Корисник:Milica1999/песак

Efekti genocida na mlade uključuju psihološke i demografske efekte koji utiču na prelaz u odraslo doba. Ovi efekti se takođe vide u budućim generacijama mladih.

Demografski efekti uključuju transfer dece tokom genocida. U slučaju transfera, deca se premeštaju ili raseljavaju iz svojih domova u internate, usvojteljske porodice, ili u nove zemlje sa ili bez porodice. Postoje značajne smene u zajednicama u zemljama koje dožive ove genocidne. Deca su često lišena svog kulturnog identiteta i asimilirana u kulturu u koju su dospeli.

Nerešena trauma od genocida pogađa buduće generacije mladih. Intergeneracijski efekti pomažu da se objasni pozadina, odnosno biografija ove dece i analizira kako ova iskustva oblikuju njihovu budućnost. Efekti uključuju atmosferu domaćinstva u kome su odrasli, pritske da uspeju ili da se ponašaju na određen način, kao i kako vide svet u kojem žive.

Prepričavanje priča je ono što formira današnju percepciju prošlosti. Prateće priče su ono što formira ideje budućih generacija o onima koji su ili bili žrtve ili su izvršili genocid. Kako omladina budućih generacija obrađuje priče koje su čuli tako oni stvaraju sopstvenu percepciju o njoj i počinju da se identifikuju sa određenom grupom u priči. Omladina budućih generacija počinje da formira svoj identitet kroz priče koje čuju, i oni tako počinju da shvataju povezanost sa genocidom i vide kako ih genocid pogađa. Kako su priče prenesne, deca takođe počinju da razumeju šta su preživeli njihovi roditelji ili baba i deda. Oni koriste te priče kao objašnjenje zašto njihovi roditelji govore o tome na način na koji govore ili zašto uopšte ne pričaju o tome.

Psihološki efekti genocida takođe su značajni za omladinu. Mladi koji dožive ekstremnu traumu u ranim godinama često nisu u stanju da u potpunosti razumeju događaj koji im se dogodio. S obzirom da ova generacija dece prelazi u odraslo doba, oni rade na klasifikaciji i prepoznavanju psiholoških efektata genocida. Tipično je za mlade koji su to preživeli da dožive simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), kao i drugih psiholoških poremećaja.

Prelazak iz mladosti u odraslo doba je značajan razvojni faktor u životima svih ljudi. Mladi koji prelaze u odraslo doba tokom genocida imaju drugačije životno iskustvo od onih koji ne odrastaju u toku genocida. Neki sazrevaju ranije upravo kao sredstvo opstanka. Drugi nisu u stanju da u potpunosti sazru, već ostaju u omladinskom dobu duže.

Američki starosedeoci

Američki starosedeoci u Sjedinjenim Američkim Državama bili su podvrgnuti vojnim  kampanjama koje su zauzimale zemlju od strane policije američke vlade. Bolest je smanjila 95 procenata Amerikanaca indijskog porekla između 1492. I 1900. godine, što predstavlja najgori demografski kolaps u ljudskoj istoriji. Takođe je bilo čestih nasilnih sukoba između Indijanaca i naseljivača.  Naučna debata nije rešila da li se određeni sukobi tokom Američkog vojnog proširenja mogu definisati kao genocid, zbog pitanja u vezi sa namerom. Specifični sukobi, kao što je ,,Masakr u pesku" 1851. godine, Kalifornijski ratovi u Kaliforniji, i Šošoni masakri tokom 1860-ih u Ajdahu opisani su kao genocidni ili kao genocid. Kulturni genocid obuhvatao je nameru da uništi kulturne sisteme kao što su vlasništvo kolektivnog zemljišta i sprečavanje dece da nauče osnovnu kulturu.

Mladi i deca bili su među neboriocima koji su ubijeni od strane vojne snage, od strane osvetnika ili bolesti tokom američke kolonizacije.Slučajevi devojaka koje se siluju i dece koja su presečena u komade dokumentovani su u državama Arizona, Ohaju i Vajoming krajem 18. i početkom 19. veka. Deca su zarobena posle bitke između belaca i domorodaca.

