Корисник:Marigold6021/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Џејми Хјулит
Џејми Хјулит потписује примерак стрипа „Tank Girl” 2014. године
Лични подаци
Пуно имеЏејми Кристофер Хјулит
Друга имена„Hewll”
„J.C. Hewlett”
„J. Weasel”
Датум рођења(1968-04-03)3. април 1968. (56 год.)
Место рођењаХарден, Велс, Енглеска, Велика Британија
ОбразовањеНортбрук Колеџ, Вортинг
Тенбриџ Хаус
Занимањестрип цртач и сценариста, продуцент, редитељ музичких спотова, текстописац
Породица
СупружникЕма де Канс (в. 2011)
Деца2
Уметнички рад
Пољестрип, анимација
Утицаји одСтенли Кјубрик
Жан-Мишел Баскијат
Мартин Кипенбергер
Чарлс М. Шулц
Ратови звезда
Најважнија дела
’’Gorillaz’’
’’Tank Girl’’
’’Monkey: Journey to the West’’
’’Get the Freebies’’
Званични веб-сајт
jamiehewlett.com/

Џејми Хјулит[уреди | уреди извор]

Џејми Кристофер Хјулит (енгл. Jamie Christopher Hewlett; Харден, Велс, 3. април 1968.) је енглески цртач и сценариста стрипова, илустратор, редитељ музичких спотова и текстописац. Популарност је стекао 1988. објављивањем култног стрипа „Tank Girl” заједно са писцем Аланом Мартином. Десет година након тога, 1998. стиче још већу популарност након што са својим, тада цимером, енглеским музичарем и фронтменом бритпоп бенда „Blur”, Дејмоном Албарном оснива анимирани бенд „Gorillaz”. Бенд стиче невероватан успех и планетарну славу, а дуо осваја Греми награду 2006. године. Ожењен је француском глумицом Емом де Канс од 2011. године, а из претходне везе има двојицу синова, Денхолма Свинија и Рокија Серпика. Тренутно живи и ради у Паризу.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Хјулит је рођен 3.априла 1968. у селу Харден, округ Флинтшајр у северно-источном Велсу. Утицај уметности осетио је још у раном детињству. Кућа у којој је одрастао налазила се прекопута колеџа уметности Западног Сасекса тако да је сваку суботу проводио тамо. Боравећи на колеџу открио је да га цртање опушта те је наставио њиме да се бави. Образовање је наставио у школи Тенбриџ Хаус, локалној средњој школи општег образовања за ученике узраста од 11 до 16 година, у Хоршаму, Западни Сасекс. Од 1983. године је радио у студију „Wardour Street” код Оскаром награђиваног аниматора Боба Годфреја. Под окриљем овог студија Хјулит је креирао оригиналне илустрације за пилот епизоду анимиране цртане серије у продукцији „Thames Television”. Серију је режирао Боб Годфри, док је гласове за Била и Бена давао Питер Хокинс.

Док је студирао на Нортбрук колеџу за Уметност и Дизајн у Вортингу, Хјулит је заједно са Аланом Мартином и Филипом Бондом осмислио и креирао фанзин под називом „Atomtan”. Својим радом привукао је пажњу Брета Евинса, чувеног стрип цртача и аутора, познатим по стриповима „Judge Dredd” и „Rogue Trooper”. Евинс их након колеџа позива да започну рад у оквиру магазина „Deadline” који је основао заједно са Стивом Дилоном, чувеним по стриповима „Hellblazer”, „Preacher” и „Panišer”. Креирање материјала за „Deadline” Хјулиту ће донети препознатљивост јер је управо у оквиру њега почео да објављује стрип „Tank Girl” 1988. године.[1][2]

Почетaк каријерe[уреди | уреди извор]

