Корисник:JovanVidojevic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Беатрис „Трикси” Хелен Ворсли (18. октобар 1921. - 8. мај 1972.) је била прва жена информатичар у Канади. Свој докторат је добила на универзитету Кембриџ са Алaном Тјурингом и Дагласом Хартријем као предавачима. Прва је успела да напише програм који је покренут на ЕДСАК-у (EDSAC) као и први компајлер за Феранти Марке 1 (Ferranti Mark 1) у Торонту. Написала је бројне радове из рачунарства и предавала је рачунарство и инжењеринг на Краљичином универзитету (Queen's University) као и на Торонто универзитету преко 20 година док није прерано умрла у својој 50. години.

Беатрис Ворсли
Лични подаци
Датум рођења(1921-10-18)18. октобар 1921.
Место рођењаКуеретаро,  Мексико
Датум смрти8. мај 1972.(1972-05-08) (50 год.)
Место смртиВотерло, Онтарио,  Канада
НационалностКанађанка
Научни рад
Пољеинформатика
ИнституцијаУниверзитет у Торонту Краљичин Универзитет

Рани живот[уреди | уреди извор]

Беатрис је рођена 18. октобра 1921 од оца Џоела и мајке Марие Беатрис (рођена Тринкер). Џоел је рођен 1887. у породици радничке класе у Аштон-Андерлајну у Манчестеру. Деда и баба Марие Беатрис су покренули фабрику текстила у месту Кси у Мексику 1850. док су се Џоел и Мариа преселили да раде у фабрици 1908. Фабрику су иништили побуњеници око 1917. и Џоел се запослио у Ел Салту преко групе ЦИМСА (CIMSA) као млинар где је касније постао генерални директор.

Мариа Беатрис је родила сина 1920. године који се звао Чарлс Роберт и затим следеће године Хелен Беатрис. Њих двоје су из безбедносних разлога школовани код куће и имали су малу комуникацију са комшијама. Џоел је своју породицу преселио у Торонто 1929. да би им обезбедио боље школовање. Чарлс је уписао Упер Канада Колеџ (Upper Canada College) док је Хелен започела у школи Браун (Brown Public School) да би се потом преселила у Бишоп Страхан (Bishop Strachan School) школу 1935.

Бишоп Страхан је понудио два смера за Беатрис али је она уписала теже универзитетске припремне курсеве. Једна од њених професорки је изјавила да је Беатрис једна од најбољих ученика који су похађали ту школу. Дипломирала је 1939. наградама из математике, науке и са највишом просечном оценом стекла је награду Гувернер Генерал (Governor General's Award).

Основне студије[уреди | уреди извор]

Ворсли је освојила Бурнсајд Стипендију у области науке на Тринити колеџу (Trinity College), делу универзитета у Торонту, и започела је своје студије у септембру 1939. Њене високе оцене су јој омогућиле прву стипнедију Александар Т. Фултон (Alexander T. Fulton Scholarship) у области науке.

У својој другој години пребацила се у одсек за математику и физику, практични едукативни програм пре него теоријски. У својој трећој години осваја Џејмс Скот стипендију (James Scott Scholarship) у области математике и физике. Завршава студије 1944. године са беспрекорним оценама из сваког предмета.

Ратна служба[уреди | уреди извор]

Одмах након завршавања студија, пријављује се да постане члан женске краљевске канадске морнарице. Након основних обука у Галту (данас познст као Кембриџ), послата је у истраживачку морнаричку јединицу у Халифаксу. Прво је добила задатак да истажује одбрану луке, затим дегаусовање и на крају усмеравање торпеда.

Када се завршио Други Светски рат Ворси је била једина изабрана да настави са своју дужност. У септембру 1945. унапређена је у поручника и добила је нови истраживачки пројекат о корозији трупа. Током следеће године провела је 150 дана на мору, постављајући рекорд за Вренс који траје до данас. Већина се одвијала током грозних услова канадске атлантске зиме, заслужујући јој поштовање посаде која ради оно што је она сама назвала "мушким послом". Званично је демобилисана у августу 1946.

Постдипломске студије на МИТУ(MIT)[уреди | уреди извор]

Одмах након напуштања Вренса, Ворсли је примљена на МИТ-ов једногодишњи магистарски програм из математике и физике. Међу њеним предавањима био је и курс из физике чврстог стања који је предавао Ласзло Тисза, као и курс о појачавачима повратних информација и сервомеханизмима, подручјима у којима је МИТ био светски лидер.

Њезина теза о Математичком прегледу рачунарских уређаја са додатком о анализи грешака диференцијалних анализатора завршена је под водством Хенрија Валлмана, члана познате радијацијске лабораторије МИТ. Папир је покривао готово сваку рачунарску машину која је тада постојала. Међу многим машинама о којима се расправљало су били Харвард Марк Први и Марк Други, неколико ИБМ механичких и електромеханичких рачунарских машина, дигитални рачунари који се заснивају на релејима Белл Лабс-а, ЕНИАЦ, ЕДВАЦ, ИАС машина, Вхирлвинд Први и Други и ЕДСАЦ. Прилог је обухватио бројне системе диференцијалних анализатора и испитао њихове изворе грешака. То је један од најдетаљнијих рачуна раног рачунарства.

