселину исто тако не синтетишу поједине врсте птица и риба. Свим врстама које немају способност синтезе витамина Ц, неопходно је да га унесу путем исхране. Дуготрајни дефицит овог витамина се манифестује развојем скорбута.[2][3][4] Витамин Ц је један од најшире коришћених прехрамбених адитива.

Ширина опсега његовог дејства, као и препоручљива дневна доза, су теме текућих дебата. Препоручене дозе се крећу у опсегу од 45 до 400 mg на дан.

Садржај

Биолошки значај[уреди]

За више информација погледајте: Аскорбинска киселина

Витамин Ц је чист L-енантиомер аскорбата, док супротни D-енантиомер нема физиолошког значаја. L-аскорбат је јак редукујући агенс. Кад делује у том својству, он се конвертује у оксидовани облик, L-дехидроаскорбат.[5] L-дехидроаскорбат се може затим редуковати назад у активну L-аскорбатну форму дејством ензима и глутатиона у телу.[6] Током овог процеса формира се радикал семидехидроаскорбинске киселине. Слободни радикал аскорбата слабо реагује са кисеоником, тако да се не формира супероксид. Уместо тога два радикала семидехидроаскорбата реагују и формирају један аскорбат и један дехидроаскорбат. Уз помоћ глутатиона, дехидроксиаскорбат се конвертује назад у аскорбат.[7] Присуство глутатиона је есенцијално, јер он омогућава обнављање аскорбата и побољшава антиоксидансни капацитет крви.[8] Без њега не би долазило до конверзије дехидроксиаскорбата назад у аскорбат.

L-аскорбат је слаба шећерна киселина. Он је структурно сродан са глукозом. Аскорбат се природно јавља везан било за водонични јон, дајући аскорбинску киселину, или за метални јон, формирајући минерални аскорбат.

Биосинтеза[уреди]

Биосинтеза код различитих врста[уреди]

Велика већина биљки и животиња има способност синтезе витамина Ц. Овај процес се одвија путем секвенце од четири трансформације које су посредоване ензимима, при чему долази до конверзије глукозе у витамин Ц.[2] Глукоза за формирање аскорбата се издваја из гликогена у јетри код сисара и врапчарки. Синтеза аскорбата је процес који је завистан од гликогенолизе.[9] Код рептила и птица биосинтеза се одвија у бубрезима.

Међу животињама које су изгубиле способност синтезе витамина Ц су симијани и тарзијери, који заједно сачињавају један од подредова примата, anthropoidea или haplorhini. Ова група обухвата људе. Други примитивни примати (strepsirrhini) су задржали способност формирања витамина Ц. Синтеза се не јавља код бројних (можда и код свих) врста из фамилије малих глодара caviidae у којој су морско прасе и капибари, али је присутна код других глодара (на пример пацовима и мишевима није потребан витамин Ц у исхрани). Бројне врсте птица врапчарки такође не синтетишу овај витамин, мада не све од њих. Врсте птица које немају способност синтезе нису јасно повезане. По једној теорији способност синтезе је независно изгубљена више пута код птица.[10]

Све тестиране фамилије слепих мишева, што обухвата главне фамилије које се хране инсектима и воћем немају способност синтезе витамина Ц. Трагови GLO-а су детектовани само код једне од 34 тестиране врсте слепих мишева, из 6 фамилија.[11] Ранији извештаји да само слепи мишеви који се хране воћем немају способност синтезе су били засновани на мањем броју и мањој разноврсности узорака.

Код свих животиња које не могу да синтетишу витамин Ц, није присутан ензим L-гулонолактон оксидаза (GULO),[12][13][14] који је неопходан у задњем степену синтезе. Те животиње имају различите несинтетичке гене тог ензима (псеудогене ΨGULO).[15] Сличан нефункционални ген је присутан у геному морског прасета и примата, укључујући човека.[16][17] Неке од тих врста (међу којима је човек) могу да се одрже са ниским нивоима доступним из хране путем рециклирања оксидованог витамина Ц.[18]

Већина симијана конзумира количине витамина које су 10 до 20 пута веће од препоручених за људе.[19] Овај раскорак је основа за контроверзна мишљења о тренутно препорученим дијетарним количинама. Супротни аргумент је да су људи веома ефективни у презервацији дијетарног витамина Ц, те да су способни да одрже крвне нивое витамина Ц упоредиве са другим симијанима уз далеко мањи дијетарни унос.

Одрасла коза је типичан пример животиње која производи витамин Ц. Она произведе више од 13 g витамина Ц на дан при нормалном здрављу, а биосинтеза се повећава неколико путе под стресним условима.[20] За трауме и повреде је показано да користе велике количине витамина Ц код људи.[21]

Неки микроорганизми као што је квасац Saccharomyces cerevisiae[22] имају способност синтезе витамина Ц из једноставних шећера.[23][24]

Витамин Ц током еволуције[уреди]

Вентури и Вентури[25][26] сугерирају да је антиоксидансно дејство аскорбинске киселине првобитно развијено у биљном царству кад су пре око 500 милиона година биљке почеле да се адаптирају на свежу воду ушћа река која је дефицитарна у антиоксидансним минералима. Неки биолози напомињу да су многи кичмењаци развили метаболичке адаптивне стратегије у окружењу које пружа ушћа река.[27] По овој теорији, кад су пре неких 400–300 милиона година, биљке и животиње прво почеле да прелазе из мора у реке и на копно, средине дефицитарне у јоду су представљале препреку у еволуцији терестријалног живота.[28] Код биљака, животиња и риба, терестријална храна је постала дефицитарна у многим есенцијалним морским антиоксидансним микронутријентима, међу којима се јод, селен, цинк, бакар, манган, гвожђе, итд. Алге у свежој води и копнене биљке, као замену за морске антиоксидансе, временом су оптимизовале производњу других ендогених антиоксиданаса као што су аскорбинска киселина, полифеноли, каротеноиди, токофероли итд. Неки од њих су постали есенцијални “витамини” у исхрани копнених животиња (витамини Ц, А, Е, итд.).

Аскорбинска киселина или витамин Ц је чест кофактор ензима код сисара. Он учествује у синтези колагена. Аскорбат је јак редукујући агенс који има способност брзог сакуљања више реактивних врста кисеоника (ROS). Слатководним правим кошљорибама је такође потребан дијетарни витамин Ц у исхрани. Без њега би оне оболеле од скорбута. Симптоми недостатка витамина Ц који су најлакше препознатљиви код риба су сколиоза, лордоза и тамна боја коже. Слатководне пастрмке такође манифестују умањено формирање колагена, крварење на перајама, унутрашње крварење, закривљење кичме и повишени морталитет. Ако те рибе живе у морској води са алгама и фитопланктоном, онда је витаминска суплементација мање важна. Сматра се да је разлог доступност других ефикаснијих антиоксиданаса у природном морском окружењу.[29]

Неки научници су изнели претпоставку да је губитак пута биосинтезе витамина Ц можда у складу са теоријом брзих еволуционих промена, која је довела до развоја хоминида и појаве људских бића.[30][31][32] Међутим, једна друга терија базирана на теорији еволуције наводи да се губитак способности прављења витамина Ц код симијана можда јавио знатно раније током еволуционе историје од појаве људи или чак и човеколиких мајмуна. Постоји евиденција да је до тога дошло ускоро након појаве првих примата, а вероватно након поделе раних примата у два главна подреда: хаплорхини (који не могу да праве витамин Ц) и његовог сестринског подреда netarsijer prosimijana, стрепсирхини (примати „влажног носа“), који је задржао способност прављења витамина Ц.[33] На основу датирања молекуларног часовника, та два подреда примата су се раздвојила пре око 63 до 60 милиона година.[34] Апроксимативно три до пет милиона година касније (пре 58 милиона година), што је кратак период у еволуционом смислу, ред Tarsiiformes, чија једина преостала фамилија је тарсијер (Tarsiidae), се одвојила од других хаплорхина.[35][36] Пошто тарсијери такође немају способност прављења витамина Ц, следи да је до мутације већ било дошло, те да је до ње морало доћи између те две раздвојне тачке (63 до 58 милиона година).

Губитак способности синтезе аскорбата се подудара са појавом неспособности разлагања уринске киселине, која је такође карактеристична за примате. Уринска киселина и аскорбат су јаки редукујући агенси, те се претпоставља да је код виших примата, уринска киселина преузела део функција аскорбата.[37]

Апсорпција, транспорт, и уклањање[уреди]

Аскорбинска киселина се апсорбује у телу путем активног транспорта и једноставне дифузије. Котранспортери од натријума зависног активног транспорта натријум аскорбата (SVC6T) и хексозни транспортери (GLUT) су два транспортера неопходна за апсорпцију. SVCT су предоминантни систем за транспорт витамина Ц у телу. SVCT1 и SVCT2 уносе редуковану форму аскорбата кроз ћелијску мембрану.[38] GLUT1 и GLUT3 су два глукозна транспортера. Они преносе витамин Ц у облику дехидроаскорбинске киселине.[39] Мада се дехидроаскорбинска киселина апсорбује брже од аскорбата, количина дехидроаскорбинске киселине у плазми и ткивима под нормалним условима је ниска, јер ћелије брзо редукују дехидроаскорбинску киселину до аскорбата.[40][41]

SVCT2 учествује у транспорту витамина Ц у скоро сваком ткиву.[38] Приметни изузетак су црвена крвна зрнца, која губе SVCT протеине током матурације.[42] „SVCT2 нокаут“ животиње којима је применом генетичког инжењерства уклоњен овај ген умиру укратко након рођења,[43] из чега следи да је транспорт витамина Ц посредством SVCT2 неопходан за живот.

При регуларном уносу степен апсорпције је између 70 и 95%. Међутим, степен апсорпције се смањује са повећањем уноса. При високом уносу (1,25 g), фракциона хумана апсорпција аскорбинске киселине може да падне на 33%; при ниском уносу (<20 mg) степен апсорпције може да достигне 98%.[44] Кад концентрација аскорбата пређе реналну границу реапсорпције он слободно прелази у урин. На високим дијетарним дозама (које су код људи неколико стотина mg/дан) аскорбат се акумулира у телу док нивои у плазми не достигну границу реналне ресорпције, која је око 1,5 mg/dL код мушкараца и 1,3 mg/dL код жена. Концентрације у плазми веће од тих вредности (за које се сматра да представљају телесно засићење) се брзо излучују у урин са полуживотом од око 30 минута. Концентрације мање од граничне количине се активно задржавају у бубрезима, и полуживот екскреције остатка витамина Ц је знатно већи. Полуживот витамина Ц у телу се продужава са смањењем телесних залиха. Његов полуживот се може повећати до 83 дана, након чега се појављују први симптоми скорбута.[45]

Максимална телесна залиха витамина Ц је углавном одређена реналном границом крви. Многа ткива одржавају концентрацију витамина Ц на далеко вишем нивоу од крви. Биолошка ткива која акумулирају преко 100 пута виши ниво витамина Ц од крвне плазме су адреналне жлезде, хипофиза, грудна жлезда, corpus luteum, и ретина.[46] Ткива са 10 до 50 пута већом концентрацијом су мозак, слезина, плућа, тестиси, лимфни чворови, јетра, штитаста жлезда, слузокожа танких црева, леукоцити, панкреас, бубрези и пљувачне жлезде.

Аскорбинска киселина може да буде оксидована (разложена) у људском телу ензимом L-аскорбатна оксидаза. Аскорбат који није директно излучен урином као резултат телесног засићења, или разложен неким другим видом телесног метаболизма, се оксидује овим ензимом и уклања из тела.

Дефицијенција[уреди]

Главни чланак: Скорбут

Скорбут је авитаминоза узрокована недостатком витамина Ц, пошто је без овог витамина синтеза колагена сувише нестабилна. Скорбут доводи до формирања смеђих пега на кожи, сунђерастих непца, и крварења из свих мукозних мембрана. Пеге су најзаступљеније на бутинама и ногама, и оболела особа изгледа бледо, осећа се депресивно, и делимично је непокретна. Код поодмаклог скорбута јављају се отворене, гнојаве ране и губитак зуба, а после неког времена смрт. Људско тело може да задржи само ограничену количину витамина Ц,[47] тако да се телесне залихе исцрпе ако се допуњавају путем хране. Време почетка појаве симптома скорбута код одраслих особа у одсуству стреса при употреби хране без витамина Ц, може да варира од једног месеца до више од шест месеци, у зависности од претходног уноса витамина Ц.

Било је показано да су пушачи који имају исхрану сиромашну у витамину Ц имају повишен ризик појаве плућних болести од пушача са високим концентрацијама витамина Ц у крви.[48]

Нобеловац Лајнус Полинг и Г. Ц. Вилис су показали да су хронични дуготрајни ниски нивои витамина Ц у крви (хронични скорбут) један од узрока артеросклерозе.[49]

У западним земљама се генерално конзумира далеко више витамина Ц него што је неопходно за спречавање скорбута. На пример једна канадска здравствена анкета из 2004. је установила да Канађани од 19 година и изнад имају унос витамина Ц из хране од 133 mg/дан за мушкарце и 120 mg/д за жене.[50] Те вредности премашују препоручене количине.

