Орден Таковског крста

С Википедије, слободне енциклопедије
Орден Таковског крста
Takowo kruis in kleur.jpg
Орден Таковског крста
Додељује Кнежевина Србија Краљевина Србија
Кнежевина Србија
Краљевина Србија
ТипТракица цивилног ордена

Тракица војног ордена
Додељује се зазаслуге против непријатеља
СтатусУгашен 1903.
Установљен12. јула 1878.
Важносни ред одликовања
Следеће (више)највиши (до 1883. г.)
Орден Белог орла (од 1883. до 1898. г.)
Орден Милоша Великог (од 1898. г.)
Следеће (ниже)Орден Светог Саве (од 1883. до 1903. г.)

Орден Таковског крста је одликовање које је додељивала Кнежевина, а касније и Краљевина Србија. Реч је о првом домаћем ордену.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Орден је добио име по Такову, месту где је почео Други српски устанак. Ово одликовање се налази таковском Музеју Другог српског устанка у оквиру збирке која се састоји од мноштва других ордена, медаља и споменица из разних периода које посетиоци могу да погледају.[1] На пример, од експоната изложени су Орден Таковског крста III реда, Орден Таковског крста IV реда (власништво Небојше Смиљанића из Такова) и Спомен медаља 50-годишњице Другог српског устанка (власништво Михаила Јовичића из Горњег Милановца).[1]

Поводом прославе 50 година од ослобођења Србије од Турака, кнез Михаило Обреновић је 1865. године у знак сећања на кнеза Милоша и устанике живим учесницима борбе за ослобођење доделио златни спомен-крст.[1][2] Дати спомен-крст је имао изглед данашњег Ордена Таковског крста, иако тада није носио данашње име.

Кнез Милан Обреновић је при избијању Српско-турског рата 1876. године установио одликовање за „заслуге против непријатеља” које је имало изглед поменутог спомен-крста из 1865. Дана 15. фебруара 1878. године извршена је реорганизација ордена по степену. Пре реорганизације ордена од стране краља Милана који уводи пет степена ордена по узору на француску Легију части, Орден таковског крста је имао два реда.[3] Приликом коначног успостављања одликовања 12. јула 1878. именовано је у Орден Таковског крста у два степена. Степени ордена су се састојали од златног и сребрног крста.

У хијерархији ордења Србије после 1883. је био на другом месту, после 1889. на трећем и после 1898. на четвртом месту.[4]

Овај орден је добио значајан број знаменитих личности из српске и европске историје.[5]

Топос Таковског крста[уреди | уреди извор]

Први орден Кнежевине Србије, Орден таковског крста, је именован по и црпео свој симболизам из топоса (метафоре) Таковског крста слободе и, како истиче историчар уметности Мирослав Тимотијевић, био само један од примера примене сложенијег и жирег значења овог симбола.[6] Сам топос Таковског крста слободе је, уз топос Таковског јунака, Таковског сунца слободе, Таковског барјака и Таковског светог дрвета, као низ општих симболичних елемената којима је дато конкретно значење чинио Таковски меморијски топос — меморијски топос уведен у званичну репрезентативну културу Кнежевине Србије са циљем очувања сећања на Сабор у Такову на Цвети 1813. године, али и инстументализацију у оквиру актуелних потреба. Како истиче Тимотијевић, сваки од ових симбола је имао своје опште претходно значење, засновано на симболичном поимању хероја, сунца, заставе, светог дрвета и часног крста, али су они, у оквиру таковског меморијског топоса, добили ново и специфично значење које није нестајало приликом њихове самосталне употребе.[7]

Како истиче Тимотијевић, изворни историографски топос, формулисан у делима Вука Стефановића Караџића и Леополда Ранкеа, не помиње учешће свештеника у догађајима испред таковске цркве, нити ритуал благосиљања барјака и устаника. Овај истраживач истиче да се овај мотив појављује у потоњим митским меморијским топосима, где се сабору у Такову даје све наглашеније сакрализовано тумачење. Пратећи писане и виузалне изворе, наводи да како је време одмицало, овакво виђење је попримало све већи значај. Порастом значаја мотива се разрађује и његова симболична ритуална структура, а таковског свештеника Јанка Витомировића замњеује хаџи Милентије Павловић, архимандрит манастира Враћевшнице, каснији београдски митрополит.[6]