Магазин „Deadline” састојао се од мешавине уметничких жанрова као што су стрипови енглеских аутора попут Хјулита, и чланака о музици и култури. У оквиру њега Алан Мартин и Џејми Хјулит објавиће свој ауторски стрип „Tank Girl”, анархистичку причу о тинејџ девојци која вози тенк и има дечка кенгура који је мутант. Захваљујући Хјулитовом ексцентричном цртачком стилу и необичним ликовима стрип је одмах стекао препознатљивост и популарност, те постао део магазина о коме се највише причало. Изненадна популарност донела му је рад са бендовима „Senseless Things” и „Cud”. За њих је илустровао омоте грамофонских плоча и албума, док је спорадично радио и за магазин „Commodore User”.[1]

Дизајнирао је и ентеријер и декорације за ноћни клуб „The Factory in Chatsworth Road” у Вортингу. Декорација се састојала од црвених и зелених пруга, зидних панела са сетова „Tank Girl” наспрам тапета из 1970-их, Форд Ескорт аутомобила који је висио са плафона и тоалета облепљених страницама годишњака различитих стрипова. Клуб Фабрика је од тада неколико пута био реновиран и мењао свој назив.[1]

Хјулит је већ до 1992. године постао један од водећих цртача и ствараоца у индустрији стрипова, као и један од ретких који је успео да се пробије на главну медијску сцену. Сарађивао је са писцем Питером Милиганом на серијалу „Hewligan's Haircut” у оквиру стрип магазина „2000AD”, од 700. до 707. броја. Серијал је касније објављен и у комплетном издању као књига меког повеза. Заједно са Милиганом, Хјулит је био ангажован и на изради насловне стране и илустрација за стрип „Shade, the Changing Man” у издању „DC Comics”.[3]

Након разматрања неколицине режисера, међу којима је био и Стивен Спилберг, „MGM” је одлучио да уради адаптацију стрипа „Tank Girl”. Филм је угледао биоскопска платна 1995. године, а глумица Лори Пети је тумачила главну јунакињу „Tank Girl”. Нажалост екранизације је била комерцијални неуспех, а критика поражавајућа. Љубитељи стрипа тврдили су да филм није успео да ухвати суштину оригиналног стрипа. Сам Хјулит међутим није имао пуно учешћа током стварања овог филма.[4]

Хјулит је нацртао мини серијал „Tank Girl” написан од стране Питера Милигана, а издавач је био „DC Comics” и њихов подбренд „Vertigo”.[2]

Отворио је продавницу половне одеће под именом „49”. Продавницу на адреси „49 Rowlands Road” у Вортингу водила је његова тадашња девојка, Џејн Оливер, уједно и некадашња чланица енглеског рок бенда „Elastica” из Лондона. Овај подухват био је краткотрајан и продавница је затворена у року од годину дана.[5]

Средином 1990-их Хјулит је и даље био укључен у рад неких енглеских бендова попут „Pulp”, илуструјући стрип верзију њивове песме „Common People”.[6]

Магазин „Deadline” је на крају отказан 1996. године због пада продаје на тржишту, па се Хјулит усредсређује на рад са рекламама и дизајном за телевизију, првенствено радећи на дечјој серији „SMTV Live” са чувеним британским телевизијским дуом „Ant & Dec”. Креирао је и стрип „Get the Freebies”, који је био објављиван на месечном нивоу од стране енглеског модног часописа „The Face”. Све приче у овом стрипу су смештене у Лондон и прате подвиге Терија Фуа, хомосексуалца, будистичког кунг-фу полицијског службеника и његовог помоћника Вајтија Екшна, загонетног младог анархисте лошег става, док се боре са својим главним противницима - бандом „Freebies”. Динамика између ова два хероја била је у великој мери слична оној код главне херојине стрипа „Tank Girl” и њеног дечка, мутанта кенгура Буге, при чему су епизоде биле приказане из перспективе женског протагонисте. Хјулит је овим стрипом примарно желео да испољи своје незадовољство према медијским идолима и трендовима тог доба, при чему је шала често била важнија од саме приче.[7]

21. век[уреди | уреди извор]