Пар хуманих дијетарних испитивања са експериментално индукованим скорбутом је спроведено. Међу њима су испитивање на приговарачима савести током Другог светског рата у Уједињеном Краљевству, и испитивање на затвореницима у држави Ајова касних шездесетих година 20. века. Обе студије су утврдиле да се сви симптоми скорбута претходно индуковани експерименталном скорбутном дијетом са екстремно ниским садржајем витамина Ц могу потпуно кориговати додатком витамина Ц од само 10 mg на дан. У тим експериментима, није било клиничке разлике између људи којима је дата 70 mg витамина Ц на дан (што је произвело крвни ниво витамина Ц од око 0,55 mg/dl, или око 1/3 ткивног нивоа засићења), и оних којима је давано 10 mg на дан. Људи у затвореничкој студији су развили прве симптоме скорбута око 4 недеље након почетка дијете без витамина Ц, док је у Британској студији, било потребно шест до осам месеци, вероватно због претходног дозирања те групе са 70 mg/дан суплемента током шест недеља пре почетка скорбутске дијете.[51]

Људи у обе студије са исхраном без или скоро потпуно без витамина Ц, су имали крвне нивое витамина Ц сувише ниске да би се прецизно измерили у време кад су развили знаке скорбута. У Ајовској студији је процењено (обележавањем раствора витамина Ц) да је у том периоду телесна залиха мања од 300 mg, са дневном потрошњом од само 2,5 mg/дан, из чега проистиче да је тренутни полуживот био 83 дана (елиминациона константа од 4 месеца).[52]

За умерено више крвне нивое витамина Ц мерене код здравих особа је нађено да су корелацији са сниженим ризиком од кардиоваскуларног обољења и исхемијске срчане болести, као и повишеним очекивањем трајања живота. Исто испитивање је утврдило инверзни однос између крвних нивоа витамина Ц и ризика од канцера код људи, мада не код жена. Повишење крвног нивоа од 20 mikromol/L витамина Ц (око 0,35 mg/dL, што представља додатних теоријских 50 грама воћа и поврћа на дан) је нађено да епидемиолошки редукује све узроке ризика морталитета, четири године након мерења, за око 20%.[53] Међутим, то није била интервенциона студија, те се козалност не може доказати, и крвни новои витамина Ц делујући као прокси маркери за друге разлике између група се не могу одбацити. Четворогодишња и проспективна природа студије је елиминисала прокси ефекте снижавања нивоа витамина Ц на непосредан развој терминалних обољења, као и слабу здравтвену слику на крају животног века.

Испитивања са знатно вишим дозама витамина Ц, обично између 0,2 и 6 g/дан, за лечење инфекција и рана су показала инконзистентне резултате.[54] Постоје индикације да комбинације антиоксиданаса побољшавају зарастање рана.[55]

Физиолошка функција код сисара[уреди]

Витамин Ц је есенцијалан за здраву исхрану људи. Он је високо ефективан антиоксиданс, који умањује оксидативни стрес. Витамин Ц је супстрат аскорбат пероксидазе код биљки (APX је биљни ензим);[4] и ензимски кофактор за биосинтезу многих важних биохемикалија. Витамин Ц делује као донор електрона важних ензима.[56] Неке од његових улога су:

Синтеза колагена, карнитина и тирозина, и микрозомални метаболизам[уреди]

Аскорбинска киселина врши бројне физиолошке функције у људском телу. Те функције обухватају синтезу колагена, карнитина, и неуротрансмитера; синтезу и катаболизам тирозина; и метаболизам микрозома.[8] Током биосинтезе аскорбат делује као редукујући агенс, који донира електроне и спречава оксидацију да би се атоми гвожђа и бакра одржали у њиховим редукујућим стањима

Витамин Ц делује као донор електрона за осам различитих ензима[56]

Антиоксиданс[уреди]

Аскорбинска киселина је добро позната по својој антиоксидансној активности, при чему она делује као редукујући агенс који поништава оксидацију у течностима. Кад људско тело садржи већу количину слободних радикала (реактивних врста кисеоника, ROS) него антиоксиданаса, тело је у стању које се назива оксидативним стресом.[69] Он има утицаја на кардиоваскуларна обољења, хипертензију, хроничне упалне болести, дијабетес,[70][71][72][73] као и на критично болесне пацијенте и особе са јаким опекотинама.[69] Особе које доживљавају оксидативни стрес имају крвне нивое аскорбата ниже од 45 µmol/L, у поређењу са здравим особама код којих су аскорбати у опсегу 61,4-80 µmol/L.[74]

Још увек се не зна са сигурношћу да ли витамин Ц и антиоксиданси у општем случају спречавају обољења повезана са оксидативним стресом. Метаанализа великог броја студија антиоксиданаса, укључујући суплементацију витамином Ц, није утврдила релацију између витамина Ц и морталитета.[75]

Кардиоваскуларни систем[уреди]

Витамин Ц има функцију регулатора катаболизма холестерола у жучну киселину и демонстрирано је да је важан фактор у регулацији масноћа на разним животињским моделима. Вероватно је да хронична маргинална инсуфијенција витамина Ц успорава трансформацију холестерола у жучну киселину и у људској јетри са резултујућом хиперхолестеролемијом и споријим уклањањем холестерола из крвотока. Студије на људима су неконзистентних резултата али узете скупа, сугерирају позитиван ефекат на индивидуе са високим тоталним холестеролом.

Метаанализа 44 студије ефекта витамина Ц на ендотелијарну функцију је показала значајан позитиван ефекат суплементације са израженијим резултатима на популацији са високим кардиоваскуларним ризицима.[76]

Систематски преглед и метаанализа клиничких испитивања суплементације витамина Ц на крвни притисак, са просечном дозом од 500 mg по дану и просечним трајањем од 8 недеља показује да суплементација у просеку редукујуе систолички пристисак за 4.85 mm Hg а дијастолички за 1.67 mm Hg на пацијентима са хипертенѕијом.[77]

До сад није остварен консензус у погледу утицаја уноса витамина Ц на опште кардиоваскуларне ризике. Низ студија сугерира позитивне резултате [78][79][80][81][82][83][84] и неутралне резултате.[85][86][87]

Прооксиданс[уреди]

Аскорбинска киселине се понаша не само као антиоксиданс, него и као прооксиданс.[69] За аскорбинску киселину је показано да редукује прелазне метале, као што су купри јони (Cu2+) до купро (Cu1+) јона, и фери јони (Fe3+) до феро (Fe2+) јона, током конверзије од аскорбата до дехидроаскорбата in vitro.[88] Ова реакција може да генерише супероксид и сродна једињења. Међутим, у телу, слободни прелазни елементи су ретко присутни, док су гвожђе и бакар везани за различите протеине[69] и интравенозна употреба витамина Ц не повећава његову прооксидансну активност.[89] Сматра се да аскорбат као прооксиданс има незнатну склоност конвертовања метала и формирања реактивних врста кисеоника in vivo. Међутим, постоји евиденција да суплементација витамином Ц може да увећа ДНК оштећења лимфоцита код здравих волонтера.[90]

Ипак, велики број других истраживања не потврђује да аскорбинска киселина делује као прооксиданс приликом оралног уноса.[91][92][93] Један од разлога је да се оралним уносом не може достићи одговарајући ниво у плазми који је потребан за прооксидантни ефекат због ограничења апсорпције.[94] Прооксидантни ефекат се потиже искључиво интервенозним дозирањем јер се на тај начин може постићи велика концентрација витамина Ц у плазми што се користи у хемотерапеутске сврхе.[95]

Имунски систем[уреди]

Око 50 пута већа концентрација витамина Ц је нађена у лимфоцитима, који га брзо конзумирају током инфекција. Једна од функција витамина Ц је да освежава глутатион, један од основних ендогених антиоксиданата.[96][97]

Витамин Ц је важан фактор у свим стресним ситуацијама које су повезане са инфламаторним процесима. Познато је деценијама да је хронична инфламација узрок настанка разних обољења. Витамин Ц је есенцијалан стимулатор имуног система и повећава издржљивост организма - његова имуностимулативна, анти-инфламаторна, анти-вирална и анти-бактеријска својства су добро позната.[98]

Инфекција хеликобактеријом повећава ризик за рак желуца. Високи дијетарни унос витамина Ц штити људски организам од хеликобактерије инхибитујући њен раст in-vitro i in-vivo. У једном истраживању дневна суплементација од 5 грама у току од 4 недеље резултовало је потпуним истребљењем бактерије у 30% пацијената.[99] Иако резултати разних истраживања на људима нису коезистентни, данас је извесно да је витамин Ц јак профилактички фактор по овом питању.[100] Са друге стране, хеликобактерија смањује системску расположивост и апсорпцију витамина Ц у људском организму.[101]

Није потпуно јасно на који начин витамин Ц интерагује са имунским системом. Једна од хипотеза је да он модулира активности фагоцита, производњу цитокина и лимфоцита, и више ћелијских адхезивних молекула у моноцитима. [102]

Антихистамин[уреди]

Витамин Ц је природни антихистаминик. Он спречава ослобађање хистамина и повећава детоксификацију хистамина. Једна студија из 1992. је утврдила а да употреба 2 грама витамина Ц дневно снижава нивое крвног хистамина 38 % код здравих одраслих особа након само једне недеље.[103] Познато је да постоји корелација између ниских концентрација витамина Ц у серуму и повишених серумских нивоа хистамина.[104][105]

Физиолошке функције код биљки[уреди]

Аскорбинска киселина је присутна у хлоропластима, где учествује у амелиорацији оксидативног стреса фотосинтезе. Она има бројне улоге у ћелијског деоби и модификацијама протеина.

Биљке имају способност формирања аскорбата на бар један биохемијски начин који се разликује од главног начина код животиња, мада делови синтетичког пута нису потпуно разјашњени.[106]

Дневне потребе[уреди]

Северно америчка Дијетарна референца уноса препоручује 90 милиграма на дан, и не више од 2 грама на дан.[107] Друге сродне животињске врсте које имају заједничку неспособност производње витамина Ц и неоходност уноса екогеног витамина Ц конзумирају 20 до 80 пута веће количине од хуманог референтног уноса.[108] Постоје различита мишљења о оптималном распореду доза (количини и фреквенцији уноса) витамина Ц за одржавање оптималног здравља људи.[109] Сматра се да балансирана дијета без суплемената садржи довољно витамина Ц да се спречи појава скорбута код просечне здраве особе, док је код трудница, пушача дувана, и особа под стресом потребна нешто већа количина.[107] Међутим, количина витамина Ц потребна да се спречи скорбут је мања од количине потребне за оптимално здравље. Постоје бројне друге хроничне болести чији је ризик повећан при ниском уносу витамина Ц, међу њима су канцер, болести срца, и катаракте. Један преглед из 1999. је предложио дозу од 90–100 mg витамина Ц дневно као неопходни дневни унос за оптималну заштиту против тих болести, док је доза неопходна за спречавање скорбута 45 mg dnevno.[110]

Високе дозе (хиљаде милиграма) могу да произведу дијареју код здравих одраслих особа, што је последица осмотског ефекта задржавање неапсорбоване воде у гастроинтестиналном тракту (слично катарзним осмотским лаксативима). Пропоненти ортомолекуларне медицине[111] тврде да је појава дијареје индикација дозе где прави телесни захтеви леже, мада то није било клинички потврђено.

Препоручене количине[уреди]

Препоручен количине витамина Ц у САД[107]
Препоручена прехрамбена количина (одрасли мушкарац) 90 mg на дан
Препоручена прехрамбена количина (одрасла жена) 75 mg на дан
Горњи ниво толеранције (одрасли мушкарац) 2 g на дан
Горњи ниво толеранције (одрасла жена) 2 g на дан

Препоруке за унос витамина Ц су издале многобројне националне и међународне агенције

Терапеутска употреба[уреди]

Главни чланак: Витамин Ц и прехлада

Витамин Ц функционише као антиоксиданс и неопходан је за лечење и спречавање скорбута. У скоро свим случајевима дијетарног уноса је присустан у адекватним количинама за спречавање дефицијенције, те суплементација обично није неопходна.[113][114][115][116][117][118][119][120] Мада је промовисано да је витамин Ц користан за лечење низа обољења, знатан број трдњи није подржан са довољним подацима.[121][122][123][124] Витамин Ц може да буде користан у снижавању серумских нивоа уринске киселине, што доводи до кореспондирајућег снижења гихта.[125] Профилактичка и терапеутска употреба се не подржава за спречавање или лечење пнеумоније.[126]

Људи са високим нивоом аскорбинске киселине у крви изгледа да имају знатно умањен ризик од срчаног удара. По мишљењу појединих научника ниски нивои аскорбинске киселине се могу користити као начин идентификације људи са високим ризиком од срчаних удара.[127]

Ефекти витамина Ц на прехладу су били екстензивно истраживани. Није показано да је ефективан у превенцији или лечењу прехладе, изузев у ограниченим околностима (специфично, код особа које интензивно тренирају у хладном окружењу).[128][129] Рутинска суплементација витамина Ц не редукује појаву или јачину прехладе у генералној популације, мада може да умањи дужину трајања болести.[128][130][131]

Мегадозирање витамина Ц[уреди]

Неколико особа и организација заступају примену великих доза витамина Ц, 10–100 пута више од препоручене дозе у облику оралне или интавенозне терапије.[132] Велика, рандомизована клиничка испитивања ефеката високих доза на општу популацију нису спроведена. Аргументи за мегадозирање су базирани на исхрани блиско сродних човеколиких мајмуна, и претпостављеној исхрани преисторијских људи, као и чињеници да већина сисара синтетише витамин Ц уместо да се ослања на прехрамбени унос. Лајнус Полинг је провео знатан део својих каснијих година залажући се за употребу мегадоза витамина Ц. Он је сматрао да је успостављање препоручених дневног уноса довољно за спречавање скорбута, али да није оптимално дозирање за здравље.[133] Мегадозе су промовисане за лечење и превенцију различитих обољења, међу којима су канцер,[134][135][136][137] прехлада,[128] и коронарна болест.[138] Мегадозирање витамином Ц до сада углавном није испитиано - у клиничким испитивањима по правилу су коришћене дозе које су вишеструко ниже од онога што се тврди од стране пропонената мегадозирања. Паулинг, један од главних пропонената мегадозирања, је у здравом стању користио 18г дневно а приликом виралних инфекција значајно веће и редовније дозе.[128][134][135][136][137][138]

Тестирање новоа аскорбата у телу[уреди]

Једноставни тестови користе редоксни индикатор дихлорофенолиндофенол за мерење нивоа витамина Ц у урину и серуму или крвној плазми. Међутим они одређују недавни дијетарни унос уместо нивоа витамина Ц у телесним залихама.[2] Реверзна фаза течне хроматографије високих перформанси се користи за одређивање нивоа залиха витамина Ц унутар лимфоцита и ткива.

