Клаудио Ђентиле

С Википедије, слободне енциклопедије
Клаудио Ђентиле
Клаудио Ђентиле 1973.
Лични подаци
Пуно име Клаудио Ђентиле
Датум рођења (1953-09-27)27. септембар 1953.
Место рођења Триполи[1], Либија
Висина 1,78
Позиција Одбрана
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1971—1972
1972—1973
1973—1984
1984—1987
1987—1988		 Арона
Варезе
Јувентус
Фјорентина
Пјаћенца		 34
34
283
70
20		 (4)
(1)
(9)
(0)
(0)
Репрезентативна каријера
1975—1984 Италија 71 (1)
Тренерска каријера
2000—2006
2014		 Италија (до 21)
Сион

Клаудио Ђентиле, (рођен 27. септембра 1953. у Триполију, Либија[2]) бивши је италијански фудбалер и тренер. Играо је на позицији одбрамбеног играча током 1970-их и 1980-их. Ђентиле је играо за Италију на два Светска првенства, а играо је за победнички италијански тим у финалу 1982. године. Клупску каријеру је углавном провео у Јувентусу за који је уписао скоро 300 лигашких наступа, освојивши шест државних титула и два главна европска трофеја.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је у Триполију у Либији, али је у Италију дошао као дете. Након почетка каријере у Арони, Ђентиле је играо у Серији Б са Варезеом током сезоне 1972–73.[3]

Ђентиле игра за Јувентус 1975.

Потом се преселио у Јувентус и први пут је играо за њих у мечу Куп Италије против ФК Асколи 29. августа 1973. године, а деби у Серији А уследио је 2. децембра 1973. против ФК Вероне.[1] Укупно је одиграо 414 сениорских утакмица за Јувентус, укључујући 283 у Серији А.[1] У више од једне деценије са Јувентусом, Ђентиле је освојио два велика европска клупска такмичења (Куп УЕФА 1976–77 и Куп победника купова 1983–84), шест шампионата Серије А и два италијанска Купа.[4] [5] Такође је стигао до финала Купа европског шампиона 1982–83 са торинским клубом, да би претрпео пораз од ФК Хамбургер у Атини од 1:0.[6]

1984. прешао је у ривал Фјорентину где је провео још три сезоне у Серији А, уписавши преко 60 наступа за клуб. Затим је одиграо последњу сезону са Пјаћенцом, у Серији Б, повлачећи се на крају сезоне 1987–88.[4] [7]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Ђентиле је играо 71 утакмицу за италијанску репрезентацију, постигао је један гол током играња за национални тим.[8] Играо је у свим мечевима Италије на Светском првенству 1978. године, где је Италија завршила на четвртом месту, након што је стигла до другог места у завршној групној фази турнира, а затим изгубила 3. место у плеј-офу од Бразила. Ђентиле је такође играо на Европском првенству 1980. године, а именован је у тиму турнира.[9]

На Светском првенству 1982. године, Ђентиле је поново био стални члан стартне поставе, када је Италија те године освајала Светско првенство.[10] Славу је стекао агресивним маркирањем Дијега Марадоне у мечу победе од 2:1 у другом колу против Аргентине на Светском првенству 1982. године, где је у првом полувремену 11 пута фаулирао аргентинску звезду,[11] [12] и 23 укупно,[13] након чега је Ђентиле изјавио чувено: "Фудбал није за балерине!" [14] Италија је на крају победила браниоца наслова Аргентину резултатом 2:1. Италија се тада суочила са фаворитом турнира Бразилом у следећем мечу и победила са 3:2. Паоло Роси је имао хет-трик. Италија је у полуфиналу победила Пољску са 2:0, а Ђентиле се вратио у финале против Западне Немачке где је Италија победила са 3:1. Ђентиле је поново био у тиму турнира због својих наступа током Светског првенства 1982. године.[15]

Стил игре[уреди | уреди извор]