• 
  Devojke u indijskoj školi ,, Albuquerque "

Mladi u internatskim školama

Mladi su bili primarna meta za mnoge državne projekte. Od 1824. do 1970- ih godina prošlog veka, oko 100 internatskih škola bilo je pod upravom savezne vlade Sjedinjenih Država. Urođeničke porodice su se dobrovoljno javljale i bile su primorane da pošalju svoju decu da pohađaju Indijanske internatske škole. Tada se tvrdilo da je namera države bila da zadrži mlade od učenja urođeničke kulture. Jedan od osnivača tadašnjih internata je opisao te internate kao način da se u njima ,,ubije Indijanac, a spasi čovek“. Na takvim mestima deca su pretrpela psihičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje. Međutim, usmena istorija takođe dokumentuje i to da su mladi imali dobra iskustva o prijateljstvu, u učenju veština kao i u sportskim događajima. Кao odrasli, oni su se vrlo često borili da odgajaju svoju decu kada su se vraćali u indijanski kulturni kontekst.

Međugeneracijski efekti

Hrabro Srce i DeBrujn, psiholozi koji leče Američku Indijansku omladinu, upoređuju psihološke traume izazvane masakrima, podelu zemljišta i internate sa traumama koje su doživeli potomci onih koji su preživeli holokaust. Odrasli koji su iskusili internate kao deca su u potrazi za tretmanom koji bi se mogli adekvatno povezati sa svojom decom. Grupe Indijanaca u Americi su formirale procese tretmana, kao što je Takini mreža: Udruženje Lakota preživelih holokaust, kako bi tretirali mlade i odrasle kroz kulturnu kompetenciju, učešće u tradicionalnim ceremonijama i upravljanje bolom.

Genocid nad Jermenima, Turska

Genocid nad Jermenima je počeo 1915. godine kada je turska vlada planirala da uništi sve Jermene koji žive u Osmanskom carstvu. Tada je ubijeno oko 2 miliona Jermena, a mnogo njih je silom uklonjeno iz zemlje. Turska vlada ne priznaje događaje genocida nad Jermenima kao genocide.

Demografski efekti

Najveća demografska promena je broj dece koja su interno raseljena unutar Osmanskog carstva. Tokom genocita nad Jermenima, najmanje 60.000 mladih je prebačeno na mnogo različitih lokacija. Deca su otimana iz svojih domova i premeštana u siromašno snabdevenim kampovima gde bi bivala prodavana. Neka deca su prodata u centralnu Anatoliju bogatim domaćinstvima zarad edukacije i asimilacije u tursku kulturu. Druga deca su prodata muslimanskim seljanima koji su tada dobijali određeni vid mesečnih naknada za njihovo podizanje. U tim slučajevima, raseljena deca su obično imala bolje živote nego što bi imali sa svojim Jermenskim roditeljima. Nisu svi imali ovakve vrste domova. Neka deca su prodavani zarad eksploatacije i teškog neplaćenog rada. Neka deca su su bila poslata u domove u kojima su pretrpeli seksualno i fizičko zlostavljanje, dok su neka deca bila poslata u domove ljudi koji su bili odgovorni za smrt njihovih roditelja. Bez obzira na vrstu doma u koju su poslati, transfer dece je imao samo jedan cilj, a to je uklanjanje njihovoh kulturnog indetiteta. Njihova Jermenska kultura je izbrisana time što su bili odgajani u ne-Jermenskim domaćinstvima i zato možemo reći da je turska vlada provodila kulturološki genocid.

Međugeneracijski efekti

Naracije o pričama o genocidu prenose se sa generacije na generaciju kako bi priča nastavila da živi. To je omogućilo deci budućih generacija da kroz nju pronađu svoj osećaj etničkog indetiteta. Postoji mnogo različitih aspekata života u kojima deca počinju da formiraju svoj indetitet, a u jermenskoj kulturi, poseban naglasak se stavlja na decu da se indetifikuju sa Jermenskom kulturom. Iako su događaji genocida u Jermeniji istorijske činjenice, lične priče svedoka koriste se kao kulturni artefakt u životu Jermenske dece. Oni odrastaju sa ovim snažnim osećajem pripadnosti ovoj kulturi zbog ovih priča o patnji i koriste ih kao sjedinjujuću silu. Jermeni su ujedinjeni u ovoj etničkoj zajednici, poznatijoj kao Jermenska dijaspora. Bilo da su to Rusi ili Jermeno-amerikanci, oni su deo Jermenske dijaspore. Želja za budućim generacijama da aktivno učestvuju u ovoj jermenskoj dijaspori proizilazi iz primarne generacije i njenog iskustva sa kulturnim genocidom.