Примећено је да док нивои у серуму или крвној плазми следе циркадијански ритам или краткотрајне дијетарне промене, нивои унутар самих ткива су стабилнији и дају бољи увид у доступност аскорбата у организму. Међутим, веома мали број болничких лабораторија је адекватно опремљен и обучен за извођење таквих детаљних анализа, те је неоходно да се узорци шаљу у специјализоване лабораторије.[139][140]

Природни и вештачки дијетарни извори[уреди]

Честе нуспојаве[уреди]

Релативно велике дозе аскорбинске киселине могу да узрокују индигестију, посебно кад се узимају на празан стомак. Међутим, узимање витамина Ц у облику натријум аскорбата и калцијум аскорбата може да умањи тај ефекат.[141] Кад се узима у великим дозама, аскорбинска киселина узрокује дијареју код здравих особа. У једном испитивању из 1936. дозе до 6 грама аскорбинске киселине су даване групи од 29 бебе, 93 деце предшколског и школског узраста, 20 одраслих током више од 1400 дана. На тим високим дозама, токсичне манифестације су примећене код пет одраслих особа и четири бебе. Знаци и симптоми код одраслих су били мучнина, повраћање, дијареја, црвенило лица, главобоља, умор и поремећени сан. Главна токсична реакција код беба је била свраб коже.[142]

Могуће нуспојаве[уреди]

Витамин Ц повећава апсорпцију гвожђа,[143] те тровање гвожђем може да постане проблем код људи са ретким поремећајима предозирања гвожђа, као што је хемохроматоза. Генетички поремећај који доводи до неадекватних нивоа ензима глукоза-6-фосфат дехидрогеназа (G6PD) може да узрокује развој хемолитичке анемије код болесника након уноса специфичних оксидирајућих супстанци, као што су велике дозе витамина Ц.[144]

Већ дуго времена постоји веровање да витамин Ц узрокује развој камења на бубрезима, које није базирано на научним доказима.[145] Недавна испитивања су установила да постоји извесна релација,[146] међутим јасан генерални линк између уноса сувишне аскорбинске киселине и формирања камења у бубрезима није успостављен.[147] Постоји неколико специфичних извештаја о вези између пацијената са оксалатним наслагама и њихових историја употребе високих доза витамина Ц.[148]

У испитивања спроведеном на пацовима је утврђено да током првог месеца трудноће високе дозе витамина Ц могу да потисну производњу прогестерона из corpus luteuma.[149] Прогестерон, који је неопходан за одржавање трудноће, се формира у corpus luteumu током првих неколико недеља, док се материца довољно не развије да преузме ту улогу. Спекулисало се да блокирање ове функције corpus luteuma, високим дозама витамина Ц (1+ g) индукује рани побачај. У групи жена које су имале спонтани абортус на крају првог тромесечја, средње вредности витамина Ц су биле знатно више, међутим аутори извештаја напомињу да то не треба интерпретирати као евиденцију каузалне асоцијације.[150] У претходној студији са 79 жена са могућим, ранијим спонтаним, или хабитуалним абортусом, Јаверт и Стандер су 1943. имали 91% успеха са 33 пацијента који су примили витамин Ц заједно са биофлавоноидима и витамином К (само три абортуса), док су сва 46 пацијента која нису примила витамине имала абортус.[151]

Испитивања на пацовима и људима сугеришу да додавање суплемената витамина Ц у програм тренинга снижава очекиване ефекте тренинга на ВО2 макс (максималну потрошњу кисеоника). Мада резултати на људима нису статистички значајни, та студија се често наводи као евиденција да високе дозе витамина Ц имају непожељне ефекте на перформанцу тренинга. Код пацова је било показано да додатни витамин Ц доводи до снижења митохондријалне продукције.[152] Пошто су пацови способни да произведу сав витамин Ц који им је потребан, питање је да ли су они релевантан модел за хумане физиолошке процесе у том погледу.

Механизам хексавалентног хрома који узрокује канцер може да буде подстакнут витамином Ц.[153]

Могућност предозирања[уреди]

Витамин Ц је растворан у води, али се дијетарни вишак не апсорбује, а вишак у крви се брзо излучује у урин. Из тих разлога витамин Ц има веома ниску токсичност. LD50 вредност (доза која убија 50% популације) код пацова је 11,9 грама по килограму телесне тежине кад је дата путем присилне гаваже (орално). Механизам смрти од таквих доза (1,2% телесне тежине, или 0,84 kg за човека од 70 kg) је непознат, мада је вероватно у већој мери механичке него хемијске природе.[154] LD50 вредност за људе је непозната, међутим, као и код других супстанци тестираних на овај начин, LD50 вредност пацова се користи као оријентир за људску токсичност.

Дијетални извори[уреди]

Шипурци руже су посебно богат извор витамина Ц

Најбогатији природни извори су воће и поврће, и међу њима, какаду шљива и каму каму плод садрже највише концентрације витамина Ц. Он је такође присутан у неким врстама меса, посебно у јетри. Витамин Ц је један од најшире конзумираних нутриционих суплемената. Доступан је у мноштву форми, међу којима су таблете, смеше за пиће, и кристали у капсулама.

Витамин Ц се апсорбује у цревима путем канала зависних од натријума. Он се транспортује кроз интестинални систем путем од глукозе зависних и независних механизама. Присуство великих количина шећера било у интерстиналном систему или крви може да успори апсорпцију.[155]

Биљни извори[уреди]

Биљке су генерално добри извори витамина Ц. Његова количина у храни биљног порекла зависи од извора биљки, стања земљишта, климе у којој су биљке расле, дужине временског период након брања, услова складиштења, и метода припреме.[156]

Следећа табла је апроксимативна и показује релативну заступљеност различитих сирових биљних извора.[157][158] Неке биљке су анализиране у свежем стању, док су друге биле осушене (чиме је вештачки увећана концентрација индивидуалних састојака попут витамина Ц), тако да су подаци подложни варијацијама и потешкоћама при поређењу. Количине су дате у милиграмима по 100 грама воћа или поврћа. Ови подаци су заокружени просеци вишеструких ауторитативних извора.

Биљни извор Количина
(mg / 100g)
Какаду шљива 1 000-5 300[159][160][161]
Каму каму 2 800[162][163]
Ацерола 1 677[164]
Вучји трн 695
Индијски огрозд 445
Шипурак 426[165]
Баобаб 400
Чили паприка (зелена) 244
Гуава (сирова) 228,3[s 1]
Рибизла 200
Црвена паприка 190
Чили паприка (црвена) 144
Першун 130
Киви 90
Броколи 90
Логанова малина 80
Црвена рибизла 80
Прокељ 80
Вучје бобице (гоји) 73 †
Личи 70
Персимон (сирови) 66[s 2]
Мочварна јагода 60
Бобица базге 60

† Просек 3 извора; сушен

Биљни извор Количина
(mg / 100g)
Папаја 60
Јагода 60
Поморанџа 50
Кељ 41
Лимун 40
Диња, 40
Карфиол 40
Бели лук 31
Грејпфрут 30
Малина 30
Танџерина 30
Мандарина 30
Маракуја 30
Спанаћ 30
Купус, зелени 30
Лимета 30
Манго 28
купина 21
Кромпир 20
Кромпир, црвени 13,7[s 3]
Брусница 13
Парадајз 10
Боровница 10
Ананас 10
Асимина тројлалочна 10
Биљни извор Количина
(mg / 100g)
Грожђе 10
Кајсија 10
Шљива 10
Лубеница 10
Банана 9
Шаргарепа 9
Авокадо 8
Персимон (јапански, свежи) 7,5[s 4]
Црни лук 7,4[s 5]
Трешња 7
Бресква 7
Јабука 6
Шпаргла 6
Кивано 5,3[s 6]
Цвекла 5
Вирџинијска боровница 5
Крушка 4
Зелена салата 4
Краставац 3
Плави патлиџан 2
Суво грожђе 2
Смоква 2
Мушмула 0,3

Напомене о биљним изворима[уреди]

Животињски извори[уреди]

Козе, попут многих других животиња, формирају свој сопствени витамин Ц. Одрасла коза, апроксимативно тешка 70 kg, произведе више од 13,000 mg витамина Ц на дан при нормалном здрављу, а нивои су многоструко већи кад је изложена стресу.[166][167]

Велико мноштво животињских врста и биљки синтетише витамин Ц.[168] Стога се неки животињски производи могу користити као прехрамбени извори витамина Ц.

Витамин Ц је најприсутнији у јетри, а најмање присутан у мишићима. Пошто мишићи сачињавају највећи део меса у исхрани, животињски производи нису поуздан извор витамина Ц. Он је присутан у мајчином млеку, али нису присутни у сировом крављем млеку.[169] Сав сувишан витамин Ц се избацује уринарним системом.

Следећа табела показује релативну заступљеност витамина Ц у храни животињског порекла. Количине су у милиграмима витамина Ц по 100 грама хране:

Животињски извор Количина
(mg / 100g)
Телећа јетра (сирова) 36
Говеђа јетра (сирова) 31
Остриге (сирове) 30
Бакалар (пржен) 26
Свињска јетра (сирова) 23
Јагњећи мозак (куван) 17
Пилећа јетра (пржена) 13
Животињски извор Количина
(mg / 100g)
Јагњећа јетра (пржена) 12
Телећа надбубрежна жлезда (сирова) 11[170]
Јагњеће срце (динстано) 11
Јагњећи језик (куван) 6
Људско млеко (свеже) 4
Козје млеко (свеже) 2
Млеко камиле (свеже) 5[171]
Кравље млеко (свеже) 2

Припрема хране[уреди]

Витамин Ц се хемијски разлаже под одређеним условима, многи од којих се јављају током припреме хране. Концентрације витамина Ц у разним прехрамбеним супстанцама се снижавају временом пропорционално са температуром на којој се чувају.[172] Кување може да умањи садржај витамина Ц за око 60%, делом због повишеног ензиматског разлагања које може да буде знатно на температурама мањим од тачке кључања.[173] Дужа времена кувања такође доприносе том ефекту, као и употреба судова од бакра, који каталише разлагање.[154]

Још један извор губитка витамина Ц из хране је његово растварање у води за кување која се одбацује. Међутим витамин Ц се не губи на овај начин из свог поврћа истом брзином. Показано је да броколи задржава витамин Ц боље од другог поврћа.[174] Испитивања су такође показала да свеже исечено воће не изгуби знатну количину нутријената у фрижидеру у току неколико дана.[175]

Витамин Ц суплементи[уреди]

Витамин Ц је широко доступан у облику таблета и прашкова. Редоксон је извела на тржиште 1934. компанија Хофман ла Рош. Он је био први масовно произвођени сунтетички витамин Ц.

Витамин Ц је један од најшире коришћених дијетарних суплемената.[176] Он је у продаји у облику капи, таблета, капсула, смеша за пиће, мултивитаминских формулација, вишеструких антиоксидансних формулација, и као кристални прах. Постоје формулације са одложеним отпуштањем, као и формулације које садрже биофлавоноиде попут кверцетин, хесперидина, и рутина. Величине таблета и капсула су у опсегу од 25 mg до 1,5 g. Кристали витамина Ц (као аскорбинска киселина) су типично доступни у боцама од 300 g до 1 kg праха (5 ml чајна кашика кристала витамина Ц садржи око 5,0 g).

