Кисело дрво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кисело дрво
Ailanthus-altissima.jpg
листови и плодови киселог дрвета
Научна класификација
Царство: Plantae
Дивизија: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Sapindales
Породица: Simaroubaceae
Род: Ailanthus
Врста: A. altissima
Биномна номенклатура
Ailanthus altissima
(Mill.) Swingle 1916.

Кисело дрво, пајасен или брезорест (латински: Ailanthus altissima) је врста дрвенасте биљке , у народу познато још и као дрво неба је врста дрвенасте биљке из породице пајасена (Simaroubaceae), пореклом из умерених области источне Азије (Кина и кинеска покрајина Тајван). Води порекло из провинције Ћили. Ову врсту је у Европу донео француски језуита Пјер Никола ле Шерон д`Инкарвил (Pierre Nicholas le Cheron d'Incarville) 1751. године на повратку из Нанкинга. У Европу су први примерци донети из ботаничке баште у Челсију, где су први примерци одгајани. Првобитно је дрво сађено као украсно, а затим и за подизање квалитета земљишта и подизање плантажних шума. [1]

Опис[уреди]

То је листопадно дрво средње висине и правилне, ретке крошње.Гранчице су мало длакаве, дебеле и крте, жућкасто мрке боје, без терминалног пупољка. Корастаријих грана је светлосива. Листови су непарно перасти, овално ланцетасти или јајасто ланцетасти. Има јарко црвене листове у јесен, као и метличасте цвасти, сачињене од ситних жућкастих цветова. Чашичних листића има 5, ситни су и у доњем делу међусобно срасли. Круничних листића је 5-6, ситни су, зеленкасто жуте боје и у доњој половини су ковраво длакави.Прашника је 10, дуги су око 4мм и длакави у доњој половини. Тучак се састоји из 5 оплодних листића који су срасли стубићима. Плод је пљосната, издужена орашица. Биљка је дводома, што значи да се разликују мушке и женске индивидуе. Мушки цветови су упадљивији од женских, а и карактерише их непријатан мирис. Цвета у мају, а плодови сазревају од јуна до августа. Једно добро развијено стабло годишње произведе више од 300.000 семенки, које изразито лако клијају. Опрашивање се врши ветром или инсектима. Шири се и изданцима из кореновог система, који се јављају и на 20 метара удаљености од матичног стабла.

Инвазивна врста[уреди]

Оно што је карактеристично за кисело дрво је то да веома брзо расте и лако се шири, што угрожава опстанак аутохтоних врста, које потискује из природног станишта. Такође, токсини из листова и излучевине из корена, тачније аилантин, отежава раст већем броју биљних врста. Ова биљка може и онемогућавати гнежђење птица, због јако ретког распореда грана. Услови под којима ова врста расте у свом природном станишу су суровији, па се зато ова врста у Србији јавља лако у сваком иоле добром станишу. Спада у једну од најтолерантнијих биљака на загађење ваздуха. У својим листовима апсорбује и сумпор-диоксид. Поседује способност да издржи и цементне прашине и испарења катрана, каменог угља, веома ниске нивое фосфора и висок ниво салинитета. Расте на различитим типовима тла, а не трпи само дубоку сенку и превише воде. Ова врста је данас широко распрострањена у урбаним срединама и сматра се врло агресивном и инвазивном врстом.[2]

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]