У то време, након што се разишао са девојком Џејн Оливер, Дејмон Албарн из култног бенда „Blur” му постаје цимер. Управо док су делили стан, њих двојица 1998. године долазе на идеју да оснују анимирани бенд „Gorillaz”. Идеја за име бенда настала је док су њих двојица гледали „MTV”. Бенд се на самом почетку звао „Gorilla” и прва песма коју су снимили је била „Ghost train”.[8] Албарн је радио на музици, док је Хјулит дизајнирао анимиране карактере, док су обојица радила на идејама за чланове бенда. Први „Gorillaz” ЕП је објављен 2000. године, а затим 2001. године и први албум истог назива, „Gorillaz”. Други студијски албум објављују 2005. године под називом „Demon Days”.[9]

У јануару 2006. године, Хјулитов рад за „Gorillaz” је ушао у ужи избор за награду „Designer of the Year” од стране Музеја за дизајна у Кенсингтону. У мају 2006. године проглашен је дизајнером године.[5][10] На церемонији „Ivor Novello Awards” 25. маја 2006. године, Хјулит и Албарн су освојили заједничку награду у категорији „Songwriters of the Year”.[11]

Хјулит и Албарн су 2007. године премијерно приказали своје прво велико дело након „Gorillaz”, под називом „Monkey: Journey to the West”, реинтерпретацију древне кинеске легенде Путовање на запад. Албарн је написао музику, док је Хјулит дизајнирао сценографију, анимацију и костиме. У представи коју је написао и адаптирао Чен Ши-Женг учествовало је 45 кинеских циркуских акробата, монаха из Шаолина и кинеских вокалиста. Премијерно је изведена у Палас театру у Манчестеру као део манчестерског интернационалног фестивала 28. јуна 2007. године.[12]

Његов стрип „Get the Freebies” је адаптиран од стране „BBC Three” телевизије, а пилот епизода под називом „Phoo Action” емитована је у фебруару 2008. године.[5]

Хјулит и Албарн су креирали анимирану секвенцу коју је „BBC” користио за промоцију Олимпијских игара у Пекингу 2008. године. Секвенца под називом „Journey to the East” користила је лик мајмуна из представе „Monkey: Journey to the West”.[13]

Оженио се француском водитељком и глумицом Емом де Канс на церемонији која је одржана 10. септембра 2011. године у Сен-Пол-де-Венсу на Азурној обали у Француској.[14]

У успешној „Kickstarter” кампањи 2014. године прикупљена су средства за нову књигу „Tank Girl” под називом „21st Century Tank Girl”, и у њој су учествовали Хјулит и Мартин, као и многи други уметници попут Брета Парсона, Варвика Џонсон-Кадвела, Филипа Бонда, Џима Мафуда, Крега Ноулса и Џонатана Едвардса.[15]

У новембру 2015. године, Хјулит је представио своју прву самосталну изложбу под називом „The Suggestionists” у оквиру „Saatchi” галерије у Лондону. Изложба је потом премијерно приказана у Америци у „Woodward” галерији на Менхетну у мају 2016. године.

Инспирација[уреди | уреди извор]

У интервјуу из 2013. године за „Consequence of Sound”, Хјулит је изјавио да су му главна испирација била дела цртача попут Мориса Морта Друкера, Карла Џајлса, Џека Дејвиса и „Роналда” Лова.[16]

У интервјуу из 2012. године за „Absolut Vodka,”, Хјулит је навео да је амерички сатирични часопис „MAD Magazine” Харвија Курцмана један од главних утицаја на његову уметност.[17] Хјулит је поменуо да је на њега углавном утицао рад америчког аниматора Чака Џоунса и његов серијал Шашава дружина, и цитирао дела британских стрип аутора Роналда Сирла и Мајка МекМана као утицаје на његов рад.[18] Заправо, Хјулит је чак изјавио да је целокупна филмографија Чака Џоунса и часопис „MAD Magazine” као целина највећи утицај на његов рад.[19][20]