Индустријска синтеза[уреди]

Витамин Ц се производи из глукозе пременом два главна процеса. Реицхстеинов процес, развијен 1930-их, користи ферментацију, којој следи неколико чисто хемијских корака. Модерни двостепени ферментациони процес, оригинално развијен у Кини током 1960-их, користи додатну ферментацију којом се замењује део каснијег хемијског процеса. Принос оба процеса је апроксимативно 60% витамина Ц из глукозе.[177][178]

Истраживања усредсређена на развој микроорганизама (најчешће квасца) који би синтетисали витамин Ц у једном ферментационом кораку су у току. Као могућа сировина се разматра између осталог галактоза. Развој ове технологије бе могао знатно да умањи трошкове производње.[23]

Процењује се да је светска продукција синтетичког витамина Ц апроксимативно на нивоу од 110 хиљада тона годишње. Главни произвођачи су БАСФ/Такеда, ДСМ, Мерк и Кинеска Фармацеутска Група Лтд. До 2008. само је ДСМ постројење у Шкотској остало у погону услед јаке конкуренције из Кине.[179] Светска цена витамина Ц је нагло порасла 2008, делом услед пораста цена основних прехрамбених производа, али и услед антиципације престанка рада два Кинеска постројења лоцирана у Шијиазхуангу близо Пекинга, као дела општег затварања загађивачке индустрије у Кини током периода Олимпијских игара.[180] Пет кинеских произвођача су се састали 2010. и формирали договор о привременом заустављању производње да би се одржала цена.[181] То је узроковало подношење тужбе у америчком суду 2011. против кинеских компанија које су ограничиле производњу ради подешавање цене витамина Ц у САД. По тврдњама тужилаца након формирања договора цена витамина Ц је достигла $7 по килограму у децембру 2002. док је била $2,50 по килограму децембра 2001. Компаније нису порицале оптужбе, али су у својој одбрани навеле да их је кинеска влада подстакла да делују на такав начин.[182]

Фортификација хране[уреди]

Организација Здравље Канада је извршила евалуацију ефекта фортификације хране аскорбатом. Налази су објављени 2005. као препорука у документу с именом Додавање витамина и минерала у храну.[183] Аскорбат је категорисан као нутријент категорије ризика А, што значи да је то нутријент са дефинисаним горњим лимитом уноса, али да постоји широка маргина уноса са малим безбедносним ризиком и без озбиљних или критичних непожељних ефеката. Здравље Канада препоручује минимум од 3 mg или 5% РДИ вредности да би храна имала статус извора витамина Ц, као и максимум фортификације од 12 mg (20% РДИ вредности) за статус „изврсног извора“.[183]

Историја[уреди]

Џејмс Линд, британски лекар у краљевској морнарици који је 1747. идентификовао способност воћа да спречава болест скорбут. То се сматра првим записаним контролисаним експериментом.

Витамин Ц (аскорбинска киселина) је први пут изолован 1928. из коре надбубрежних жлезда замораца. Молекул аскорбинске киселине је у ствари γ-лактон-2-кето-гулонска киселина. Киселост витамина Ц потиче од ендиолне групе (две хидроксилне групе које се налазе на једној двогубој вези).[184]

Потреба за уврштавањем свежих биљних плодова или сировог животињског меса у исхрану ради спречавања болести је била позната од античких времена. Урођеници који су живели у маргиналним областима су инкорпорирали то у њихове медицинске препарате. На пример, игле смреке су кориштене у умереним зонама, или листови дрвећа отпорног на сушу у пустињским областима. Француски истраживачи су 1536. користили локално домородачко умеће да спасу своје људство од скорбута на реци Сен Лорену. Користили су чај од игала дрвета arbor vitae за које је касније показано да садрже 50 mg витамина Ц на 100 грама.[185][186]

Кроз историју је корист од биљне хране за преживљавање дуготрајних прекоморских путовања више пута била препоручавана од стране власти. Џон Вудал, први постављени хирург Британске источноиндијске компаније, је препоручио превентивну и лековиту употребу сока од лимуна у његовој књизи, Хирургов пријатељ, из 1617. Холандски писац, Јохан Бачстром је 1734. изнео категорично мишљење да је "скорбут искључиво последица тоталне апстиненције од употребе свежег поврћа и желениша, те да је то примарни узрок болести."[187]

Скорбут је дуго био главни узрок смртности међу морепловицима током дуготрајних прекоморских путовања.[188] По Џонатану Ламу, „Васко да Гама је 1499. изгубио 116 из своје посаде од 170 људи; Магелан је 1520. изгубио 208 од 230; и скоро сви они су подлегли скорбуту."[189]

Док је најранији документовани случај скорбута описао Хипократ око 400. п. н. е., први покушај давања научне базе узроцима болести је извршио бродски лекар британске Краљевске морнарице, Џејмс Линд. Скорбут се често јављао међу онима који су имали недовољан доступ свежем воћу и поврћу, као што су удаљени, изоловани морнари и војници. Током прекоморског путовања маја 1747., Линд је снабдео неке чланове посаде са две поморанџе и један лимун дневно, као додатак нормалним порцијама, док су други наставили са цидером, сирћетом или морском водом, уз њихове нормалне оброке. У историји науке, то се сматра првим случајем контролисаног експеримента. Резултати су показали да цитрусни плодови спречавају болест. Линд је објавио свој рад 1753. у својој књизи Лечењие скорбута.[190]

Цитрусни плодови су били један од првих извора витамина Ц доступни бродским лекарима

Линдов рад није био брзо прихваћен, делом зато што је објављен тек шест година након његове студије, а и зато што је он препоручивао сок од лимуна.[191] Свеже воће је било скупо за држање на броду, док је кување сока поједностављивало складиштење, али је уништавало витамин (посебно ако је кувано у бакарним посудама).[154] Бродски капетани су погрешно закључили да су Линдове препоруке неделотворне, јер сокови нису нити спречавали, ни лечили скорбут.

Тек 1795. је британска морнарица успоставила лимун или лимету као стандард на мору. Лимете су биле популарније, јер су се могле наћи у британским западно индијским колонијама, док лимуна није било у британском доминиону, те је био скупљи. Капетан Џејмс Кук је раније демонстрирао и доказао предности употребе киселог купуса на броду, водећи своју посаду до Хавајских острва и даље без губљења људи услед скорбута.[192] Због тог раније неоствареног подвига, Британски Адмиралитет га је наградио медаљом.

Назив антискорбутик је коришћен током осамнаестог и деветнаестог века као општи термин за храну која спречава скорбут, мада разлог за такво дејство није био познат. Таква храна је између осталог обухватала: лимун, лимету, поморанџе, кисели купус, купус, слад, и преносну супу.[193]

Чак и пре него што су антискорбутске супстанце биле идентификоване, постојале су индикације да су присутне у количинама довољним за спречавање скорбута, у скоро свој свежој (некуваној) храни, укључујучи сирову храну животињског порекла. Арктички антрополог Вилхјалмур Стефансон је 1928. покушао да докаже своју теорију о томе како Ескими успевају да избегну скорбут мада њихова исхрана скоро да не садржи храну биљног порекла. Болест је погађала Европске Арктичке истраживаче, који су живели под сличним условима хранећи се углавном куваним месом. Стефансон је претпоставио да урођеници добијају витамин Ц из свежег меса које је минимално кувано. Почевши фебруара 1928, током једне годне он је са колегом живео искључиво на минимално куваном месу уз медицински надзор. Они су остали здрави. Каснија испитивања сирове традиционалне хране Јукона, спроведена након што је квантификација витамин Ц постала могућа, је показала да Инуити и Метиси Северне Канаде, имају дневни унос витамина Ц у просеку између 52 и 62 mg/дан. Та количина је близу пропорученог референтног уноса.[194]

Откриће[уреди]

Алберт Сент Ђерђи, снимљен 1948, је примио 1937. Нобелову награду за медицину „за његова открића у вези са биолошким процесима сагоревања, са специјалном референцом на витамин Ц и катализу фумарне киселине“.[195]

Биолошки тест модел који је неопходан за изолацију и идентификацију антискорбутског фактора је откривен 1907. Аксел Холст и Теодор Фролић, два норвешка лекара изучавајући берибери норвешке рибарске флоте, су желели да нађу малу врсту сисара подесну за тестирање којом би заменили голубе који су у то време кориштени у берибери истраживањима. Они су хранили заморце њиховом тест исхраном од житарица и брашна, која је раније произвела берибери код голуба, и били су изненађени кад је уместо тога дошло до развоја класичног скорбута. Ово је било неочекиван и срећан избор модела. До тог времена, скорбут је био познат само код људи, и сматрао се ексклузивно људском болешћу. За голубе, као птице које једу семе је касније нађено да имају способност синтезе сопственог витамина Ц. Холст анд Фролић су утврдили да могу да да излече болест код замораца додатком разне свеже хране и екстраката. То откриће чистог животињског експерименталног модела за скорбут, до ког је дошло чак и пре него што је есенцијална идеја витамина у храни била концептуалисана, је било називано најважнијим појединачним доприносом истраживањима витамина Ц.[196]

Амерички биохемичар пољског порекла Касимир Функ је 1912, док је истраживао берибери на голубима, развио концепт витамина за реферисање неминералних микронутријената који су есенцијални за здравље. Назив је амалгам речи „витал“, услед њихове виталне биохемијске улоге, и „амини“ јер је Функ сматрао да су сви ти материјали амини по хемијској структури. Мада је касније показано да присуство аминске групе није мандаторно, реч витамин се задржала као генерички назив. Један од витамина се мислило да је антискорбутни фактор из хране који су открили Холст и Фролић. Тај витамин се називао 1928. „у води растворан Ц“, мада његова структура још увек није била одређена.[197]

Мађарски истраживачки тим предвођен Албертом Сент Ђерђијем и Жозефом Свирбелијем, као и амерички тим Чарлса Глен Кинга у Питсбургу су први идентификовали антискорбутни фактор у периоду од 1928. до 1932. Сент Џерџи је изоловао хексуронску киселину из животињске адреналне жлезде на Мајо клиници, и претпоставио да је то антискорбутски фактор, међутим није могао да то докаже без приступа биолошком тесту. Истовремено, током периода од пет година, Кингова лабораторија на Питзбуршком универзитету је покушавала да изолује антискорбутни фактор из лимуновог сока, користећи оригинални модел из 1907. са скорбутским заморцима, који су развили скорбут услед одсуства свеже хране, и који су се могли излечити соком од лимуна. Они су такође разматрали хексуронску киселину, али су одложили испитивање кад је један сарадник изнео експлицитну (и погрешну) експерименталну тврдњу да та супстанца нема антискорбутна својства.[198]

Коначно, крајем 1931, Сент Џерџи је дао Свирбелију, бившем члану Кингове лабораторије, узорак хексуронске киселине, са сугестијом да то може да буде антискорбутни фактор. До почетка пролећа 1932, Кингова лабораторије је доказала ту тврдњу, али су објавили резултат без давања Сент Џерџију заслуге за то. То је довело до огорченог спора око приоритета заслуга. У реалности оба тима су заслужна, пошто Сент Џерџи није био вољан да се упушта у животињске студије.[198]

У међувремену до 1932, Сент Џерђи се вратио за Мађарску и његова група је открила да је љута паприка, уобичајени зачин у мађарској исхрани, богат извор хексуронске киселине. Откриће овог новог и обилног извора витамина, је омогућило Сент Џерџију да пошаље узорак познатом британском хемичару шећера Волтеру Норману Хауорту, који га је хемијски идентификовао и доказао идентификацију синтезом 1933.[199][200][201] Хаворт и Сент Џерџи су предложили да име супстанце буде аскорбинска киселина, прецизније Л-аскорбинска киселина, због њене способности да спречи скорбут.[202] Аскорбинска киселина није амин, она чак ни не садржи азот.

У периоду од 1933. до 1934, Хауорт и Едмунд Хирст су синтетисали витамин Ц. Осим њих пољски хемичар Тадеус Реицхстеин је независно синтетисао већу количину овог витамина.[203][204] Овај други процес је био подесан за јефтину масовну производњу семисинтетичког витамина Ц, те је он брзо доспео на тржиште. Само је Хауорт награђен 1937. Нобеловом наградом за хемију делом због овог рада. Реицхстеинов процес, комбинација хемијских реакција и бактеријске ферментације се још увек користи за производњу витамина Ц.[205][206] Компанија Хофман ла Рош, која је купила патент на Реицхстеинов процес 1934. и постала прва фармацеутска компанија да масовно производи и продаје синтетички витамин Ц. Он се продавао под именом Редоксон.[207]

Американац Ј. Ј. Бурнс је 1957. показао да је разлог да су неки сисари подложни скорбуту неспособност њихове јетре да производи активни ензим L-гулонолактон оксидазу, који посредује задњи у низу од четири корака који учествују у синтези витамина Ц.[208][209] Амерички биохемичар Ирвин Стон је био први да искористи способност презервације хране витамина Ц. Он је касније развио теорију да људи поседују мутирану форму гена који кодира L-гулонолактон оксидазу.[210]

Истраживачи са Универзитета у Монтпелијеру су 2008. открили да су код људи и других примата, црвена крвна зрнца еволуирала механизам којим се ефикасније користи витамин Ц присутан у телу путем рециклирања оксидоване Л-дехидроаскорбинске киселине (ДХА) назад у аскорбинску киселину. Овај механизам није нађен код сисара који синтетишу витамин Ц.[18]

Референце[уреди]

