Колективна живахност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Колективна живахност је социолошки концепт који је увео Емил Диркем. Према Диркему, заједница или друштво се понекад може састати и истовремено саопштити исту мисао и учествовати у истој акцији. Овакав догађај потом узрокује колективну живахност која узбуђује појединце и служи за уједињење групе.[1]

У религији[уреди]

Колективна живахност основа је Диркемове теорије о религијама која је изнета у његовој књизи Основни облици религиозног живота из 1912. године. Диркем тврди да универзална религиозна нечисто-свето дихотомија произилази из живота чланова племена: највећи део својих живота проведу обављању у ропских послова као што су лов и сакупљање. Ови послови су нечисти. Ретке прилике на којима се цело племе окупља постало је свето, а висок ниво енергије повезан са овим догађајима усмерава се на физичке предмете или људе који такође постану свети.

За Диркема, религија је фундаментално друштвени феномен. Веровања и обичаји методе су друштвене организације. Ово је детаљно објашњено у Диркемовој књизи. Према Диркему, "бог и друптво су једно те исто... бог клана... може бити нико други него клан, али је клан преобликовао и замислио физички облик животиње или биљке која им служи као тотем."[2]

Чланови групе доживљавају губитак индивидуалности и јединства са боговима, а према томе, по Диркему, и са групом.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Durkheim, Emile | Internet Encyclopedia of Philosophy”. 22. 08. 2018. 
  2. ^ {1858-1917, Durkheim, Émile (1995). The elementary forms of religious life. Fields, Karen E. (Karen Elise), 1945-, Rogers D. Spotswood Collection. New York: Free Press. ISBN 978-0-02-907936-2. OCLC 31605085. 
  3. ^ {Daniel, Kunin, Seth (2003). Religion : the modern theories. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1521-6. OCLC 51031439. 

Литература[уреди]