Хјулит није био инспирисан само радом Чака Џоунса, већ и разним „UPA” цртаћима.[21] На свом профилу на платформи „Absolut London” је открио да су му огромна инспирација били и амерички редитељ Стенли Кјубрик, као и амерички писац Хантер С. Томпсон.[22] Признао је да је у великој мери свој рад угледао на уметнике попут Роберта Крамба, Жан-Мишела Баскијата, Мартина Кипенбергера и Ричарда Катон Вудвила.[23]

У интервјуу са Алфредом Данхилом 2012. године као још један од главних утицаја на његов рад Хјулит наводи и први филм из серијала Ратови звезда.[24]

Хјулит је признао и да је велики обожаватељ рада Брендана Макартија, тачније његовог рада на стрипу „Strange Days”.[25] Француског стрип аутора Мебијуса назвао је „невероватно инспиративним” сматрајући га „једним од највећих”.[26] Поред Мебијуса, утицај на његову уметност су имали и Тони Харт и Танино Либераторе.[27] У интервјуу за „The Telegraph” поменуо је и да је фан америчког аниматора Бреда Бирда и картунисте Чарлса М. Шулца, творца чувеног Чарли Брауна.[28]

У разговору са Марком Кермодом, Хјулит је рекао да је француски анимирани филм „Fantastic Planet” из 1973. године био први анимирани филм који му је показао да анимација није резервисана само за најмађе, већ да може бити и медиј за одрасле.[29]

Запажена дела[уреди | уреди извор]

Стрипови[уреди | уреди извор]

  • „Tank Girl” (1988–1995)
  • „King Pant” (1989)
  • „Sooner or Later: Swifty's Return” (1989)
  • „Hellcity” (1990)
  • „Hell City II” (1990)
  • „Tank Girl: She's Fucking Great” (1992)
  • „King Leon” (1992)
  • „Tank Girl: The Odyssey” (1995)
  • „Get the Freebies” (1996-1997)
  • „Hewligan's Haircut” (2003)
  • „Doom Patrol #50” (2006)
  • „Judge Dredd: Spock's Mock Chocs” (2008)

Насловнице[уреди | уреди извор]

Насловне стране стрипова:

Музика[уреди | уреди извор]

Музички пројекти:

Уметност[уреди | уреди извор]

Уметнички пројекти:

  • „Under Water Colours – Old Truman Brewery” – Источни Лондон, 17. до 31. Октобра 2009. године[30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Thompson, Dan (25. 6. 2010). „Tank Girl in Worthing”. Приступљено 2. 6. 2014. 
  2. ^ а б Vogler, Thomas (септембар 1998). „Tank Girl, Anodder Oddyssey: Joyce Lives (and Dies) in Popular Culture”. Other Voices. 1 (2). Приступљено 2. 6. 2014. 
  3. ^ Keane, Brent (28. 11. 2003). „The Friday Review: Hewligan's Haircut”. Ninth Art. Приступљено 2. 6. 2014. 
  4. ^ Bates, John (децембар 1994). „Tank Girl Stomps Hollywood”. Wired. Приступљено 2. 6. 2014. 
  5. ^ а б в „JAMIE HEWLETT Graphic Artist (1968– ) Designer of the Year 2006”. Design Museum. 2006. Приступљено 2. 6. 2014. 
  6. ^ „Cartoon”. Архивирано из оригинала 27. 6. 2008. г. Приступљено 27. 6. 2013. 
  7. ^ „Get The Freebies Episode One”. Issuu.com. 1. 6. 2008. Приступљено 16. 12. 2010. 
  8. ^ , Jim (2005-06-09). "Gorillaz: Who Can It Be Now?". VH1. http://www.vh1.com/artists/interview/1503836/060905/gorillaz.jhtml. Retrieved 2007-10-10.
  9. ^ Gaiman, Neil (јул 2005). „Keeping It (Un)real”. Wired. Приступљено 9. 7. 2014. 
  10. ^ „gorillaz_news: Jamie Hewlett named UK Designer of the Year for Gorillaz work (UPDATE: with reactions)”. Gorillaz-news.livejournal.com. Приступљено 16. 12. 2010. 
  11. ^ „Ivor Novello Awards – the results”. NME. 25. 5. 2006. Приступљено 9. 7. 2014. 
  12. ^ Chadderton, David (јул 2007). „Monkey: Journey to the West”. British Theatre Guide. Приступљено 2. 6. 2014. 
  13. ^ „Monkey facts and figures”. BBC News. 18. 7. 2008. Приступљено 5. 5. 2010. 
  14. ^ „Emma de Caunes s'est mariée avec Jamie Hewlett”. Pure People. 11. 9. 2011. Приступљено 11. 9. 2011. 
  15. ^ Alan C. Martin, Alan C. „21st CENTURY TANK GIRL: a book by Hewlett & Martin & Co”. Kickstarter. Приступљено 2. 6. 2014. 
  16. ^ Franks, Allison (јул 2013). „Jamie Hewlett chats Gorillaz, comics, and his favorite childhood toy”. Consequence of Sound. Приступљено 2. 6. 2013. 
  17. ^ „Absolut London – Jamie Hewlett Q&A – "When did you know you wanted to be an animator/artist?"”. YouTube. Приступљено 27. 9. 2014. 
  18. ^ Fairs, Marcus (јун 2006). „Jamie Hewlett | icon 036 | June 2006 - Icon Magazine”. Icon. Архивирано из оригинала 29. 11. 2014. г. 
  19. ^ Melville, Carman. „JAMIE HEWLETT: THE ARTIST BEHIND THE GORILLAZ”. Fuel Magazine. 
  20. ^ Dickinson, Dan. „GORILLAZ Q&A”. v. VJ Army. Приступљено 31. 3. 2015. 
  21. ^ watson, Bernice. „An audience with Rufus Dayglo”. Liberation Frequency. Bernice Watson. Архивирано из оригинала 21. 7. 2017. г. Приступљено 29. 3. 2015. 
  22. ^ „Absolut London”. absolutlondon.co.uk. Absolut Vodka. Архивирано из оригинала 10. 12. 2014. г. Приступљено 14. 11. 2014. 
  23. ^ Simpson, Avril (26. 2. 2006). „Gorillaz in our midst”. The Telegraph. Приступљено 3. 5. 2015. 
  24. ^ „Alfred Dunhill – The Voice Campaign Jamie Hewlett”. Vimeo. 11. 8. 2012. Приступљено 27. 9. 2014. 
  25. ^ Buchanan, Stuart. „Interview: Jamie Hewlett (Gorillaz) – Sex, Tanks & Kangaroos”. Stuart Buchanan. Glasgow University Magazine. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 29. 3. 2015. 
  26. ^ „Jamie Hewlett Talks Gorillaz Part 2”. Clash Music. Admin. Приступљено 20. 1. 2015. 
  27. ^ „JAMIE HEWLETT Graphic Artist (1968– ) Designer of the Year 2006”. design.designmuseum.org. Design Museum. Архивирано из оригинала 9. 1. 2015. г. Приступљено 24. 1. 2015. „Q. What or who inspires you? A. Jack Davis, Ronald Searle, Liberatore, Moebius, Tony Hart.” 
  28. ^ Ovenden, Olivia (28. 11. 2015). „Gorillaz artist Jamie Hewlett: 'I'm always hiding behind my drawings'”. The Telegraph. Приступљено 28. 11. 2015. 
  29. ^ Kermode, Mark. „Off Camera: Savage Animation”. BBC. BBC. 
  30. ^ „GROW – food justice campaign”. Oxfam GB. Архивирано из оригинала 18. 2. 2012. г. Приступљено 27. 9. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marigold6021/песак&oldid=25922213”