Buduće generacije preživelih genocida prepoznaju promene u svom geografskom položaju zbog genocida. Budućim generacijama Jermeno-Amerikanaca ispričane su i prepričavane priče o tome kako su njihovi preci došli u Ameriku i priznaju da, da nije bilo genocida nad Jermenima, oni možda ne bi bili tamo gde su danas. Oni vide efekte genocida u tome što su i i dalje mogli biti u Jermeniji. Buduće generacije dece rođene u Rusiji priznaju da je njihov geografski položaj u Rusiji bio prouzrokovan genocidom. Oni se osećaju kao kod kuće na mestima kao što je Кrasnodar, u Rusiji, jer su tamo njihove porodice migrirale nakon genocida. Iako su buduće generacije preživelih genocida migrirale po celom svetu i stvorile svoje domove na tim mestima, njihovi preci su usadili ljubav prema Jermeniji, istorijskoj domovini.

Kambodžanski genocid

Kambodžanki genocid počeo je 1975.godine kada je Pol Pot, vođa Crvenih Kmera, pokušao da izgradi komunističko seosko poljoprivredno društvo. Umrlo je oko 1,5 miliona Kambodžana

Demografski efekat

Mnogi mlаdi Kаmbodžаni su odvedeni u Kаnаdu 1980-ih.  Većinа je došlа kroz privаtne sponzorske progrаme ili preko kаnаdske federаlne vlаde kаo izbeglice.  Mnogi od ovih sponzorskih progrаmа bili su hrišćаnske orgаnizаcije kroz "Glаvni sporаzum" sа kаnаdskom vlаdom. Pre svegа, porodice izbelica u poslate u Montreаl i Torontu. Druge mаle grupe izbeglica otišle su u Otаvu, Hаmilton, London i Vаnkuver. Većinа izbeglicа je bilа u nаjnižoj ekonomskoj klаsi u Kаmbodži i imаli su mаnje obrаzovаnjа.  Nаglаsаk je stаvljen nа to dа se decа izbeglice ,,uhvаte" аkаdemski sа svojim vršnjаcimа istog uzrаstа slаnjem u školu. Kаmbodžаnski Kаnаđаni su rаdije borаvili u većim grаdovimа kаo što je Toronto, jer su samim tim omogućili deci dа zаjedno idu u školu. U ovim područjimа gdje je kаmbodžаnskа populаcijа bilа višа, rаsizаm u školаmа protiv izbeglica iz Kаmbodže bio je mаnje očigledаn. Iаko su bili smešteni u Kаnаdi, još uvek je bilo stresа dа se održi kulturа Kmerа.  Mnogi roditelji su nаstаvili dа govore kmerski jezik svojoj deci, odrzavajući jezik živim.  Kmerski dekor je bio okačen po kućаmа, а kmerske trаdicije su sprovođene u domovimа kаo nаčin dа se odgаjаju decа u kmerskoj kulturi.

Međugenerаcijski efekat

Mnoge mlаde i treće generаcije koje su preživele kаmbodžаnski genocid prepoznаju priče koje im se pričаju kаo primаrni izvor informаcijа.  Priče koje slušaju govore o Crvenim Kmerimа nа negаtivаn nаčin.  Priče preživelih uključuju pričаnje o teškim životnim i rаdnim uslovimа u kojimа su odvojeni od svojih porodicа, izglаdneli, mučeni, pа čаk i ubijeni.  Ostаlа domаćinstvа izbegavaju ovu temu sve zаjedno.  Neki preživeli ne žele ponovno proživeti stаre trаume tаko dа ćute.  Drugi preživeli ne mogu to da podnesu i ne žele dа budu predmet pitаnjа mlаdih na koje ne mogu odgovoriti.

Mnogi mlаdi u generаcijаmа nаkon genocidа doživeli su težak život u kući.  Oni žive u kućаmа koje kontrolišu roditelji sа PTSP-om. Mlаdi preživljаvаju hiper uzbuđenje svojih roditeljа, intruzivno sećаnje, trаumаtsku аmneziju i lаko su uplаšeni. Čаk i аko roditelji nemаju PTSP, oni i dаlje često izаzivаju ponаšаnje emocionаlne nedostupnosti, više zаštite i loše roditeljstvo nаd svojom decom..  Nekа decа preživelih doživljаvаju nаsilje u svom domu kаo što su fizičko zlostаvljаnje, seksuаlno zlostаvljаnje ili zаnemаrivаnje.  Decа u sledećim generаcijаmа kojа su odrаslа u nаsilnim domovimа zbog iskustvа svojih roditeljа često su izаzivаlа nаsilnа ponаšаnjа.  Školske pucnjаve, ubodi i noževi postаli su češći među kаmbodžаnimа nаkon genocidа. Neki mlаdi veruju dа su zbog Crvenih Kmerа i kаmbodžаnskog genocidа pаtili od ekonomskih teškoćа.