Чврст, снажан, жилав, немилосрдан и бескомпромисан дефанзивац, Ђентиле је важио за једног од најбољих одбрамбених играча своје генерације, једног од најчвршћих играча на својој позицији и једног од највећих италијанских дефанзиваца свих времена.[16] Тврд и свестран дефанзивац, он је био у стању да игра и као стопер, и као одбрамбени играч на било крилу, а посебно је познат по свом маркирању противничких играча.[17] [18] [19] [20] Такође је био способан да игра и као чистач, улога коју је заузимао пред крај каријере, када је изгубио део темпа, или у средишту терена као дефанзивни везни играч. [21] Такође се истакао по својој способности у ваздуху.[22] Био је мобилан и вредан играч, који је такође био способан да офанзивно допринесе као нападачки бек.[23] [24] Заједно са Јувентусовим и италијанским саиграчима Дином Зофом, Бриом, Кабринијем и Ширеаом, формирао је једну од најјачих одбрамбених линија у историји фудбала.[25] The Times је 2007. године ставио Ђентила на 8. место на њиховој листи 50 најтежих фудбалера у историји.[26] Међутим, упркос својој злогласној репутацији, Ђентиле је себе сматрао тврдим, али поштеним играчем. У каријери је искључен само једном, са Јувентусом, у поразу од 2:0 у гостима од ФК Бриж у полуфиналном мечу европског купа у априлу 1978, због двоструког картона после играња руком.[27] [28] [29] Због свог агресивног стила игре и земље рођења, Ђентиле је у италијанским медијима добио надимак Гадафи.[30]

Клаудио Ђентиле, 2006

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Ђентиле је касније тренирао италијанску националну фудбалску репрезентацију играча до 21 године која је 2004. освојила европско првенство у фудбалу,[31] и екипу играча до 23 године која је освојила бронзу на Олимпијским играма 2004. у Атини.[32]

Дана 5. јуна 2014. године потписао је двогодишњи уговор са ФК Сион.[33]

Титуле[уреди | уреди извор]

Играч[уреди | уреди извор]

Клуб[уреди | уреди извор]

Јувентус [34]

Међународне[уреди | уреди извор]

Италија[35]

Појединачне[уреди | уреди извор]

Тренер[уреди | уреди извор]

Међународне[уреди | уреди извор]

