Знаковни језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Два мушкарца и жена знаковно се споразумевају
Preservation of the Sign Language (1913)

Знаковни језик (такође познат и као показни језик или показивање или гестовни говор) је језик који користи мануелну комуникацију и говор тела да пренесе значење, наспрам акустички пренетих образаца. Може да укључује истовремено комбиновање облика руке, оријентације и покрета шака, руку или тела и изражаје на лицу да течно изрази мисли говорника. Овај језик дели многе сличности са говорним језицима (понекад званим и „усмени језици“, што примарно зависи од звука), због чега лингвисти оба сматрају природним језицима, али такође постоји и битна разлика између знаковних и усмених језика.

Где год постоје заједнице глувих, развијају се и знаковни језици. Показивање такође може бити урађено од особа које чују, али физички су у немогућности да говоре. Док користе простор за граматику који говорни језици не користе, знаковни језици користе исте лингвистичке карактеристике и исте језичке особине као усмени језици.[1][2] Стотине знаковних језика су у употреби у свету, и користе језгра локалних култура глувих. Поједини знаковни језици добили су неки вид правног признања, док други немају никакав статус уопште.

Често погрешно схватање је да су сви знаковни језици исти у целом свету или да је знаковни језик међународни. Поред пиџин Међународних знакова, свака земља обично има сопствени, матерњи знаковни језик, а неке имају више од једног, иако знаковни језици могу делити сличности између себе, било у једној земљи или у више земаља. Није познато колико тачно знаковних језика постоји; издање Етнолога из 2013 набраја 137.[3]

Лингвистика[уреди]

Знаковни језик је врло важан у комуникацији глувих, на слици је абецеда знаковног језика глувих.

Лингвистички гледано, знаковни језици су богати и сложени као и сваки говорни језик, без обзира на често погрешно схватање да они нису „прави језици“. Професионални лингвисти проучавали су многе знаковне језике и нашли су да они изражавају основне особине које постоје у свим језицима.[4][5]

Знаковни језици нису мимика – другим речима, знакови су конвенционални, често произвољни и нису неопходно визуелно повезани са појмом на који се односе, колико већина говорних језика нису ономатопеична. Иако је иконичност систематичнија и шире раширена у знаковним језицима него у говорним, разлика није категорична.[6] Визуелни модалитет омогућава да људски избор за уско повезане форме и значења, који је присутан али потиснут у говорним језицима, буде више изражен.[7] То не значи да знаковни језици представљају визиуелно тумачење говорних језика. Они имају сопствену сложену граматику, и могу бити коришћени за расправу било које теме, од простијих и конкретних до узвишених и апстрактних.

Знаковни језици, као и усмени језици, организују елементарне, јединице без значења (фонеме; некада званих черими у случају знаковних језика) у семантичке јединице са значењем. Као и у говорним језицима, ове јединице без значења су представљане као (комбинација) одлика, иако се често праве грубе разлике у смислу облика шаке (или форме шаке), оријентације, положаја (места артикулације), покрета и немануелног изражавања.

Уобичајене лингвистичке особине многих знаковних језика су појава класификатора, висок ниво инфлексије и синтакса са коментарима на тему. Више него усмени језици, знаковни језици могу пренети значење истовременим значењима, нпр. коришћењем простора, двема мануалним артикулаторима и показатељевим лицем и телом.

Иако су и даље присутне многе расправе на тему иконичности знаковних језика, класификатори се обично сматрају као високо иконични, пошто те сложене конструкције „служе као предикат и могу изражавати све или нешто од следећег: покрет, позицију, стативно описивање или давање информација руком“.[8]

Треба напоменути да термин класификатор не користе сви који раде на овим конструкцијама. Кроз поље лингвистике знаковног језика исте конструкције се такође често односе и на друге појмове.

У друштву[уреди]

Телекомуникације[уреди]

Глува особа користи ВРС тумач за комукацију са особом која може да чује

На првим јавним приказивањима способности телекомуникација у помагању знаковним језицима, да корисници комуницирају међу собу, догодио се када је AT&T-ов видео телефон (робне марке „Picturephone“) представљен јавности на Сајму у Њујорку 1964. – два глува корисника су била у могућности да слободно комуницирају међу собом, један на сајму, а један из другог града,[9] ипак, видео комуникација није постала широко доступна за велики број видео података док пропусни опсег није постао доступан у раним 2000-им.

