Кисело дрво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кисело дрво
Ailanthus-altissima.jpg
листови и плодови киселог дрвета
Научна класификација
Царство: Plantae
Дивизија: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Sapindales
Породица: Simaroubaceae
Род: Ailanthus
Врста: A. altissima
Биномна номенклатура
Ailanthus altissima
(Mill.) Swingle 1916.

Кисело дрво, пајасен или брезорест (лат. Ailanthus altissima) је врста дрвенасте биљке из породице пајасена (Simaroubaceae), пореклом из умерених области источне Азије (Кина и кинеска покрајина Тајван). Води порекло из провинције Ћили. Ову врсту је у Европу донео француски језуита Пјер Никола ле Шерон д`Инкарвил (Pierre Nicholas le Cheron d'Incarville) 1751. године на повратку из Нанкинга. У Европу су први примерци донети из ботаничке баште у Челсију, где су први примерци одгајани. Првобитно је дрво сађено као украсно, а затим и за подизање квалитета земљишта и подизање плантажних шума. [1]

Опис[уреди]

То је дрво средње висине и правилне, ретке крошње. Има јарко црвене листове у јесен, као и метличасте цвасти, сачињене од ситних жућкастих цветова. Биљка је дводома, што значи да се разликују мушке и женске индивидуе. Мушки цветови су упадљивији од женских, а и карактерише их непријатан мирис. Једно добро развијено стабло годишње произведе више од 300.000 семенки, које изразито лако клијају. Опрашивање се врши ветром или инсектима. Шири се и изданцима из кореновог система, који се јављају и на 20 метара удаљености од матичног стабла.

Инвазивна врста[уреди]

Оно што је карактеристично за кисело дрво је то да веома брзо расте и лако се шири, што угрожава опстанак аутохтоних врста, које потискује из природног станишта. Такође, токсини из листова и излучевине из корена, тачније аилантин, отежава раст већем броју биљних врста. Ова биљка може и онемогућавати гнежђење птица, због јако ретког распореда грана. Услови под којима ова врста расте у свом природном станишу су суровији, па се зато ова врста у Србији јавља лако у сваком иоле добром станишу. Спада у једну од најтолерантнијих биљака на загађење ваздуха. У својим листовима апсорбује и сумпор-диоксид. Поседује способност да издржи и цементне прашине и испарења катрана, каменог угља, веома ниске нивое фосфора и висок ниво салинитета. Расте на различитим типовима тла, а не трпи само дубоку сенку и превише воде. Ова врста је данас широко распрострањена у урбаним срединама и сматра се врло агресивном и инвазивном врстом.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]