Италија до 21 године

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Claudio Gentile”. Statistics by season. myjuve.it. Приступљено 24. 4. 2011. 
  2. ^ „Claudio Gentile”. soccer-europe.com. Приступљено 10. 4. 2016. 
  3. ^ „Claudio Gentile”. soccer-europe.com. Приступљено 10. 4. 2016. 
  4. ^ а б „Claudio Gentile”. soccer-europe.com. Приступљено 10. 4. 2016. 
  5. ^ „Legend of Calcio: Claudio Gentile”. forzaitalianfootball.com. Приступљено 25. 5. 2016. 
  6. ^ „Coppa dei Campioni 1982/83: Amburgo” [1982/83 European Cup: Hamburg] (на језику: италијански). Storie di Calcio. Архивирано из оригинала 02. 06. 2016. г. Приступљено 25. 5. 2016. 
  7. ^ „Legend of Calcio: Claudio Gentile”. forzaitalianfootball.com. Приступљено 25. 5. 2016. 
  8. ^ „Клаудио Ђентиле”. National Football Teams. 
  9. ^ „1980 UEFA European Championship”. UEFA. Приступљено 19. 4. 2015. 
  10. ^ „Claudio Gentile: Spain 1982”. Classic Football. FIFA. Архивирано из оригинала 28. 2. 2009. г. Приступљено 4. 8. 2012. 
  11. ^ „World Cup 1982”. PlanetWorldCup.com. Приступљено 19. 5. 2020. 
  12. ^ Hirshey, David; Bennett, Roger (29. 4. 2010). „Soccer isn't for ballerinas”. ESPN FC. Приступљено 20. 5. 2020. 
  13. ^ „Bearzot's Blues of '82 in numbers”. FIFA.com. 18. 7. 2017. Приступљено 20. 5. 2020. 
  14. ^ „Claudio Gentile”. Soccer Quotes: Italian. ExpertFootball. Архивирано из оригинала 02. 08. 2012. г. Приступљено 4. 8. 2012. 
  15. ^ „FIFA World Cup Awards: All-Star Team”. Архивирано из оригинала 30. 6. 2016. г. Приступљено 22. 3. 2015. 
  16. ^ „Italy's greatest defenders”. Sky Sports. 31. 5. 2010. Приступљено 26. 1. 2016. 
  17. ^ „Lessons in Calcio - Claudio Gentile”. www.footballitaliano.co.uk. Архивирано из оригинала 07. 11. 2017. г. Приступљено 2. 12. 2014. 
  18. ^ Stefano Bedeschi (27. 9. 2017). „Gli eroi in bianconero: Claudio GENTILE” (на језику: италијански). Tutto Juve. Приступљено 13. 9. 2018. 
  19. ^ „Gentile, l'anti-personaggio” (на језику: италијански). La Stampa Sera. 28. 3. 1981. стр. 36. Приступљено 13. 9. 2018. 
  20. ^ „Gentile sembra sicuro: "Juve in progresso"” (на језику: италијански). La Stampa Sera. 27. 8. 1980. стр. 8. Приступљено 13. 9. 2018. 
  21. ^ „Torna Cabrini, Gentile al centro” (на језику: италијански). La Stampa. 29. 10. 1978. стр. 21. Приступљено 13. 9. 2018. 
  22. ^ Angelo Carotenuto (2. 3. 2017). „Se ti viene la pelle d'oca hai scovato un campione” (на језику: италијански). La Repubblica. Приступљено 13. 9. 2018. 
  23. ^ GIUSEPPE SMORTO (18. 9. 1984). „RITROVATO SOCRATES LA FIORENTINA CERCA IL 'SI' ' PIU' LONTANO” (на језику: италијански). La Repubblica. Приступљено 13. 9. 2018. 
  24. ^ MAURIZIO CROSETTI (29. 1. 2011). „Tardelli: Una ex grande Né qualità né carisma” (на језику: италијански). La Repubblica. Приступљено 13. 9. 2018. 
  25. ^ „GENTILE, Claudio” (на језику: италијански). Treccani: Enciclopedia dello Sport (2002). Приступљено 2. 12. 2014. 
  26. ^ „Top 50 Hardest Footballers”. empireonline.com. The Times. 13. 8. 2007. Архивирано из оригинала 19. 10. 2015. г. Приступљено 22. 4. 2015. 
  27. ^ LUCA ARGENTIERI (23. 3. 1988). „'L' ULTIMO SVINCOLO NON MI FA SOFFRIRE'” (на језику: италијански). La Repubblica. Приступљено 13. 9. 2018. 
  28. ^ Fabio Licari (22. 9. 2013). „Calcio, Gentile: "Chiedete a Zico e a Maradona se ero cattivo "” (на језику: италијански). La Gazzetta dello Sport. Приступљено 13. 9. 2018. 
  29. ^ Bruno Perucca (13. 4. 1978). „Juve beffata a Bruges dopo 115 minuti: 2-0” (на језику: италијански). La Stampa. стр. 15. Приступљено 13. 9. 2018. 
  30. ^ Hirshey, David; Bennett, Roger (29. 4. 2010). „Soccer isn't for ballerinas”. ESPN FC. Приступљено 20. 5. 2020. 
  31. ^ „2004: Italy save best for last”. UEFA.com. 1. 6. 2004. Приступљено 10. 10. 2010. 
  32. ^ „Italy end Iraq medal hopes”. BBC. 27. 8. 2004. Приступљено 29. 12. 2015. 
  33. ^ „Italy great Gentile to coach Swiss club Sion”. SI.com. 5. 6. 2014. Приступљено 5. 6. 2014. 
  34. ^ „Claudio Gentile”. Eurosport. Приступљено 29. 12. 2015. 
  35. ^ „Claudio Gentile”. Eurosport. Приступљено 29. 12. 2015. 
  36. ^ „1980 UEFA European Championship”. UEFA. Приступљено 19. 4. 2015. 
  37. ^ „FIFA World Cup Awards: All-Star Team”. Архивирано из оригинала 30. 6. 2016. г. Приступљено 22. 3. 2015. 
  38. ^ „2004: Italy save best for last”. UEFA.com. 1. 6. 2004. Приступљено 10. 10. 2010. 
  39. ^ „Italy end Iraq medal hopes”. BBC. 27. 8. 2004. Приступљено 29. 12. 2015. 

 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клаудио_Ђентиле&oldid=27109123”