Архимандрит Кирил (Јовичић)

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кирил Јовичић)
Архимандрит Кирил

Кирил Јовичић, световно име Живојин, (Божурња, 14. фебруар 1837 - Београд, 6/7март 1908)[1] био је српски архимандрит.

Биографија[уреди | уреди извор]

Јовичић се родио у породици Милосављевић, од оца Јовице и мајке Стане.[2] Основну школу завршио је у селу Горовичи, а гимназију и Богословију у Београду. По завршетку Богословије постао је учитељ основне школе и у том је звању рукоположен за ђакона. Године 1863. одлази у Русију и годину дана борави у Семинарији, а четири године у Московској Духовној Академији, коју ће завршити са степеном старијег кандидата Богославља.[2]

По повратку у Србију био је постављен за ђакона Саборне цркве у Београду, потом за суплента и нешто касније професора гимназије и наставника Војне академије. У октобру 1874. године постављен је за професора Богословије. На Војној академији предавао је веронауку и руски језик пуних петнаест година.[2]

Протојереј је постао 1880. године и од тада је познат као прота Живојин Јовичић.[2] Као протојереј, предавао је у Богословији библијску историју, историје хришћанске цркве, руски језик, литургику, црквена правила и црквено певање све до 1891. године.[3] У међувремену, био је и хонорарни наставник у Учитељској школи у Београду за предмет наука хришћанска, школске 1889/1890. Упоредо са овим дужностима, био је и члан Одбора Српског друштва Црвеног крста од 1881. до 1885. године.

Архимандрит постаје 1892. године и до 1898. године биће старешина Српског подворја у Москви.[3] Након тога вратиће се у Србију где ће бити постављен за Ректора Богословије[2] и ту функцију вршиће све до 1905. године, када је по својој жељи пензионисан.[3]

Написао је и доста расправа и чланака у духовним часописима: Пастиру, Гласнику, Сиону и Веснику Српске Цркве чији је први уредник био.[2] Писао је и за руске часописе и трудио се да својим чланцима упозна Русе са историјом српске цркве и Србима генерално.[2]

Био је члан многих хуманитарних установа и организација у Србији и Русији.[2] Заслужан је што је у Русији скупљана помоћ српским црквама и манастирима и што је 1896. године обезбеђено 10.000 рубаља Одбору за помоћ поплављенима у Србији.[3] Носилац је и многих одликовања: Сребрна медаља за храброст, Таковски крст V реда, Орден Св. Саве III реда, Таковски крст III реда, Орден Св. Саве II реда, Орден Данила I степена.[2]

Умро је 1908. године у 71. години живота. За собом је оставио кћерку Милу и сина Љубомира Јовичића, потпуковника.[3]

Дела[уреди | уреди извор]

Архимандрит Кирил је још по завршетку школовања почео да се бави књижевним радом и превођењем.[2]

Његова дела су:

  • Слово на дан светог Николе, Београд 1873;
  • Светковина двадестпетогодишњег архипастирског рада Митрополита српског г. Михаила, Београд 1880;
  • Беседа проте Живојина Јовичића, професора Богословије, говорена 13. јануара 1889. на Светосавској Прослави у Богословији, Београд 1889;
  • Беседа на парастосу Дели-Папаз Стојана Крстића, Београд 1890;
  • Робињица Злата, Београд 1893;
  • Четрдесетодишња прослава архипастирске службе митрополита српског господина Михаила, Београд 1895.

Преводи су:

  • Х. Бичер-Стоу, Узор девојка, Београд 1882.
  • Пећине (Катакомбе), Приче из првих векова хришћанства, Београд 1871.
  • М. П. Погодин, Писмо М. Погодина писано чешком историописцу Палацком, Београд 1871.
  • Д. Л. Мордовцев, Мамајево разбојиште или битка на Куликовом пољу, између Руса и Татара, Београд 1881.
  • И. А. Крилов, Најобдареније басне, Београд 1883.
  • За Народно позориште превео је Гогољевог Ревизора (изведен 1. фебруара 1870)[3]
  • А. Х. Островски, Писарско место и Складно склониште, 1881.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бујас, Клеут, Раичевић (1998). Библиографија српских некролога. Нови Сад: Матица српска. стр. 159. )
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Наш каледар за 1900. годину. Београд: Штампарија код "Просвете" - С. Хоровица. 1900. стр. 95—96. 
  3. ^ а б в г д ђ Срећковић, Александар (2017). „Прилози биографијама архимандрита Кирила Јовичића и професора богословије Павла Швабића” (PDF). Каленић. Шумадијска епархија: 36—38. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ј. Блажић Пејић, Руска словенска добротворна друштва и Српско подворје у Москви (1874—1917), Истријска часопис, Књ. LXIV, 2015.
  • Đ. Slijepčević, Istorija srpske pravoslavne crkve I-III, Catena Mundi, 2019.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Архимандрит_Кирил_(Јовичић)&oldid=26814236”