Рачунарски центар у Торонту[уреди | уреди извор]

Након писања њене тезе, Ворсли се вратила у Канаду и рекла својој породици да је будућност у рачунарима. Нажалост, рачунарска индустрија уопште није била развијена у Канади тада, па се запослила у Државном савету истраживања Канаде („ДСИ”), где је радила у одељењу аеродинамике.[1]

Током овог периода, Универзитет Торонта се спремао да отвори рачунарско одељење, као место за истраживање и услуга за послодоваце, изнајмљујући време на машинама комерцијалним и државним корисницима. У септембру 1947. прво је уложио новац ДСИ да купи 2 IBM механичка калкулатора на картице за бушење и 2 оператера за њих. Глас овога је стигло до Ворсли и пријавила се за позицију, пар месеци након запошљавања у ДСИ-у. Придружила се у Јануару 1948.[2]

Један од њених послова у центру је био уговор са „Atomic Energy of Canada” да обезбеде рачунарску помоћ, заједно са саветницом Кели Готлиб и Ј. Перхам Сталијем, још једним асистентом унајмљеним у исто време кад и Ворсли.[2] Током лета 1948, саградила је диференцијални анализатор од делова модела за градњу „Meccano”, сличан оном ког су описали Хартри и Артур Портер у 1935. Мало информицја преостане на овом моделу; другу верзију су направи студенти у 1951. [3]

Кембриџ[уреди | уреди извор]

Након завршетка анализатора, Ворсли и Стенли су послати у Британију да науче шта могу о EDSAC дизајну који је био под конструкцијом у Математичкој лабараторији Кембриџа. Стигли су кад је машина била близу завршетка и помогли су да је спреме за њено прво тестирање 6. маја 1949. Први програм који је успешно покренут на машини је био програм за израчунавање квадрата,[2] [4]прибележила је овај програм заједно са многим другим сличним и написала један од првих научних радова на ову тему ,„The Е.D.S.A.C Demonstration”.[5]

Следећег месеца, одржан је састанак на Кембриџу повом рачунарских машина, Ворсли је спремила извештај о програму који је израчунавао квадрате и о једном новом који је производио табеле простих бројева. Извештај је пример излазних података, опис кода и како је функционисао на машини. [6]Овај извештај је иштампан на зборнику за конференцију, који је Брајан Рендл искористио у својој књизи из 1973. „Порекло дигиталних компјутера”. Ово је учинило Ворсли познатом у пољу информатике.[7]

Ворсли је онда почела да ради на свом докторату на Њунхем Колеџу. Док је радила у Лабораторији математике Кембриџ, одлазила је на предавања на тему квантне физике са Пол Дираком, Џон Ленард-Џоунсом и Никалосом Кемером, теорије бројева са Албертом Ингхемом, и најважније, на нумеричку анализу Дагласа Хартрија. Почела је да пише своју дисертацију под Хартријем, који је игром случаја истовремено ментор другој канађанки Шарлот Фишер[7].

Током овог периода, из непознатих разлога, Ворсли се вратила у Торонто[8] и наставила да пише своју дисертацију под професором математике Бајрона Грифита. Убрзо је била опет запошљена у Рачунарском центру, јула 1951. Хартри је одобрио њену дисертацију и завршила докторске студије 1952.[8]

Њен научни рад, „Serial Programming for Real and Idealized Digital Calculating Machines”, се сматра првим докторским радом о модерним компјутерима.[7]Садржао је расправе о нумеричким прорачунима на Тјуринг машинама као и примеру у реалном свету, најважније EDSAC. онда наставља тиме да описује које методе за препознавање машинских инструкција које су биле неопходне, и оне које могу бити испуњене другим инструкцијама. Тјуринг и Клод Шенон су расправљали о идеализованим верзијама концепта, Ворслин допринос је био да демонстрира најефикаснији начин да се ово уради, не једно опште решење као код Шанон.[9]

ФЕРУТ и Транскод[уреди | уреди извор]

Током лета 1948, Рачунски Центар поднео је Националном Истраживачком Савету Канаде (National Research Council of Canada - NRC) за прављење копије шесторелејног дигиталног рачунара Белових Лабораторија (Bell Lab). Након начелног одобрења, затражили су од Нордерн Електрика (Northern Electric) да им достави нацрте дизајна, и речено им је да ће лиценца коштати $25.000 ($282.627 у 2018). Вратили су се у NRC марта 1949. по $50.000 за лиценцу и трошкове израде, али су их они посаветовали да одустану од ових планова и направе електронску верзију.