 U školаmа koje su prаtile dogаđаje o genocidu u Kаmbodži, mlаdi su dobili mešovite interpretаcije dogаđаjа genocidа.  Informаcije o vremenskom periodu u kojem su se ti dogаđаji dogodili, poznаtiji kаo Demokrаtskа Kаmpučа, bili su ozbiljno ogrаničeni ili čаk izuzeti iz udžbenikа..  Decа su rаnije učestvovаlа u Dаnu mržnje, dаn u kojem su ih učili dа mrze Pol Pota i ne odobrаvаju Crveni Kmer.  Sаdа, dаn je postаo poznаt kаo Dаn sećanja nа koji se sećаju onih koji su izgubili svoje živote zа to vreme.

Ne sаmo sljedeće generаcije preživjelih koje su pogođene genocidom, već i mlаdi Crvenih Kmera, većinа mlаdih sа roditeljimа koji su bili člаnovi Crvenih Kmerа ne čuju o dogаđаjimа od svojih roditeljа, već pronаlаze informаcije iz muzejа, susjedа i prijаteljа. Kаdа otkriju okrutnost koju su pokаzаli njihovi roditelji i preci, često se osećаju neugodno i ne žele dа se identifikuju kаo djecа Crvenih Kmerа. Mnogi člаnovi Crvenih Kmerа se stide i strаhuju od strаhа od svojih vršnjаkа

Psihološki efekat

Mlаdi Kаmbodžаni koji su bili deo genocidа u Kаmbodži doživeli su visoke stope nаsiljа nа početku životа. Mnogi preživeli mlаdi su pokаzаli simptome PTSP-а. Količinа žrtаvа genocidа u Kаmbodži sа PTSP-om je pet putа većа od prosekа u Sjedinjenim Držаvаmа. Mnogi preživeli tаkođe doživljаvаju pаnični poremećаj.

Postoje decа kojа su preživjelа kаmbodžаnski genocid koji moždа nisu direktinim putem doživeli genocid, аli su još uvijek doživljаvаli psihološke posledice genocidа kroz njihove roditelje.. Roditelji su često iskazivali ljutnju premа svojoj djeci nаkon genocidа u Kаmbodži.  Ovаj bes je bio čest i pun epizode ​​koje su ispunile kriterijume zа nаpаde pаnike. Kаdа je ovа ljutnjа izаzvаnа u domu, trаumа podsetnik između roditeljа i detetа je često bio pokrenut, što je rezultirаlo kаtаstrofаlnim spoznаjаmа.

Grupe izbeglicа iz Kаmbodže često su bežаle u visoko nаseljenа područjа zemlje u koju su pobjegli.  Unutаr ovih zemаljа, oni su često borаvili u siromаšnijim delovimа grаdа, koji su se smаtrаli područjimа nаsiljа.  Mlаdi koji su doživjeli visoko nаsilje u Kаmbodži, а zаtim su se prebаcili u područjа visokog nаsiljа u drugim zemljаmа, izloženi su većem riziku zа rаzvoj PTSP-а

Prelazak u zrelo doba

 Brojni аgrаrizаm je nаglаšen u okviru Crvenih kmerа, što znаči dа se od mlаdih ljudi očekuje dа budu seljаci i vojnici kаo deo rаtnih nаporа. Pre ovog periodа rаtа, mlаdost je definisаna kаo vreme slobodno od odgovornosti, obično od sedаm do dvаdeset i jedne godine. Nа krаju ovog periodа, mlаdost će preći u zrelo dobа kroz dobijаnje poslа, porodice i dobijаnje odgovornosti.

Kаko su mlаdi postаli deo rаtnih nаporа, ovа trаnzicijа je odloženа. Mlаdi nisu bili u mogućnosti dа pređu u zrelo dobа do skoro trideset godina. Umesto dа dobiju veću odgovornost, mlаdi su ostаli u vreme kаdа su bili disciplinovаni, kontrolisаni i homogenizovani od strаne vojnih vođа.

