Клобук (Требиње)
Клобук | |
|---|---|
 Стари град Клобук | |
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Град | Требиње |
| Становништво | |
| — 2013. | 30 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 42′ 47″ С; 18° 31′ 56″ И / 42.7131° С; 18.5322° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
  Клобук Клобук на карти Босне и Херцеговине | |
Клобук је насељено мјесто у граду Требиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 30 становника.
Географија
[уреди | уреди извор]Налази се на 700–900 метара надморске висине, површине 9,82 км2, удаљено око 22 км од градског центра. Припада мјесној заједници Ластва. Дијели се на Горњи (сјеверно од средњовјековног града Клобука) и Доњи Клобук (јужно од тврђаве). Претежно опустјели засеоци у Горњем Клобуку су: Добри дуб, Заграђе, Клачни до, Љешковац, Репишта, Роков до, Скорча гора и Чакљи, а у Доњем – Жупањ до, Котлар, Под боровину, Радинов до, Роге и Студенац. Сеоски атар, који се протеже 12 км уз границу са Црном Гором, састоји се од кршевитог земљишта, мјестимично обраслог бјелогоричном и црногоричном шумом. На више мјеста има живе воде (Батун, Вукоје, Рокова локва, Смоквица, Студенац, Точак, Убо), која се слива потоцима Лађа и Требољ у ријеку Сушицу. У атару постоји узвишење Куљавица.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Данашње село настало је од некадашњег подграђа утврђеног средњовјековног града Клобука. Овај град помиње се 1280, а његово подграђе (Sotoclobuch, subtus Clobuch) 1384. године. Турци су га заузели средином 1477. године. У дефтеру из 1585. у Нахији Требиње помиње се мезра Преграђе у близини села Клобук. Унутар градских зидина, прије 1664, на темељима цркве саграђена је џамија. Према предању, остаци сахат-куле потичу од црквеног звоника. На једном високом, исклесаном стећку уписано је да је то гроб Вукосава Землића. Пред улазом у град Клобук налази се муслиманско гробље. Мало даље су темељи грађевине, која је, према предању, била манастир, чији калуђери су се, због турског зулума, склонили у Калуђерицу, како се назива страна Куљавице. На неколико мјеста има „грчких“ гробних плоча.[1]
Становништво
[уреди | уреди извор]Клобук је 1851. имао 86 становника (47 муслимана у тврђави и 39 православаца у селу). У тврђави су становали муслимански родови избјегли из Рисна 1684: Агбабићи, каснији Капетановићи (капетани клобучке капетаније), Беговићи (клобучки диздари) и Шаховићи (ћехаје). Аустроугарска војска уништила је топовима клобучко утврђење и запосјела га у септембру 1878. године. Село је 1879. имало 45 домаћинстава и 237 становника (православци); 1910. – 216 становника; 1948. – 172; 1971. – 99; 1991. – 30; 2013. – осам домаћинстава и 24 становника (Срби). Породице Бабић, Бендераћ, Деретић славе Јовањдан; Ђајић – Мратиндан; Илић – Св. Петку; Кујачић, Рутешић, Стијачић – Аранђеловдан. Раније је у Клобуку живјела породица Бакоч (крсна слава Аранђеловдан). Током Првог свјетског рата бројни мјештани били су добровољци у црногорској и српској војсци, а 15 их је објешено у Требињу. Јакша Н. Бендераћ одликован је, између осталог, ОрденомКарађорђеве звезде са мачевима, златном и сребрном Медаљом за храброст „Милош Обилић“, Медаљом за грађанске заслуге. У Другом свјетском рату погинула су четири борца НОВЈ и пет цивила, а у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992–1995. један борац ВРС. На подручју села подигнути су: споменик погинулим аустроугарским војницима 1878; спомен-капела посвећена Светом Димитрију, за око 160 херцеговачких добровољаца и црногорских војника, погинулих 1914–1915, саграђена 1924. године. Спомен-дом Херцеговачко-црногорска кућа је у изградњи (2021). Становништво се углавном бави пољопривредом, а куриозитет је виноград на 700 метара надморске висине, окружен црногоричном шумом. Узгајају се и пчеле. Раније је главно занимање било гајење стоке, која је љети изгоњена на Бијелу гору. Бјелогорична шума искоришћавана је за продају огревног дрвета и за производњу дрвеног угља и креча. На извору Требоља експлоатисана су лежишта сиге. Школа у Доњем Клобуку радила је 1948–1962. године. Најближа црква и гробље су у сусједном селу Аранђелово. Клобук је електрифициран 1972. године. Мјештани се снабдијевају водом из чатрња и са локалних извора. Кроз атар пролази магистрални пут Требиње–Никшић, на којем је гранични прелаз. Из села су: Илија Бабић и Мајо Бендераћ, народни хероји; Симо Бабић, вијећник Авноја; Богдан Кујачић, офталмолог, један од оснивача Очне клинике на ВМА; Милорад Кујачић, генерал ЈНА; Гаврило Попов Кујачић, устаник 1852–1862, корјенићки капетан; Славко Стијачић, пуковник ЈНА и публициста, Матија Стијачић, протојереј Српске православне цркве.[1]
| Демографија[2] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1879. | 237 | |
| 1910. | 216 | |
| 1948. | 172 | |
| 1971. | 99 | |
| 1991. | 30 | |