  1. Padayatty, Sebastian J.; Katz, Arie; Yaohui Wang; Eck, Peter; Oran Kwon; Je-Hyuk Lee; Chen, Shenglin; Christopher Corpe; Dutta, Anand (2003). „Vitamin C as an antioxidant: evaluation of its role in disease prevention”. Journal of the kAmerican College of Nutrition. 22 (1): 18—35. PMID 12569111. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Vitamin C”. Food Standards Agency (UK). Приступљено 23. 02. 2012. 
  3. „Vitamin C”. University of Maryland Medical Center. 2007. Приступљено 23. 02. 2012. 
  4. 4,0 4,1 Higdon, Jane (31. 01. 2006). „Vitamin C”. Oregon State University, Micronutrient Information Center. Приступљено 23. 02. 2012. 
  5. „Vitamin C – Risk Assessment” (PDF). UK Food Standards Agency. Приступљено 23. 02. 2012. 
  6. Meister, Alton (1994). „Glutathione-ascorbic acid antioxidant system in animals” (PDF). The Journal of biological chemistry. 269 (13): 9397—400. PMID 8144521. 
  7. FJ, Nualart; Rivas CI; VP, Montecinos; et al. (2003). „Recycling of vitamin C by a bystander effect”. J Biol Chem. 278: 10128—10133. 
  8. 8,0 8,1 Gropper SS, Smith JL, Grodd JL (2004). Advanced Nutrition and Human Metabolism (4th изд.). Belmont, CA. USA: Thomson Wadsworth. стр. 260—275. 
  9. Gábor, Bánhegyi; Mandl JóZsef (2001). „The hepatic glycogenoreticular system”. Pathology & Oncology Research. 7 (2): 107—110. doi:10.1007/BF03032575. 
  10. Martinez del Rio, Carlos (1997). „Can passerines synthesize vitamin C?” (PDF). The Auk. 114 (3): 513—16. JSTOR 4089257. Приступљено 23. 02. 2012. 
  11. Jenness R, Birney E, Ayaz K (1980). „Variation of l-gulonolactone oxidase activity in placental mammals”. Comparative Biochemistry and Physiology Part B: Biochemistry and Molecular Biology. 67 (2): 195—204. doi:10.1016/0305-0491(80)90131-5. 
  12. ZD, Zhang; Frankish A; T, Hunt; et al. (2010). „Identification and analysis of unitary pseudogenes: historic and contemporary gene losses in humans and other primates.”. Genome biology. 11 (3): R26. PMID 20210993. doi:10.1186/gb-2010-11-3-r26. 
  13. Inai Y, Ohta Y, Nishikimi M (2003). „The whole structure of the human nonfunctional L-gulono-gamma-lactone oxidase gene--the gene responsible for scurvy--and the evolution of repetitive sequences thereon.”. J. Nutr. Sci. Vitaminol. 49 (5): 315—9. PMID 14703305. 
  14. T, Otowa; Yoshida E; N, Sugaya; et al. (2009). „Genome-wide association study of panic disorder in the Japanese population.”. J. Hum. Genet. 54 (2): 122—6. PMID 19165232. doi:10.1038/jhg.2008.17. 
  15. Harris (1996). стр. 35.
  16. Nishikimi M, Kawai T, Yagi K (1992). „Guinea pigs possess a markedly different gene for L-gulono-gamma-lactone oxidase, the key enzyme for L-ascorbic acid biosynthesis missing in this species”. The Journal of biological chemistry. 267 (30): 21967—72. PMID 1400507. 
  17. Ohta Y, Nishikimi M (1999). „Random nucleotide substitutions in primate nonfunctional gene for L-gulono-gamma-lactone oxidase, the missing enzyme in L-ascorbic acid biosynthesis”. Biochimica et biophysica acta. 1472 (1–2): 408—11. PMID 10572964. doi:10.1016/S0304-4165(99)00123-3. 
  18. 18,0 18,1 Montelhagen A, Kinet S, Manel N, Mongellaz C, Prohaska R, Battini JL, Delaunay J, Sitbon M, Taylor N (2008). „Erythrocyte Glut1 Triggers Dehydroascorbic Acid Uptake in Mammals Unable to Synthesize Vitamin C”. Cell. 132 (6): 1039—48. PMID 18358815. doi:10.1016/j.cell.2008.01.042. Генерални сажетакScience Daily (21. 03. 2008). 
  19. K, Milton (1999). „Nutritional characteristics of wild primate foods: do the diets of similar organisms have lessons for us?”. Nutrition. 15 (6): 488—98. PMID 10378206. doi:10.1016/S0899-9007(99)00078-7. 
  20. Irwin, Stone (16. 07. 1978). „Eight Decades of Scurvy. The Case History of a Misleading Dietary Hypothesis”. Приступљено 23. 02. 2012. »Биохемијска истраживања током 1950-их су показала да је појава скорбута последица одсуства ензима, L-Гулонолактон оксидаза (GLO) у хуманој јетри (Burns, 1959). Тај ензим је задњи у серији од четири ензима који конвертују крвни шећер, глукозу, у аскорбат у јетри сисара. Овај метаболит јетре, аскорбат, се производи у кози под нормалним условима, на пример, у количини од око 13.000 mg на дан на 150 фунти телесне тежине (Chatterjee, 1973). Повратни механизам сисара многоструко повећава ову дневну производњу аскорбата под стресним условима (Subramanian et al., 1973)« 
  21. Long C, Maull KI, Krishnan RS, Laws HL, Geiger JW, Borghesi L, Franks W, Lawson TC, Sauberlich HE (2003). „Ascorbic acid dynamics in the seriously ill and injured”. Journal of Surgical Research. 109 (2): 144—8. PMID 12643856. doi:10.1016/S0022-4804(02)00083-5. 
  22. Saccharomyces cerevisiae
  23. 23,0 23,1 R.D. Hancock & R. Viola. „Ascorbic acid biosynthesis in higher plants and microorganisms” (PDF). Scottish Crop Research Institute. Приступљено 23. 02. 2012. 
  24. Hancock Robert D.; Galpin John R.; Roberto, Viola (2000). „Biosynthesis of L-ascorbic acid (vitamin C) by Saccharomyces cerevisiae”. FEMS Microbiology Letters. 186 (2): 245—50. PMID 10802179. doi:10.1111/j.1574-6968.2000.tb09112.x. 
  25. Venturi S, Venturi M (2007). „Evolution of Dietary Antioxidant Defences”. European EPI-Marker. 11 (3): 1—7. 
  26. Venturi S, Donati FM, Venturi A, Venturi M (2000). „Environmental iodine deficiency: A challenge to the evolution of terrestrial life?”. Thyroid : official journal of the American Thyroid Association. 10 (8): 727—9. PMID 11014322. doi:10.1089/10507250050137851. 
  27. Purves WK, Sadava D, Orians GH, Heller HC (1998). „30”. Life. The Science of Biology. Part 4: The Evolution of Diversity. 
  28. Venturi S, Venturi M (1999). „Iodide, thyroid and stomach carcinogenesis: evolutionary story of a primitive antioxidant?”. European Journal of Endocrinology. 140 (4): 371—2. PMID 10097259. doi:10.1530/eje.0.1400371. 
  29. Hardie L.J.; Fletcher T.C.; Secombes C.J. (1991). „The effect of dietary vitamin C on the immune response of the Atlantic salmon (Salmo salar L.)”. Aquaculture. 95 (3–4): 201—14. doi:10.1016/0044-8486(91)90087-N. 
  30. Challem J, Taylor EW (1998). „Retroviruses, Ascorbate, and Mutations, in the Evolution of Homo sapiens”. Free Radical Biology and Medicine. 25 (1): 130—2. PMID 9655531. doi:10.1016/S0891-5849(98)00034-3. 
  31. Bánhegyi G, Braun L, Csala M, Puskás F, Mandl J (1997). „Ascorbate Metabolism and Its Regulation in Animals”. Free Radical Biology and Medicine. 23 (5): 793—803. PMID 9296457. doi:10.1016/S0891-5849(97)00062-2. 
  32. I, Stone (1979). „Homo sapiens ascorbicus, a biochemically corrected robust human mutant”. Medical Hypotheses. 5 (6): 711—21. PMID 491997. doi:10.1016/0306-9877(79)90093-8. 
  33. I, Pollock J..; J, Mullin R.. (1987). „Vitamin C biosynthesis in prosimians: Evidence for the anthropoid affinity ofTarsius”. American Journal of Physical Anthropology. 73 (1): 65—70. PMID 3113259. doi:10.1002/ajpa.1330730106. 
  34. C, Poux; Douzery E.J.P. (2004). „Primate phylogeny, evolutionary rate variations,and divergence times: a contribution from the nuclear gene IRBP”. American Journal of Physical Anthropology. 124 (1): 1—16. PMID 15085543. doi:10.1002/ajpa.10322. 
  35. Goodman M.; Porter C.A.; Czelusniak J.; Page S.L.; Schneider H.; Shoshani J.; Gunnell G.; Groves C.P. (1998). „Toward a phylogenetic classification of primates based on DNA evidence complemented by fossil evidence”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 9 (3): 585—598. PMID 9668008. doi:10.1006/mpev.1998.0495. 
  36. Porter, C.A.; Page, S.L.; Czelusniak, J.; Schneider, H.; Schneider, M.P.C.; Sampaio, I. & Goodman, M. (1997). „Phylogeny and evolution of selected primates as determined by sequences of the ?-globin locus and 5’flanking regions”. International Journal of Primatology. 18: 261—295. 
  37. P, Proctor (1970). „Similar functions of uric acid and ascorbate in man?”. Nature. 228 (5274): 868. PMID 5477017. doi:10.1038/228868a0. 
  38. 38,0 38,1 Savini I.; Rossi A.; Pierro C.; Avigliano L.; V, Catani M.. (2007). „SVCT1 and SVCT2: key proteins for vitamin C uptake”. Amino Acids. 34 (3): 347—55. PMID 17541511. doi:10.1007/s00726-007-0555-7. 
  39. Rumsey SC, Kwon O, Xu GW, Burant CF, Simpson I, Levine M (1997). „Glucose transporter isoforms GLUT1 and GLUT3 transport dehydroascorbic acid”. The Journal of biological chemistry. 272 (30): 18982—9. PMID 9228080. doi:10.1074/jbc.272.30.18982. 
  40. J, May; Qu Zhi-Chao; Neel Dustin R.; Xia, Li (2003). „Recycling of vitamin C from its oxidized forms by human endothelial cells”. Biochimica et Biophysica Acta (BBA) - Molecular Cell Research. 1640 (2–3): 153—61. doi:10.1016/S0167-4889(03)00043-0. 
  41. Packer, L. (1997). „Vitamin C and redox cycling antioxidants.”. Ур.: Packer L; F. J.. Vitamin C in health and disease. New York: Marcel Dekker Inc. 
  42. May JM, Qu ZC, Qiao H, Koury MJ (2007). „Maturational Loss of the Vitamin C Transporter in Erythrocytes”. Biochemical and biophysical research communications. 360 (1): 295—8. PMC 1964531Слободан приступ. PMID 17586466. doi:10.1016/j.bbrc.2007.06.072. 
  43. Sotiriou S, Gispert S, Cheng J, Wang Y, Chen A, Hoogstraten-Miller S, Miller GF, Kwon O, Levine M (2002). „Ascorbic-acid transporter Slc23a1 is essential for vitamin C transport into the brain and for perinatal survival”. Nature medicine. 8 (5): 514—7. PMID 11984597. doi:10.1038/0502-514. 
  44. Levine M, Conry-Cantilena C, Wang Y, Welch RW, Washko PW, Dhariwal KR, Park JB, Lazarev A, Graumlich JF (1996). „Vitamin C pharmacokinetics in healthy volunteers: evidence for a recommended dietary allowance”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 93 (8): 3704—9. PMC 39676Слободан приступ. PMID 8623000. doi:10.1073/pnas.93.8.3704. 
  45. Oreopoulos DG, Lindeman RD, Vanderjagt DJ, Tzamaloukas AH, Bhagavan HN, Garry PJ (1993). „Renal excretion of ascorbic acid: effect of age and sex”. Journal of the American College of Nutrition. 12 (5): 537—42. PMID 8263270. 
  46. Hediger Matthias A. (2002). „New view at C”. Nature Medicine. 8 (5): 445—6. PMID 11984580. doi:10.1038/nm0502-445. 
  47. 47,0 47,1 MedlinePlus enciklopedia Ascorbic acid
  48. „The influence of smoking on Vitamin C status in adults”. BBC news and Cambridge University. 30. 09. 2000. Приступљено 23. 02. 2012. 
  49. Rath, M; L. Pauling (1990). „Immunological evidence for the accumulation of lipoprotein(a) in the atherosclerotic lesion of the hypoascorbemic guinea pig” (PDF). Proceedings of the National Academy of Sciences. 87 (23): 9388—9390. PMC 55170Слободан приступ. PMID 2147514. doi:10.1073/pnas.87.23.9388. 
  50. „Statistics Canada, Canadian Community Health Survey, Cycle 2.2, Nutrition (2004)”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  51. Pemberton, J (2006). „Medical experiments carried out in Sheffield on conscientious objectors to military service during the 1939–45 war”. International Journal of Epidemiology. 35 (3): 556—558. doi:10.1093/ije/dyl020. 
  52. R. E. Hodges; E. M. Baker; J. Hood; H. E. Sauberlich; S. C. March (1969). „Experimental Scurvy in Man”. American Journal of Clinical Nutrition. 22 (5): 535—548. PMID 4977512. 