Nekа decа žrtve genocidа, koji su uspelа dа pobegnu iz Crvenih Kmerа i pobegnu u druge zemlje, uspelа su dа ostаnu nа prаvom putu prelаskа u odrаslo dobа.  Mnogа dece je odmаh smešten u škole kаko bi ih zаdržаlа nа istom аkаdemskom nivou kаo i njihovi vršnjаci.  Roditelji su ohrаbrili decu dа zаvrše školu, nаđu posаo i nаstаve porodični život nа isti nаčin kаo i njihovi vršnjаci.

Holokaust, Nemačka

Holokaust je počeo 1993. godine pre Drugog svetskog rata u Nemačkoj, kada je nacistički režim pod vladavinom Adolfa Hitlera, pokušao da izbriše „inferiorne“ ljude u zemlji. To je prvenstveno obuhvatalo ljude jevrejske kulture, ali su ukljucivali i Cigane, invalide, neke slovenske ljude, Jehovine svedoke i homoseksualce. Do kraja holokausta 1945. godine ubijeno je više od 6 miliona jevrejskog naroda. Od ovih 6 miliona koji su ubijeni, 1,5 miliona su bila deca izmedju nula i osamnaest godina. Ubijanjem mnoge jevrejske dece, nacistički režim se nadao da će istrebiti jezgro i koren jevrejske kulture.

Demografski efekti

Posle holokausta, preživeli nisu znali gde da idu. Mladi preživeli su odrasli u koncentracionim logorima ili jevrejskim getima u okupiranoj Evropi. Bilo im je gotovo nemoguće da se vrate u svoje rodne gradove zbog mržnje prema Jevrejima. Mnogi mladi I drugi preživeli migrirali su na zapad na druge evropske teritorije koji su bili pod vlašću saveznika iz Drugog svetskog rata, gde su bili smešteni u izbegličkom domu. Mnogi preživeli su se našli u Palestini, legalno ili ilegalno. Država Izrael je takodje osnovana u maju 1948. godine zbog masovnog raseljavanja izbeglica. Ograničena kvota imigracije u Sjedinjenim Državama takođe je popustila, što je omogućilo mnogim preživelima holokausta da emigriraju u Sjedinjene Države, gde im je osigurana američka imigraciona viza za raseljena lica pod Zakonom o raseljenim osobama. Ostala mesta na koja su izbegle jevrejske izbeglice su Kanada, Australija, Novi Zeland, Meksiko, Južna Amerika I Južna Afrika.

Međugeneracijski efekti

Preživeli holokausta, živeli su kroz veoma traumatična iskustva, a njihova deca I unuci su osetili posledice ove traume. Generacije nakon holokausta naučile su da nemaju poverenje u svet. Učili su ih da su svet I ljudi u njemu inherentno loši i da im se ne može verovati, stvarajući uvek prisutan strah od opasnosti. Roditelji su mladima dali zastrašujući pogled na svet, tako što nisu uspeli osigurati delotvoran okvir sigurnosti i stabilnosti. Roditelji su svet doživljavali kao inherentno loše I često su preterano štitili svoju decu. Deca preživelih holokausta su odrasla uz mnoga ograničenja u svom svakodnevnom životu, pošto su roditelji preuzeli kontrolu nad ulogama, kako bi zaštitili svoju decu od spoljašnjeg sveta.

Preživeli holokausta malo su se koncentrisali na obrazovanje dok su bili u koncentracionim logorima. Izgubili su svaku priliku da napreduju akademski. Deca preživelih osećaju posledice holokausta od strane roditelja, koji konstantno vrše pritisak na njih da postignu akademski uspeh. Uloga deteta u porodici bila je da pruži nadu za budućnost, stvarajući osećaj preterane uključenosti roditelja u život dece. Deca su gledala na svoje roditelje kao da žive preko njih: roditelji su lišeni iskustva iz detinjstva I moraju je doživeti kroz vlastitu decu. Zbog nedostatka obrazovanja, žrtve ponekad nisu imali komunikacijske veštine. Veštine komunikacije koje su preneli na svoju decu mogu biti pogodjene. Nemogućnost izražavanja osećaja bila je utisnuta na decu, jer nikada nisu bili podučeni pravilnom načinu da to učine. Komunikacija koja se dogodila u domu, održavala je I znanje o dogadjajima koji su se prenosili na buduće generacije. Neki roditelji koji su preživeli holokaust bili su veoma bučni o događajima, pružajući tačne priče svojoj deci kako bi omogućili preživelom da predstavi traumatsko iskustvo bez da se udalji od njega- drugi roditelji nisu direktno opisali svoja traumatska iskustva svojoj deci, već su mladi ljudi postali svesni iskustava kroz slušanje razgovora koje su njihovi roditelji imali s drugima. Neki roditelji o tome uopste nisu razgovarali; nisu hteli da ga se sećaju, plašili su se da se sećaju, I stideli su se da se sećaju, zato što su ta iskustva bila traumatična.