Према овом, потоњем предању, одлука о подизању устанка је донета у ноћи у очи народног збора у Такову, на Цвети 1815. године, у манастиру Враћевшници. Према предању игуман манастира Милентије Павловић је у манастиру одслужио ноћну литургију, те причестио Милоша Обреновића и устанике. Одатле су у зору отишли кроз планину у Таково где их је народ чекао пред црквом и столетним грмом, где је објављено подизање устанка.[8][9][6] Према Тимотијевићу, структура предања показује да је оно настало у крилу цркве, највероватније у манастиру Враћевшница, где је и забележено.[6]

Метафора о хаџи Милентију Павловићу као оличењу свештеника-устаника уобличава се, наводи Тимотијевић, већ на почетку прве владавине династије Обреновић, а истовремено добија и визуелну представу. Иначе, стереотип о свештенику-ратнику на који се овај наслањао се уобличавао претходно у Карловачкој митрополији током првих деценија 18. века, те постаје опште место у идеолошкој репрезентацији слике устаничких свештеника Кнежевине Србије. Утицајан пример су представе Проте Матеје Ненадовића. Две визуелне представе, портрета, архимандрита Павловића су била похрањена у Враћевшници, али су оба страдала у пожару и њихово постојање је забележено посредно.

Степени[уреди | уреди извор]

Орден Таковског крста је био организован у пет степена и две категорије – војни и цивилни.

Велики крст 1. степен Велики официр 2. степен Командир 3. степен Официр 4. степен Кавалир 5. степен
SRB Orden Takovskog Krsta VKrst BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta VOficir BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta Komandir BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta Oficir BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta Kavalir BAR.svg
Орден Таковског крста са мачевима
Велики крст 1. степен Велики официр 2. степен Командир 3. степен Официр 4. степен Кавалир 5. степен
SRB Orden Takovskog Krsta sa mačevima VKrst BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta sa mačevima VOficir BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta sa mačevima Komandir BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta sa mačevima Oficir BAR.svg
SRB Orden Takovskog Krsta sa mačevima Kavalir BAR.svg

Опис[уреди | уреди извор]

Орден Таковског крста. Експонат из историјске збирке Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца

Знак ордена је осмокраки, бело емајлирани и златом уоквирен малтешки крст, на чијих се осам шпицева налазе златне кугле. Између четири крака Малтешког крста се виде златни краци Андрејиног крста.

Изнад декорације је златна круна на којој је причвршћен прстен за траку. На округлом средњем штиту, окруженом ловоровим венцима, на црвено емајлираној подлози је златан испреплетани монограм краља – М. О. (Милан Обреновић). Изнад монограма је круна изнад које је плаво емајлирани рајф у облику траке, на којем је на српском језику исписан мото ордена – „За веру, књаза и отечество”.

Полеђина ордена је употпуности равна и златна. На средњем штиту је златан српски грб.

Краљ је био Велики мајстор ордена, док су краљица као и престолонаследник носили Велики крст.

Након закона о ордењу из 1883. године Орден Таковског крста је само додељиван за војне заслуге.

Када је 1903. године династија Карађорђевић сменила Обреновиће, краљ Петар I Карађорђевић угасио је овај орден.

Опис траке[уреди | уреди извор]

Трака је црвена са белом и плавом штрафтом са обе стране траке.

Велики крстови су носили орден на ленти преко рамена, велики официри и команданти око врата, док су витезови орден носили на прсима. Два највиша степена ордена су поред орден-крста носили и орден-звезду на прсима.

Елементи ордена[уреди | уреди извор]

Повеља[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Мандић, Ирена. „Орден таковског крста”. Музеј рудничко-таковског краја. Приступљено 9. 6. 2021. 
  2. ^ Владимир Кривошејев (1998) Од ког је топа изливен Таковски крст из 1865. – прилог изучавању артиљерије у Другом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 29/30, Београд, Историјски музеј Србије.
  3. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 27. 
  4. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 28. 
  5. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 29. 
  6. ^ а б в г Тимотијевић 2012, стр. 347.
  7. ^ Тимотијевић 2012, стр. 317—320.
  8. ^ Боловић 2009, стр. 39.
  9. ^ Боловић 2014, стр. 310.

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге, поглавља и каталози[уреди | уреди извор]

Часописи и зборници[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]