  53. Khaw Kay-Tee; Sheila, Bingham; Welch Ailsa; Robert, Luben; Wareham Nicholas; Nicholas, Day (2001). „Relation between plasma ascorbic acid and mortality in men and women in EPIC-Norfolk prospective study: a prospective population study. European Prospective Investigation into Cancer and Nutrition”. Lancet. 357 (9257): 657—63. PMID 11247548. doi:10.1016/S0140-6736(00)04128-3. 
  54. Harri, Hemil (15. 09. 2007). „The Role of Vitamin C in the Treatment of the Common Cold”. Americal Family Physician. 
  55. Barbosa Eliana; Joel, Faintuch; Machado Moreira; Addison, Emilia; Gonçalves da Silva; Rodrigues, Viviane; Lopes Pereima; José, Maurício; Martins Fagundes; Regina Lúcia; Filho Danilo Wilhelm (2009). „Supplementation of vitamin E, vitamin C, and zinc attenuates oxidative stress in burned children: a randomized, double-blind, placebo-controlled pilot study”. J Burn Care Res. 30 (5): 859—66. PMID 19692922. doi:10.1097/BCR.0b013e3181b487a8. 
  56. 56,0 56,1 Levine M, Rumsey SC, Wang Y, Park JB, Daruwala R (2000). „Vitamin C”. Ур.: Stipanuk MH. Biochemical and physiological aspects of human nutrition. Philadelphia: W.B. Saunders. стр. 541—67. ISBN 978-0-7216-4452-3. 
  57. Padayatty S, Katz A, Wang Y, Eck P, Kwon O, Lee J, Chen S, Corpe C, Dutta A, Dutta S, Levine M (2003). „Vitamin C as an Antioxidant: evaluation of its role in disease prevention” (PDF). J Am Coll Nutr. 22 (1): 18—35. PMID 12569111. 
  58. Prockop DJ, Kivirikko KI (1995). „Collagens: molecular biology, diseases, and potentials for therapy”. Annu Rev Biochem. 64: 403—34. PMID 7574488. doi:10.1146/annurev.bi.64.070195.002155. 
  59. B, Peterkofsky (1991). „Ascorbate requirement for hydroxylation and secretion of procollagen: relationship to inhibition of collagen synthesis in scurvy”. Am J Clin Nutr. 54 (6 Suppl): 1135S—1140S. PMID 1720597. 
  60. Kivirikko KI, Myllylä R (1985). „Post-translational processing of procollagens”. Annals of the New York Academy of Sciences. 460: 187—201. PMID 3008623. doi:10.1111/j.1749-6632.1985.tb51167.x. 
  61. CJ, Rebouche (1991). „Ascorbic acid and carnitine biosynthesis”. The American Journal of Clinical Nutrition. 54 (6 Suppl): 1147S—1152S. PMID 1962562. 
  62. Dunn WA, Rettura G, Seifter E, Englard S (1984). „Carnitine biosynthesis from gamma-butyrobetaine and from exogenous protein-bound 6-N-trimethyl-L-lysine by the perfused guinea pig liver. Effect of ascorbate deficiency on the in situ activity of gamma-butyrobetaine hydroxylase” (PDF). J Biol Chem. 259 (17): 10764—70. PMID 6432788. 
  63. M, Levine; Dhariwal KR; P, Washko; et al. (1992). „Ascorbic acid and reaction kinetics in situ: a new approach to vitamin requirements”. J Nutr Sci Vitaminol. Spec No: 169—72. PMID 1297733. 
  64. S, Kaufman (1974). „Dopamine-beta-hydroxylase”. J Psychiatr Res. 11: 303—16. PMID 4461800. doi:10.1016/0022-3956(74)90112-5. 
  65. Eipper BA, Milgram SL, Husten EJ, Yun HY, Mains RE (1993). „Peptidylglycine alpha-amidating monooxygenase: a multifunctional protein with catalytic, processing, and routing domains”. Protein Sci. 2 (4): 489—97. PMC 2142366Слободан приступ. PMID 8518727. doi:10.1002/pro.5560020401. 
  66. Eipper BA, Stoffers DA, Mains RE (1992). „The biosynthesis of neuropeptides: peptide alpha-amidation”. Annu Rev Neurosci. 15: 57—85. PMID 1575450. doi:10.1146/annurev.ne.15.030192.000421. 
  67. Englard S, Seifter S (1986). „The biochemical functions of ascorbic acid”. Annu. Rev. Nutr. 6: 365—406. PMID 3015170. doi:10.1146/annurev.nu.06.070186.002053. 
  68. Lindblad B, Lindstedt G, Lindstedt S (1970). „The mechanism of enzymic formation of homogentisate from p-hydroxyphenylpyruvate”. J Am Chem Soc. 92 (25): 7446—9. PMID 5487549. doi:10.1021/ja00728a032. 
  69. 69,0 69,1 69,2 69,3 McGregor GP, Biesalski HK (2006). „Rationale and impact of vitamin C in clinical nutrition”. Current opinion in clinical nutrition and metabolic care. 9 (6): 697—703. PMID 17053422. doi:10.1097/01.mco.0000247478.79779.8f. 
  70. FJ, Kelly (1998). „Use of antioxidants in the prevention and treatment of disease”. Journal of the International Federation of Clinical Chemistry / IFCC. 10 (1): 21—3. PMID 10181011. 
  71. ST, Mayne (2003). „Antioxidant nutrients and chronic disease: use of biomarkers of exposure and oxidative stress status in epidemiologic research”. The Journal of nutrition. 133 Suppl 3: 933S—940S. PMID 12612179. 
  72. Tak PP, Zvaifler NJ, Green DR, Firestein GS (2000). „Rheumatoid arthritis and. стр. 53: how oxidative stress might alter the course of inflammatory diseases”. Immunology today. 21 (2): 78—82. PMID 10652465. doi:10.1016/S0167-5699(99)01552-2. 
  73. Goodyear-Bruch C, Pierce JD (2002). „Oxidative stress in critically ill patients”. American journal of critical care : an official publication, American Association of Critical-Care Nurses. 11 (6): 543—51; quiz 552—3. PMID 12425405. 
  74. Schorah CJ, Downing C, Piripitsi A, Gallivan L, Al-Hazaa AH, Sanderson MJ, Bodenham A (1996). „Total vitamin C, ascorbic acid, and dehydroascorbic acid concentrations in plasma of critically ill patients”. The American journal of clinical nutrition. 63 (5): 760—5. PMID 8615361. 
  75. Bjelakovic G.; Nikolova D.; L, Gluud L..; G, Simonetti R..; Gluud C. (2007). „Mortality in Randomized Trials of Antioxidant Supplements for Primary and Secondary Prevention: Systematic Review and Meta-analysis”. JAMA: the Journal of the American Medical Association. 297 (8): 842—857. PMID 17327526. doi:10.1001/jama.297.8.842. 
  76. Ashor AW, Lara J, Mathers JC, Siervo M (18. 04. 2014). „Effect of vitamin C on endothelial function in health and disease: A systematic review and meta-analysis of randomised controlled trials.”. Atherosclerosis. 235 (1): 9—20. PMID 24792921. 
  77. Juraschek SP, Guallar E, Appel LJ, Miller ER (04. 04. 2012). „Effects of vitamin C supplementation on blood pressure: a meta-analysis of randomized controlled trials”. American Journal of Clinical Nutrition. 95 (5): 1079—1088. doi:10.3945/ajcn.111.027995. 
  78. Stewart JM, Ocon AJ, Medow MS (27. 05. 2011). „Ascorbate improves circulation in postural tachycardia syndrome”. AJP: Heart and Circulatory Physiology. 301 (3): H1033—H1042. PMID 21622825. doi:10.1152/ajpheart.00018.2011. 
  79. Maeda, N.; Hagihara, H.; Nakata, Y.; Hiller, S.; Wilder, J.; Reddick, R. (18. 01. 2000). „Aortic wall damage in mice unable to synthesize ascorbic acid”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 97 (2): 841—846. PMID 10639167. doi:10.1073/pnas.97.2.841. 
  80. Ginter, E; Hagihara, H.; Nakata, Y.; Hiller, S.; Wilder, J.; Reddick, R. (1978). „Marginal vitamin C deficiency, lipid metabolism, and atherogenesis.”. Advances in lipid research. 16: 167—220. PMID 362865. doi:10.1073/pnas.97.2.841. 
  81. Levine, G. N.; Frei, B.; Koulouris, S. N.; Gerhard, M. D.; Keaney, J. F.; Vita, J. A. (15. 03. 1996). „Ascorbic Acid Reverses Endothelial Vasomotor Dysfunction in Patients With Coronary Artery Disease”. Circulation. 93 (6): 1107—1113. PMID 8653830. doi:10.1161/01.CIR.93.6.1107. 
  82. Wilkinson, IB; Megson, IL; MacCallum, H; Sogo, N; Cockcroft, JR; Webb, DJ (1999). „Oral vitamin C reduces arterial stiffness and platelet aggregation in humans”. Journal of cardiovascular pharmacology. 34 (5): 690—3. PMID 10547085. doi:10.1097/00005344-199911000-00010. 
  83. Simon, JA (1992). „Vitamin C and cardiovascular disease: a review”. PMID 1578086. 
  84. Grosso, G; Bei, R; Mistretta, A; Marventano, S; Calabrese, G; Masuelli, L; Giganti, MG; Modesti, A; Galvano, F; Gazzolo, D (01. 06. 2013). „Effects of vitamin C on health: a review of evidence.”. Frontiers in bioscience (Landmark edition). 18: 1017—29. PMID 23747864. 
  85. Mayer-Davis EJ, Monaco JH, Marshall JA, Rushing J (1997). „Vitamin C intake and cardiovascular disease risk factors in persons with non-insulin-dependent diabetes mellitus. From the Insulin Resistance Atherosclerosis Study and the San Luis Valley Diabetes Study”. Preventive medicine. 26 (3): 277—83. PMID 9144749. doi:10.1006/pmed.1997.0145. 
  86. Jacques Paul F.; Sulsky Sandra I.; Perrone Gayle E.; Jennifer, Jenner; Schaefer Ernst J. (1995). „Effect of vitamin C supplementation on lipoprotein cholesterol, apolipoprotein, and triglyceride concentrations☆”. Annals of Epidemiology. 5 (1): 52—9. PMID 7728285. doi:10.1016/1047-2797(94)00041-Q. 
  87. Martin, Fotherby; Williams Julie; Louise, Forster; Craner Paul; Gordon, Ferns (2000). „Effect of vitamin C on ambulatory blood pressure and plasma lipids in older persons”. Journal of Hypertension. 18 (4): 541—4. PMID 10779091. doi:10.1097/00004872-200018040-00009. 
  88. Satoh K, Sakagami H (1997). „Effect of metal ions on radical intensity and cytotoxic activity of ascorbate”. Anticancer research. 17 (2A): 1125—9. PMID 9137459. 
  89. Mühlhöfer A, Mrosek S, Schlegel B, Trommer W, Rozario F, Böhles H, Schremmer D, Zoller WG, Biesalski HK (2004). „High-dose intravenous vitamin C is not associated with an increase of pro-oxidative biomarkers”. European Journal of Clinical Nutrition. 58 (8): 1151—8. PMID 15054428. doi:10.1038/sj.ejcn.1601943. 
  90. Podmore Ian D.; Griffiths Helen R.; Herbert Karl E.; Nalini, Mistry; Mistry Pratibha; Joseph, Lunec (1998). „Vitamin C exhibits pro-oxidant properties”. Nature. 392 (6676): 559. Bibcode:1998Natur.392..559P. PMID 9560150. doi:10.1038/33308. 
  91. Suh, J; Zhu, BZ; Frei, B (15. 05. 2003). „Ascorbate does not act as a pro-oxidant towards lipids and proteins in human plasma exposed to redox-active transition metal ions and hydrogen peroxide.”. Free radical biology & medicine. 34 (10): 1306—14. PMID 12726918. 
  92. Carr, A; Frei, B. (1999). „Does vitamin C act as a pro-oxidant under physiological conditions?”. FASEB journal : official publication of the Federation of American Societies for Experimental Biology. 13 (9): 1007—24. PMID 10336883. 
  93. Beckman, Kenneth B.; Helbock, Hal J.; Ames, Bruce N. „Vitamin C has not been shown to cause oxidative damage in vivo”. Приступљено 30. 05. 2014. 
  94. Duconge, J; Miranda-Massari, JR; Gonzalez, MJ; Jackson, JA; Warnock, W; Riordan, NH (2008). „Pharmacokinetics of vitamin C: insights into the oral and intravenous administration of ascorbate.”. Puerto Rico health sciences journal. 27 (1): 7—19. PMID 18450228. 
  95. Riordan, HD; Riordan, NH; Jackson, JA; Casciari, JJ; Hunninghake, R; González, MJ; Mora, EM; Miranda-Massari, JR; Rosario, N; Rivera, A (2004). „Intravenous vitamin C as a chemotherapy agent: a report on clinical cases.”. Puerto Rico health sciences journal. 23 (2): 115—8. PMID 15377059. 
  96. Lenton, KJ; Sané, AT; Therriault, H; Cantin, AM; Payette, H; Wagner, JR (2003). „Vitamin C augments lymphocyte glutathione in subjects with ascorbate deficiency.”. The American journal of clinical nutrition. 77 (1): 189—95. PMID 12499341. 
  97. Johnston, CS; Meyer, CG; Srilakshmi, JC (1993). „Vitamin C elevates red blood cell glutathione in healthy adults.”. The American journal of clinical nutrition. 58 (1): 103—5. PMID 8317379. 
  98. Sorice, Angela; Guerriero, Eliana; Capone, Francesca; Colonna, Giovanni; Castello, Giuseppe; Costantini, Susan (31. 05. 2014). „Ascorbic Acid: Its Role in Immune System and Chronic Inflammation Diseases”. Mini-Reviews in Medicinal Chemistry. 14 (5): 444—452. doi:10.2174/1389557514666140428112602. 