Интернет данас омогућава глувим људима да причају преко видео везе, помоћу посебно-наменског видео телефона намењеног за употребу знаковним језиком или помоћу видео услуга опште намене намењених за широкопојасни интернет и обичне рачунарске веб камере. Новија технологија, иако шире доступна, често не обезбеђује довољно квалитета за комуникацију знаковним језиком, иако су уређаји са високом дефиницијом све више доступни. Посебни видео телефони осмишљени за комуникацију знаковним језиком обично обезбеђују више фрејмова по секунди него услуге опште намене и могу да користе методе за сажимање података посебно осмишљене да повећају разумљивост знаковних језика. Одређена напредна опрема омогућује особи да са даљине контролише видео камеру друге особе, да би зумирали више или мање или усмерили камеру боље да би разумели знакове.

Референце[уреди]

  1. ^ Stokoe, William C.; Dorothy C. Casterline; Carl G. Croneberg. 1965. A dictionary of American sign languages on linguistic principles. Washington, D.C.: Gallaudet College Press
  2. ^ Stokoe, William C. 1960. Sign Language Structure: An Outline of the Visual Communication Systems of the American Deaf, Studies in linguistics: Occasional papers (No. 8). Buffalo: Dept. of Anthropology and Linguistics, Универзитет у Бафалу.
  3. ^ Lewis, M. Paul; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ур. (2013). „Ethnologue: Languages of the World” (17th изд.). SIL International. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2013. Приступљено 3. 12. 2013.  |contribution= игнорисан (помоћ)
  4. ^ -{Klima, Edward S.; & Bellugi, Ursula. . The signs of language. Cambridge, MA: Harvard University Press.}. 1979. ISBN 978-0-674-80795-2.
  5. ^ Sandler, Wendy; & Lillo-Martin, Diane. (2006). Sign Language and Linguistic Universals. Cambridge: Cambridge University Press.
  6. ^ Johnston (1989)
  7. ^ Taub (2001)
  8. ^ Emmorey, K. (2002). Language, cognition and the brain: Insights from sign language research. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.
  9. ^ Bell Laboratories RECORD (1969) A collection of several articles on the AT&T Picturephone (треба да буде објављен) Bell Laboratories. стр. 134-153 & 160–187, Volume 47, No. 5, May/June 1969;

Библиографија[уреди]

  • Aronoff, Mark; Meir, Irit; Sandler, Wendy (2005). „The Paradox of Sign Language Morphology”. Language. 81 (2): 301—344. PMC 3250214Слободан приступ. PMID 22223926. doi:10.1353/lan.2005.0043. 
  • Branson, J., D. Miller, & I G. Marsaja. . "Everyone here speaks sign language, too: a deaf village in Bali, Indonesia." In: C. Lucas (ed.): Multicultural aspects of sociolinguistics in deaf communities. Washington, Gallaudet University Press. (1996). стр. 39-5.
  • Brentari, D. (1998). A prosodic model of sign language phonology. Cambridge, MA: MIT Press.
  • Brown R. (1980). “Why are signed languages easier to learn than spoken languages?” in Proceedings of the First National Symposium on Sign Language Research and Teaching, ed. Stokoe W. C., editor. (Washington, DC: National Association of the Deaf), 9–24.
  • Canlas, Loida (2006). "Laurent Clerc: Apostle to the Deaf People of the New World." The Laurent Clerc National Deaf Education Center, Gallaudet University.[1]
  • Deuchar, Margaret (1987). "Sign languages as creoles and Chomsky's notion of Universal Grammar." Essays in honor of Noam Chomsky, 81–91. New York: Falmer.
  • Emmorey, Karen; & Lane, Harlan L. (Eds.). (2000). The signs of language revisited: An anthology to honor Ursula Bellugi and Edward Klima. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 978-0-8058-3246-4. 
  • Fischer, Susan D. (1974). "Sign language and linguistic universals." Actes du Colloque franco-allemand de grammaire générative, 2.187–204. Tübingen: Niemeyer.
  • Fischer, Susan D. (1978). „Sign languages and creoles”. Siple. 1978: 309—31. 
  • Wittmann, Henri (1991). "Classification linguistique des langues signées non vocalement." Revue québécoise de linguistique théorique et appliquée 10:1.215–88.[2]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]