Заједно, универзитет и NRC планирали су амбициозан програм прављења прворазредног компјутера за употребу NRC-а, Истраживачког Одбора Одбране (Defense Research Board) и индустије. Под називом УТЕЦ (UTEC), израда је почела 1951, али је брзо наишла на озбињне проблеме узроковане непоузданошћу њихових Вилијамс тјуб (Williams tube) меморијских система. Тек крајем године систем је постао довољно поуздан за употребу. У том тренутку Центар је понудио NRC-у финансирање комплетног система са паралелном математичком јединицом.[10]

Атомик Енерџи оф Канада (Atomic Energy of Canada - AECL) је био све више фрустриран мањком употребљивих машина, и када су чули да је NRC-у понуђено финансиранје наставка УТЕЦ-а предложили су да би средтства била боље искоришћена куповином комплетне машине. Бенет Луис из AECL-а био је свестан да је Феранти (Ferranti) завршио Феранти Марка 1 (Ferranti Mark 1) за AECL-ове конкутенте у Великој Британији, Управи за атомску енергију Уједињеног Краљевства (United Kingdom Atomic Energy Authority), да би га задржали када је нова влада отказала финансирање. Био је доступан за само $30.000 ($290.000 у 2018), отприлике исто колико и финансије за УТЕЦ.[11]

Машина је купљена почетком 1952, пре него што се Ворслијева поново придружила Центру. Била је свесна доласка машине и назвала ју је ФЕРУТ (Ferranti Electronic computer at the University of Toronto - FERUT). Машина је била функционална до лета и представљала је Универзитету у Торонту једну од најмоћнијих машина на свету. [11]

У јесен 1953, Ворсли и Патерсон Хјум започели су развој новог рачунарског језика, названог Транскод (Transcode).[1] Био је сличан Аутокоду (Autocode) развијеном од стане Алика Гленија на Универзитету у Манчестеру, за исту машину. Али је искористио предности неколико дизајнерских записа Марке 1 да би направили бржи језик, донекле једноставнији за коришћење. Главна предност је била конверзија из декадног у бинарни систем и назад, што је омогућило програмерима да уносе бројеве у декадном запису.[12]

Kраљичин Универзитет (Queen's University)[уреди | уреди извор]

Упркос импресивним препорукама са Кембриџа, серији врло признатих радова, и неколико иновација у индустрији, Ворслијева је више пута била прескочена за унапређење на Универзитету у Торонту. Тек 1960. била је унапређена у асистента, а тек 1964. била је унапређена у асистента на физици и рачунарским наукама. У поређењу са осатлим првобитним члановима Рачунарског Центра, била је далеко мање призната.[13]

1965. Ворслијевој је понуђен посао на Краљичином Универзитету, покрећучи нови Рачунарски Центар базираног на ИБМ 1620. Тамо су њене обавезе више биле усмерене предавању, што јој је узимало већину времена до 1971.[14] У септембру те године, након 20 година у бранши, узела је одсуство са Одсека за Примењену Анализу и Рачунарске Науке на Универзитету у Вотерлоу. 8. маја 1972. године у Вотелоу, Ворслијева је умрла од срчаног удара.[15]

Награде[уреди | уреди извор]

2014. Хелен је добила награду за животно дело у рачунарству од стране канадске асоцијације компјутерских наука.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Campbell 2003, p. 53-54 .
  2. ^ а б в Campbell 2003,p. 54
  3. ^ Williams 1994, p. 6.
  4. ^ Williams, Michael (Summer 1994). "UTEC and Ferut: the University of Toronto's computation centre". IEEE Annals of the History of Computing: 7. doi:10.1109/85.279226.
  5. ^ Randell 1975, pp. 395–401
  6. ^ Worsley, Beatrice (1973). "The E.D.S.A.C. Demonstration". In Randall, Brian (ed.). The Origins of Digital Computers. Selected Papers. Springer-Verlag. pp. 395–401.
  7. ^ а б в Campbell 2003, p. 55
  8. ^ а б Campbell 2003, p. 55
  9. ^ Campbell 2003, p. 55-56
  10. ^ Williams 1994, pp. 8–9.
  11. ^ а б Williams 1994, p. 10.
  12. ^ Hume, J.N. Patterson; Worsley, Beatrice (1955). "Transcode: A system of automatic coding for FERUT". Journal of the Association for Computing Machinery: 243–252. doi:10.1145/320809.320811
  13. ^ Campbell 2003, p. 59.
  14. ^ Campbell 2003, pp. 59–60.
  15. ^ Campbell 2003, p. 60.

Белешке[уреди | уреди извор]

а. Базама канадске морнарице додељена су бродска имена.

б. 1620. је замењена од стране ИБМ 360/40 1967. године.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Скот Кампбел (Октобар - Децембар 2003.). "Beatrice Helen Worsley: Canada's Female Computer Pioneer".
  • Кеит Смили (2002). "Beatrice (Trixie) Worsley".
  • Бриан Рандел (1975). The Origins of Digital Computers: Selected Papers.
  • Мајкл Вилијамс (Јануар - Фебруар 1994.). "UTEC and Ferut: The University of Toronto's Computation Centre".
  • Statutes and Ordinances of the University of Cambridge 2007.

Архивски запис[уреди | уреди извор]

Ворсли Беатрис. ''Беатрис Ворсли Фондови'' (1951-1972). Fonds F01390 - Beatrice Worsley fonds[1]. Кингстон, Онтарио, Канада: Архиве Краљичиног Универзитета(Queen's University Archives).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Беатрис Ворсли Фонд”. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:JovanVidojevic/песак&oldid=23110278”