  99. Jarosz, M; Dzieniszewski, J; Dabrowska-Ufniarz, E; Wartanowicz, M; Ziemlanski, S; Reed, PI (1998). „Effects of high dose vitamin C treatment on Helicobacter pylori infection and total vitamin C concentration in gastric juice.”. European journal of cancer prevention : the official journal of the European Cancer Prevention Organisation (ECP). 7 (6): 449—54. PMID 9926292. 
  100. Pal, J; Sanal, MG; Gopal, GJ (2011). „Vitamin-C as anti-Helicobacter pylori agent: More prophylactic than curative- Critical review.”. Indian journal of pharmacology. 43 (6): 624—7. PMID 22144762. 
  101. Woodward, M; Tunstall-Pedoe, H; McColl, K (2001). „Helicobacter pylori infection reduces systemic availability of dietary vitamin C.”. European journal of gastroenterology & hepatology. 13 (3): 233—7. PMID 11293441. 
  102. Watson, Zibadi & Preedy (2010). стр. 36,52.
  103. Johnston, Carol S.; Martin, L. J.; Cai, X. (1992). „Antihistamine effect of supplemental ascorbic acid and neutrophil chemotaxis”. Am Coll Nutr. 11 (2): 172—176. PMID 1578094. 
  104. „Vitamin C depletion is associated with alterations in blood histamine and plasma free carnitine in adults”. J Am Coll Nutr. 15 (6): 586—591. 1996. PMID 8951736. 
  105. Clemetson (1980). „Histamine and ascorbic acid in human blood”. J Nutr. 4: 662—8. PMID 7365537. 
  106. Smirnoff, N (1996). „Botanical briefing: The Function and Metabolism of Ascorbic Acid in Plants”. Annals of Botany. 78 (6): 661—9. doi:10.1006/anbo.1996.0175. 
  107. 107,0 107,1 107,2 „US Recommended Dietary Allowance (RDA)” (PDF). Приступљено 23. 02. 2012. 
  108. K, Milton (2003). „Micronutrient intakes of wild primates: are humans different?”. Comparative Biochemistry and Physiology - Part A: Molecular & Integrative Physiology. 136 (1): 47—59. PMID 14527629. doi:10.1016/S1095-6433(03)00084-9. 
  109. „Linus Pauling Vindicated; Researchers Claim RDA For Vitamin C is Flawed” (Саопштење). Knowledge of Health. 06. 07. 2004. Приступљено 23. 02. 2012. 
  110. A.C. Carr; B. Frei (1999). „Toward a new recommended dietary allowance for vitamin C based on antioxidant and health effects in humans”. American Journal of Clinical Nutrition. 69 (6): 1086—1107. 
  111. Cathcart, Robert (1981). „Vitamin C, titrating to bowel tolerance, anascorbemia, and acute induced scurvy”. Medical hypotheses. 7 (11): 1359—76. PMID 7321921. doi:10.1016/0306-9877(81)90126-2. 
  112. „Vitamin and mineral requirements in human nutrition, 2nd edition” (PDF). World Health Organization. 2004. Приступљено 23. 02. 2012. 
  113. British Pharmacopoeia Commission Secretariat (2009). „Index, BP 2009” (PDF). Приступљено 23. 02. 2012. 
  114. „Japanese Pharmacopoeia, Fifteenth Edition” (PDF). 2006. 
  115. WHO. „Area of work: nutrition. Progress report 2000” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 02. 2012. Приступљено 23. 02. 2012. 
  116. Olmedo JM, Yiannias JA, Windgassen EB, Gornet MK (2006). „Scurvy: a disease almost forgotten”. Int. J. Dermatol. 45 (8): 909—13. PMID 16911372. doi:10.1111/j.1365-4632.2006.02844.x. 
  117. A, Shenkin (2006). „The key role of micronutrients”. Clin Nutr. 25 (1): 1—13. PMID 16376462. doi:10.1016/j.clnu.2005.11.006. 
  118. Woodside J, McCall D, McGartland C, Young I (2005). „Micronutrients: dietary intake v. supplement use”. Proc Nutr Soc. 64 (4): 543—53. PMID 16313697. doi:10.1079/PNS2005464. 
  119. Stanner SA, Hughes J, Kelly CN, Buttriss J (2004). „A review of the epidemiological evidence for the 'antioxidant hypothesis'”. Public Health Nutr. 7 (3): 407—22. PMID 15153272. doi:10.1079/PHN2003543. 
  120. Rivers Jerry M (1987). „Safety of High-level Vitamin C Ingestion”. Annals of the New York Academy of Sciences. 498: 445—54. PMID 3304071. doi:10.1111/j.1749-6632.1987.tb23780.x. 
  121. „Vitamin C (Ascorbic acid)”. MedLine Plus. National Institute of Health. 01. 08. 2006. Приступљено 23. 02. 2012. 
  122. Bjelakovic G, Nikolova D, Gluud LL, Simonetti RG, Gluud C (2008). Bjelakovic G, ур. „Antioxidant supplements for prevention of mortality in healthy participants and patients with various diseases”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD007176. PMID 18425980. doi:10.1002/14651858.CD007176. 
  123. Wilson, Renee F.; Caballero, Benjamin; Chang, Stephanie; Alberg, Anthony J.; Semba, Richard D.; Schneyer, Christine; Cheng, Ting-Yuan; Prokopowicz, Gregory; Barnes, George J. II; Vassy, Jason; Bass, Eric B. (2006). „Multivitamin/mineral supplements and prevention of chronic disease”. Evid Rep Technol Assess (Full Rep) (139): 1—117. PMID 17764205.  Пронађени су сувишни параметри: |author1= и |last= (помоћ); Недостаје |last7= у Authors list (помоћ)
  124. Brzozowska A, Kaluza J, Knoops KT, de Groot LC (2008). „Supplement use and mortality: the SENECA study”. Eur J Nutr. 47 (3): 131—7. PMID 18414768. doi:10.1007/s00394-008-0706-y. 
  125. MD, Choi; Hyon K.; Gao, Xiang; Gary Curhan (09. 03. 2009). „Vitamin C Intake and the Risk of Gout in Men – A Prospective Study”. Archives of Internal Medicine. 169 (5): 502—507. PMC 2767211Слободан приступ. PMID 19273781. doi:10.1001/archinternmed.2008.606. 
  126. Hemilä H, Louhiala P (2007). Hemilä H, ур. „Vitamin C for preventing and treating pneumonia”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD005532. PMID 17253561. doi:10.1002/14651858.CD005532.pub2. 
  127. Myint, PK; Luben RN; AA, Welch; Bingham SA; NJ, Wareham; Khaw KT. (2008). „Plasma vitamin C concentrations predict risk of incident stroke over 10 y in 20 649 participants of the European Prospective Investigation into Cancer Norfolk prospective population study”. The American Journal of Clinical Nutrition. Jan;87(1): (1): 64—9. PMID 18175738. »"...persons in the top quartiles of baseline plasma vitamin C concentrations had a 42% lower risk (relative risk: 0.58; 95% CI: 0.43, 0.78) than did those in the bottom quartile, independently of age, sex, smoking, body mass index, systolic blood pressure, cholesterol, physical activity, prevalent diabetes and myocardial infarction, social class, alcohol consumption, and any supplement use."« 
  128. 128,0 128,1 128,2 128,3 Harri, Hemilä; Chalker Elizabeth; Bob, Douglas; Hemilä Harri (2007). Hemilä Harri, ур. „Vitamin C for preventing and treating the common cold”. Cochrane database of systematic reviews (3): CD000980. PMID 17636648. doi:10.1002/14651858.CD000980.pub3. 
  129. Heiner Kathryn A; Hart Ann Marie; Martin Linda Gore; Rubio-Wallace Sherrie (2009). „Examining the evidence for the use of vitamin C in the prophylaxis and treatment of the common cold”. Journal of the American Academy of Nurse Practitioners. 21 (5): 295—300. PMID 19432914. doi:10.1111/j.1745-7599.2009.00409.x. 
  130. C, Audera (2001). „Mega-dose vitamin C in treatment of the common cold: a randomised controlled trial”. Medical Journal of Australia. 389: 175. 
  131. Sasazuki S, Sasaki S, Tsubono Y, Okubo S, Hayashi M, Tsugane S (2005). „Effect of vitamin C on common cold: randomized controlled trial”. European Journal of Clinical Nutrition. 60 (1): 9—17. PMID 16118650. doi:10.1038/sj.ejcn.1602261. 
  132. M, Douglas R..; Hemil H. (2005). „Vitamin C for Preventing and Treating the Common Cold”. PLoS Medicine. 2 (6): e168. PMC 1160577Слободан приступ. PMID 15971944. doi:10.1371/journal.pmed.0020168. 
  133. Pauling, Linus (1986). How to Live Longer and Feel Better. W. H. Freeman and Company. ISBN 978-0-380-70289-3. OCLC 154663991 15690499. 
  134. 134,0 134,1 F, Cabanillas (2010). „Vitamin C and cancer: what can we conclude--1,609 patients and 33 years later?”. Puerto Rico health sciences journal. 29 (3): 215—7. PMID 20799507. 
  135. 135,0 135,1 L, Heaney M..; R, Gardner J..; Karasavvas N.; W, Golde D..; A, Scheinberg D..; A, Smith E..; O'Connor O. A. (2008). „Vitamin C Antagonizes the Cytotoxic Effects of Antineoplastic Drugs”. Cancer Research. 68 (19): 8031. PMID 18829561. doi:10.1158/0008-5472.CAN-08-1490. 
  136. 136,0 136,1 Caraballoso M.; Sacristan M.; Serra C.; Bonfill Cosp X. (2003). „Drugs for preventing lung cancer in healthy people”. Cochrane Database of Systematic Reviews (2): CD002141. PMID 12804424. doi:10.1002/14651858.CD002141. 
  137. 137,0 137,1 Bjelakovic G.; Nikolova D.; G, Simonetti R..; Gluud C. (2008). „Antioxidant supplements for preventing gastrointestinal cancers”. Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD004183. PMID 18677777. doi:10.1002/14651858.CD004183.pub3. 
  138. 138,0 138,1 C, Houston M.. (2010). „The role of cellular micronutrient analysis, nutraceuticals, vitamins, antioxidants and minerals in the prevention and treatment of hypertension and cardiovascular disease”. Therapeutic Advances in Cardiovascular Disease. 4 (3): 165. PMID 20400494. doi:10.1177/1753944710368205. 
  139. Emadi-Konjin P, Verjee Z, Levin A, Adeli K (2005). „Measurement of intracellular vitamin C levels in human lymphocytes by reverse phase high performance liquid chromatography (HPLC)” (PDF). Clinical Biochemistry. 38 (5): 450—6. PMID 15820776. doi:10.1016/j.clinbiochem.2005.01.018. 
  140. Yamada H, Yamada K, Waki M, Umegaki K (2004). „Lymphocyte and Plasma Vitamin C Levels in Type 2 Diabetic Patients With and Without Diabetes Complications” (PDF). Diabetes Care. 27 (10): 2491—2. PMID 15451922. doi:10.2337/diacare.27.10.2491. 
  141. Pauling, Linus (1976). Vitamin C, the Common Cold, and the Flu. San Francisco, CA: W.H. Freeman and Company. 
  142. „Toxicological evaluation of some food additives including anticaking agents, antimicrobials, antioxidants, emulsifiers and thickening agents”. World Health Organization. 04. 07. 1973. Приступљено 23. 02. 2012. 
  143. Fleming DJ, Tucker KL, Jacques PF, Dallal GE, Wilson PW, Wood RJ (2002). „Dietary factors associated with the risk of high iron stores in the elderly Framingham Heart Study cohort”. The American Journal of Clinical Nutrition. 76 (6): 1375—84. PMID 12450906. 
  144. Cook JD, Reddy MB (2001). „Effect of ascorbic acid intake on nonheme-iron absorption from a complete diet”. The American Journal of Clinical Nutrition. 73 (1): 93—8. PMID 11124756. 
  145. Goodwin JS, Tangum MR (1998). „Battling quackery: attitudes about micronutrient supplements in American academic medicine”. Archives of Internal Medicine. 158 (20): 2187—91. PMID 9818798. doi:10.1001/archinte.158.20.2187. 
  146. Massey LK, Liebman M, Kynast-Gales SA (2005). „Ascorbate increases human oxaluria and kidney stone risk”. The Journal of Nutrition. 135 (7): 1673—7. PMID 15987848. 
  147. KA, Naidu (2003). „Vitamin C in human health and disease is still a mystery ? An overview” (PDF). J. Nutr. 2 (7): 7. PMC 201008Слободан приступ. PMID 14498993. doi:10.1186/1475-2891-2-7. 
  148. Mashour S, Turner JF, Merrell R (2000). „Acute renal failure, oxalosis, and vitamin C supplementation: a case report and review of the literature”. Chest. 118 (2): 561—3. PMID 10936161. doi:10.1378/chest.118.2.561. 
  149. Ovcharov R, Todorov S (1974). „The effect of vitamin C on the estrus cycle and embryogenesis of rats”. Akusherstvo I Ginekologii͡a. 13 (3): 191—5. PMID 4467736. 