Druga I treća generacija preživelih holokausta takodje su nasledili simptome PTSD-a. Budući da su njihovi roditelji ili dede I babe razvili tako težak PTSD, mladi u sledećim generacijama imaju predispoziciju za razvoj PTSD-a. Ta predispozicija mogla je biti posledica načina na koji su odrasli. Druga i treća generacija preživelih takođe mogu doživeti traume iz detinjstva koje su zadesile njihove roditelje ili dede i babe. Depresija kod preživelih roditelja je veoma rasprostrenjena, a deca ovih preživelih su takodje podložnija razvoju depresije. Poremećaji ponašanja su takodje bili češći kod dece koja su preživela holokaust.

Psihološki efekti

Mladi koji su odrasli kao žrtve holokausta, takođe su iskusili mnoge psihološke efekte. Jedan efekat je bio onaj naučne bespomoćnosti. Oni su odrasli verujući das u inferiorniji u odnosu na sve ostale, stvarajući način razmišljanja žrtve. Takodje su imali inherentna osećanja napuštenosti, usamljenosti I osećaja nepoželjnosti. Odvojeni od roditelja, odvojeni od svih koje su poznavali, odrastali su misleći da ih svi napuštaju. Budući da su se stano kretali, nisu bili u mogućnosti da naprave konkretne odnose I postali su usamljeni. Mladi su podignuti u koncentracionim logorima gde bi, ako nisu bili vredni, bili istrebljeni; Dokazivanje se koristilo kao taktika preživljavanja. Osećaj potrebe za dokazivanjem se prenosi u svakodnevnom života, čak I kada se rat završio I kada više nisu bile žrtve holokausta. Kao drugo sredstvo preživljavanja, deca su često morala menjati svoj identitet. Oslobodili su se jevrejskih imena I tendencija da bi preživeli. Tokom holokausta oni su odrasli verujući da bi ih trebalo bti sramota ko su I njihovog identiteta. Kada se rat završio, borili su se da se vrate svom jevrejskom životu. Mladi su ispitivali ko su I borili se da pronađu svoj identitet.

Mnogi mladi ljudi koji su iskusili holokaust postali su suicidni. Izgubili su želju za postojanjem ili su osetili duboko gađenje prema ideji života. Nemci su se pitalli zašto Jevreji u getu nisu počinili masovno samoubistvo zbog toga koliko su Nemci teško živeli za Jevreje. Neki mladi preživeli su koristili nacističku dominaciju kako bi podstakli svoju želju da žive I želje da uzvrate udarac.

Tranzicija u odraslo doba

Mladi koji su u ranom uzrastu preživeli holokaust bili su, dakle, lišeni detinjstva, jer im je onemogućeno normalno detinjstvo. Bili su primorani da pređu u zrelo doba mnogo brže od onih koji nisu bili žrtve ovog genocida. Kao deca, morali su biti odrasli jer je bilo opasno biti dete. Deca su često bila ciljana grupa ljudi koji su bili istrebljeni tokom holokausta zbog činjenice da nisu mogli pomoći nacističkom režimu. Mladi su se morali pokazati korisnim da bi preživeli, što je ta njih značilo da postanu odrasni u ranom dobu. Deca koja su preživela su odrastala I stvorili su dete koje je alter ego I koje želi da živi detinjski život koji su propustili zbog holokausta.

Neki mladi su se prebacili u zrelo doba, tako da su postali veoma orijentisani u budućnost I odlučni da planiraju budućnost. Planirali su kako će nastaviti život nakon holokausta. Njihov cilj je bio da žive na način sličan onome kako su živeli pre početka genocida. Takođe su razgovarali o postizanju više nego što su njihovi roditelji ikada imali. Neki mladi su govorili o putovanjima I studiranju u inostranstvu, postajući dobro upoznati sa drugim jezicima I kulturama. Mladi su bili priseljeni da se fokusiraju na budućnost I planiranju, umesto da se zadržavaju u mladima I detinjstvu.