Константин Синадски

С Википедије, слободне енциклопедије
Константин Синадски
Лични подаци
Датум рођењавероватно 8. век
Место рођењаСинад, Византија
Датум смртивероватно 8. век
Место смртиКонстантинопољ, Византија
Световни подаци
Поштује се уПравославна црква
Празник26. децембар

Преподобни Константин Синадски је хришћански светитељ. Рођен је у граду Синаду (грч. Σύνναδα) на северу Фригије у Малој Азији (код данашњег града Шухут у Турској).

Пореклом је био Јеврејин. Док је био веома млад примио је хришћанске обичаје. Данима је постио и није јео ништа. Према хришћанској традицији, једном га је напала нека девојка, но он се прекрстио и она је пала мртва. Међутим убрзо након тога он ју је васкрсао.[1]

У хришћанској традицији се помиње да је вођен Божанским облаком дошао до манастира Фувутиона (грч. Φουβούτιον) на Синајској гори. Када је изведен пред игумана манастира, Константин му је испричао све о себи. Игуман је поставио крст и наредио Константину да му се поклони и да га целива. Хришћани верују да се тада крст подигао и спустио на Константинову главу, оставивши чудотворни отисак који му је остао до краја живота.[1]

Након тога је крштен и добио је име Константин. Након кршења почео је да се подвизава у манастиру као монах. Још пре свог монашког пострига превазишао све остале монахе у манастиру по испосништву и подвижништву. Хришћани верују да се током његовог изговарања монашких завета црква испунима мирисом светог мира; када је улазио врата су се сама отворила пред њим. Такође верују да је од Бога добио дар прозорљивости[1]

Из овог манастира константин је отишао у манастир на планини Олимп (у Малој Азији) која је данас позната под турским називом Улудаг (тур. Uludağ). Након неког времена отишао је у Аталију у области Памфилија (данашња Анталија). У хришћанској традицији се помиње да је ишавши у Аталију прешао преко реке идући по води као по сувом. Након Аталије је отишао у Миру у Ликији и многа друга места, да би се након тога вратио у манастир на планини Олимп. Хришћани верују да је ту провео четрдесет дана постивши без хране, до појаса закопан у земљу. У манастиру на планини Олимп је примио презвитерски чин. Након тога је отишао у оближњи град Атроја у коме је наставио да се подвизава. Хришћани верују да је осам година пре смрти прорекао дан када ће умрети.[1]

Различити извори наводе да је живео и умро у 7.[2] или 8.[1] веку

Српска православна црква слави га 26. децембра по црквеном, а 8. јануара по грегоријанском календару.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Јустин Поповић. „Житија светих 26. децембар”. svetosavlje.org. Архивирано из оригинала 09. 11. 2013. г. Приступљено 8. 9. 2013. 
  2. ^ Охридски пролог“ за 26. децембар; Николај Велимировић”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2014. г. Приступљено 08. 09. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]