  150. Vobecky JS, Vobecky J, Shapcott D, Cloutier D, Lafond R, Blanchard R (1976). „Vitamins C and E in spontaneous abortion”. International Journal for Vitamin and Nutrition Research. 46 (3): 291—6. PMID 988001. 
  151. Javert CT, Stander HJ (1943). „Plasma Vitamin C and Prothrombin Concentration in Pregnancy and in Threatened, Spontaneous, and Habitual Abortion”. Surgery, Gynecology, and Obstetrics. 76: 115—122. 
  152. Gomez-Cabrera MC; E, Domenech; Romagnoli M; et al. (2008). „Oral administration of vitamin C decreases muscle mitochondrial biogenesis and hampers training-induced adaptations in endurance performance”. The American Journal of Clinical Nutrition. 87 (1): 142—9. PMID 18175748. 
  153. „Cancer-Causing Compound Can Be Triggered By Vitamin C”. 12. 03. 2007. Приступљено 23. 02. 2012. 
  154. 154,0 154,1 154,2 „Safety (MSDS) data for ascorbic acid” (PDF). Oxford University. 23. 02. 2012. Приступљено 23. 02. 2012. 
  155. JX, Wilson (2005). „Regulation of vitamin C transport”. Annu. Rev. Nutr. 25: 105—25. PMID 16011461. doi:10.1146/annurev.nutr.25.050304.092647. 
  156. „The vitamin and mineral content is stable”. Danish Veterinary and Food Administration. Приступљено 23. 02. 2012. 
  157. „National Nutrient Database”. Nutrient Data Laboratory of the US Agricultural Research Service. Приступљено 23. 02. 2012. 
  158. „Natural food-Fruit Vitamin C Content”. The Natural Food Hub. Приступљено 23. 02. 2012. 
  159. Tucker, Bush. „Using local foods”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  160. L. D. Prior, D. Eamus and G. A. Duff. „Seasonal Trends in Carbon Assimilation, Stomatal Conductance, Pre-dawn Leaf Water Potential and Growth in Terminalia ferdinandiana, a Deciduous Tree of Northern Australian Savannas”. Australian Journal of Botany. 45 (1): 53 — 69. 
  161. Brand, J. C.; Rae, C.; McDonnell, J.; Lee, A.; Cherikoff, V.; Truswell, A. S. (1987). „The nutritional composition of Australian aboriginal bushfoods. I.”. Food Technology in Australia. 35 (6): 293—296. 
  162. „Natural food-Fruit Vitamin C Content”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  163. Karin Cristiane Justi; Jesuí Vergílio Visentainer; Nilson Evelázio de Souza; Matsushita, Makoto (2000). „Nutritional composition and vitamin C stability in stored camu-camu (Myrciaria dubia) pulp”. Archivos Latinoamericanos de Nutrició. 50 (4). 
  164. Vendramini, Ana L.; Trugo, Luiz C. (2000). „Chemical composition of acerola fruit (Malpighia punicifolia L.) at three stages of maturity”. Food Chemistry. 71 (2): 195—198. Приступљено 23. 02. 2012. 
  165. S, Kenneth E.. Poole; Loveridge, Nigel; Barker, Peter J.; Halsall, David J.; Rose, Collette; Jonathan Reeve, DM & Warburton, Elizabeth A. (2006). „Reduced Vitamin D in Acute Stroke”. Stroke. 37: 243—245. doi:10.1161/01.STR.0000195184.24297.c1. 
  166. Chatterjee, IB (1973). „Evolution and the Biosynthesis of Ascorbic Acid”. Science. 182 (4118): 1271—1272. PMID 4752221. doi:10.1126/science.182.4118.1271. 
  167. Irwin Stone, PC-A (1979). „Eight Decades of Scurvy”. Orthomolecular Psychiatry. 8 (2): 58—62. 
  168. Elwood, McCluskey. „Which Vertebrates Make Vitamin C?”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  169. Clark, Stephanie (06. 04. 2007). „Comparing Milk: Human, Cow, Goat & Commercial Infant Formula”. Washington State University. Архивирано из оригинала на датум 15. 07. 2011. Приступљено 23. 02. 2012. 
  170. L, Toutain P..; D. Béchu & M. Hidiroglou (1997). „Ascorbic acid disposition kinetics in the plasma and tissues of calves”. Am J Physiol Regul Integr Comp Physiol. 273 (5): R1585—R1597. Приступљено 23. 02. 2012. 
  171. Mal. G. (2000). „Chemical composition and Vitamin C content of milk in Indian camels managed under farm conditions”. Indian Veterinary Journal. 77: 695—696. 
  172. G, Roig M..; S, Rivera Z..; F, Kennedy J.. (1995). „A model study on rate of degradation of L-ascorbic acid during processing using home-produced juice concentrates”. International Journal of Food Sciences and Nutrition. 46 (2): 107—115. PMID 7621082. doi:10.3109/09637489509012538. 
  173. MA, Allen; G, Burgess S.. (1950). „The Losses of Ascorbic Acid during the Large-scale Cooking of Green Vegetables by Different Methods”. British Journal of Nutrition. 4 (2–3): 95—100. PMID 14801407. doi:10.1079/BJN19500024. 
  174. F, Combs G.. (2001). The Vitamins, Fundamental Aspects in Nutrition and Health (2nd изд.). San Diego, CA: Academic Press. стр. 245—272. ISBN 9780121834920. 
  175. Hitti, Miranda (02. 06. 2006). „Fresh-Cut Fruit May Keep Its Vitamins”. WebMD. Приступљено 23. 02. 2012. 
  176. „The Diet Channel, Vitamin C is historically the first marketed pure single vitamin supplements, and remains perhaps the most widely known”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  177. „The production of vitamin C” (PDF). Competition Commission. 2001. Приступљено 23. 02. 2012. 
  178. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. 
  179. Starling, Shane (26. 06. 2008). „DSM vitamin plant gains green thumbs-up”. Decision News Media SAS. Приступљено 23. 02. 2012. 
  180. „Vitamin C: Distruptions to Production in China to Maintain Firm Market”. Flexnews. 30. 06. 2008. Приступљено 23. 02. 2012. 
  181. „Vitamin C producers work to set prices”. Global Times. 11. 09. 2010. Приступљено 23. 02. 2012. 
  182. „U.S. courts confront China's involvement in price fixing] Andrew Longstreth , Reuters, Mar 11, 2011.”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  183. 183,0 183,1 [hhttp://www.hc-sc.gc.ca/fn-an/nutrition/vitamin/index-eng.php „Vitamins & Minerals”]. Health Canada. Приступљено 2013-10-26. 
  184. David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  185. „Jacques Cartier's Second Voyage - 1535 - Winter & Scurvy”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  186. Martini E. (2002). „Jacques Cartier witnesses a treatment for scurvy”. Vesalius. 8 (1): 2—6. PMID 12422875. 
  187. Armstrong, Alexander (1858). „Observation on Navel Hygiene and Scarvy, more particularly as the later appeared during the Polar Voyaje”. British and foreign medico-chirurgical review: or, Quarterly journal of practical medicine and surgery. 22: 295—305. 
  188. „Captain Cook and the Scourge of Scurvy, BBC –History”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  189. Lamb Jonathan (2001). Preserving the self in the south seas, 1680–1840. University of Chicago Press. стр. 117. ISBN 978-0226468495. 
  190. Lind James (1753). A Treatise of the Scurvy. London: A. Millar. 
  191. Singh, Simon; Edzard Ernst (2008). Trick of Treatment: The Undeniable Facts about Alternative Medicine. WW Norton & Company. стр. 15—18. ISBN 9780393066616. 
  192. Cook, James; Edwards, Philip (1999). The Journals of Captain Cook. Penguin Books. стр. 38. ISBN 978-0140436471. OCLC 42445907. 
  193. Stevens, David; Reeve, John (2006). „Cook'sVpyages 1768–1780”. Navy and the nation: the influence of the navy on modern Australia. Allen & Unwin. стр. 74. ISBN 9781741142006. 
  194. Kuhnlein HV, Receveur O, Soueida R, Egeland GM (01. 06. 2004). „Arctic indigenous peoples experience the nutrition transition with changing dietary patterns and obesity”. J Nutr. 134 (6): 1447—53. PMID 15173410. 
  195. Zetterstrom, Rolf (2009). „Nobel Prize 1937 to Albert von Szent-Gyo¨ rgyi: identification of vitamin C as the anti-scorbutic factor”. Acta Pædiatrica. 98: 915—919. ISSN 0803-5253. doi:10.1111/j.1651-2227.2009.01239.x. 
  196. Norum KR, Grav HJ (2002). „Axel Holst and Theodor Frolich--pioneers in the combat of scurvy (Article in Norwegian)”. Tidsskr Nor Laegeforen. 122 (17): 1686—7. PMID 12555613. 
  197. Rosenfeld, L (1997). „Vitamine--vitamin. The early years of discovery”. Clin Chem. 43 (4): 680—5. PMID 9105273. 
  198. 198,0 198,1 Joseph Louis Svirbely1 and Albert Szent-Györgyi (1932). „The chemical nature of vitamin C”. Biochem J. 26 (3): 865—870. PMC 1260981Слободан приступ. 
  199. Juhász-Nagy Sándor (2002). „Albert Szent-Györgyi—biography of a free genius”. Orvosi hetilap. 143 (12): 611—4. PMID 11963399. 
  200. J, Kenéz (1973). „Eventful life of a scientist. 80th birthday of Nobel prize winner Albert Szent-Györgyi”. Münchener medizinische Wochenschrift (1950). 115 (51): 2324—6. PMID 4589872. 
  201. A, Szállási (1974). „2 interesting early articles by Albert Szent-Györgyi”. Orvosi hetilap. 115 (52): 3118—9. PMID 4612454. 
  202. „Story of Vitamin C's chemical discovery”. Приступљено 23. 02. 2012. 
  203. M. Stacez; Elizabeth Percival (1976). „Edmund Langley Hirst”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 22. 
  204. Stephens, Thomas (17. 02. 2011). „Let the chemical games begin!”. Swiss Info. Swiss Broadcasting Corporation. Приступљено 23. 02. 2012. 
  205. J, Boudrant (1990). „Microbial processes for ascorbic acid biosynthesis: a review”. Enzyme and Microbial Technology. 12 (5): 322—9. PMID 1366548. doi:10.1016/0141-0229(90)90159-N. 
  206. Bremus, Christoph; Herrmann, Ute; Bringer-Meyera, Stephanie; Sahma, Hermann (2006). „The use of microorganisms in L-ascorbic acid production”. Journal of Biotechnology. 124 (1): 196—205. PMID 16516325. doi:10.1016/j.jbiotec.2006.01.010. 
  207. Bächi, Beat (2008). „Natürliches oder künstliches Vitamin C?: Der prekäre Status eines neuen Stoffes im Schatten des Zweiten Weltkriegs” [Natural or synthetic vitamin C? A new substance's precarious status behind the scenes of World War II]. NTM. 16 (4): 445—70. PMID 19579835. doi:10.1007/s00048-008-0309-y. 
  208. Burns JJ, EvansC (01. 12. 1956). „The synthesis of L-ascorbic acid in the rat from D-glucuronolactone and L-gulonolactone”. J Biol Chem. 223 (2): 897—905. PMID 13385237. 
  209. Burns JJ, Moltz A, Peyser P (1956). „Missing step in guinea pigs required for the biosynthesis of L-ascorbic acid”. Science. 124 (3232): 1148—9. PMID 13380431. doi:10.1126/science.124.3232.1148-a. 
  210. Henson DE, Block G, Levine M (1991). „Ascorbic acid: biologic functions and relation to cancer”. Journal of the National Cancer Institute. 83 (8): 547—50. PMID 1672383. doi:10.1093/jnci/83.8.547. 

Литература[уреди]

  • Watson, Ronald Ross; Zibadi, Sherma; Preedy, Victor R. (2010). Dietary Components and Immune Function. Springer. ISBN 978-1-60761-061-8. 
  • Levine M, Rumsey SC, Wang Y, Park JB, Daruwala R (2000). „Vitamin C”. Ур.: Stipanuk MH. Biochemical and physiological aspects of human nutrition. Philadelphia: W.B. Saunders. стр. 541—67. ISBN 978-0-7216-4452-3. 
  • Packer, L. (1997). „Vitamin C and redox cycling antioxidants.”. Ур.: Packer L; F. J.. Vitamin C in health and disease. New York: Marcel Dekker Inc. 
  • Purves WK, Sadava D, Orians GH, Heller HC (1998). „30”. Life. The Science of Biology. Part 4: The Evolution of Diversity. 
  • Gropper SS, Smith JL, Grodd JL (2004). Advanced Nutrition and Human Metabolism (4th изд.). Belmont, CA. USA: Thomson Wadsworth. стр. 260—275. 
  • Pauling, Linus (1976). Vitamin C, the Common Cold, and the Flu. San Francisco, CA: W.H. Freeman and Company. 

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).