Корисник:Nemanjaelite820/песак
Физика (грчки: Φυσικη ακροασις ; латински: Physica, или Naturales Auscultationes, што значи „предавања о природи“) јe збирка текстова
| Физика | |
|---|---|
| Аутор | Аристотел |
| Земља | Стара Грчка |
| Језик | старогрчки |
| Жанр / врста дела | Природна филозофија (физика) |
| Издавање | |
| Број страница | 273 |
написана на старогрчком. Oна je састављена из сачуваних рукописа, познатијих као Corpus Aristotelicium, за које се сматра да су припадали филозофу Аристотелу из 4. века пре нове ере.
Аристотелово схватање физике[уреди | уреди извор]
То је збирка расправа или лекција која се бави најопштијим (филозофским) принципима природних или покретних ствари, како живих тако и неживих, а не физичким теоријама (у модерном смислу) или
истраживањима одређених садржаја универзума. Главна сврха рада је да открије принципе и узроке промене (а не само да их опише), кретања, или покрета природних целина (углавном живих бића, али и неживих целина попут космоса ).
Садржај збирке[уреди | уреди извор]
Физика се састоји од осам књига, које су подељене на поглавља. Овај систем писања је древног порекла. У савременим издањима, књиге се обележавају римским бројевима, који означавају старогрчка велика слова (Грци су бројеве представљали словима, нпр. А за 1). Поглавља су означена арапским бројевима. Древна „поглавља“ (capita) су углавном веома кратка, често мања од једне странице. Поред тога, Бекеровим бројевима се означава страница и колона (а или б).То је систем који се користи у издању Аристотелових дела Пруске академије наука, коју је покренуо и водио сам Бекер.
Књига 1(Α; 184 a-192 б)[уреди | уреди извор]
Књига 1 представља Аристотелов приступ природи, који се заснива на принципима, узроцима и елементима. Пре него што представи своје ставове, он се бави претходним теоријама, попут оних које су понудили Мелис и Парменид.
Поглавља 3 и 4 су међу најтежим за разумевање у свим Аристотеловим делима и укључују суптилна оповргавања мисли Парменида, Мелиса и Анаксагоре.
У петом поглављу он наставља преглед својих претходника, посебну пажњу обраћајући на то колико првих принципа постоји. Он представља његов став о субјекту у поглављу 7, где први пут уводи реч материја да означи фундаменталну суштину. Он дефинише материју у 9. поглављу: „Јер моја дефиниција материје је управо ово—примарни супстрат сваке ствари, из којег она постаје без квалификација, и која остаје у резултату.“
Материја је у Аристотеловој мисли дефинисана у терминима чулне стварности; на пример, коњ једе траву; коњ вари траву у себи; трава као таква не опстаје у коњу, али неки њен аспект – њена материја – опстаје. Материја у овом схватању не постоји независно (тј. као супстанца), већ постоји међузависно (тј. као „принцип“) са формом и само онолико колико је у основи промене[1]. Материја и облик су аналогни појмови.
Књига 2(Β; 192 б-200 б)[уреди | уреди извор]
Књига 2 идентификује природу као „извор или узрок покретања и мировања онога што јој припада“ (Књига 1 ;192 б21). Дакле, природни су они ентитети који су способни да почну да се крећу, нпр. расту, стичу квалитете, замењују се и коначно се рађају и умиру. Аристотел супротставља природне ствари вештачким: и вештачке ствари се могу кретати, али се крећу због онога од чега су направљене, а не због онога што јесу. На пример, ако би се дрвени кревет затрпао и некако изникао као дрво, било би то због онога од чега је направљен, а не због онога што јесте. Аристотел супротставља два смисла природе: природу као материју и природу као форму или дефиницију.
Под „природом“, Аристотел подразумева природу одређених ствари. У Књизи 2, међутим, његово позивање на „природу“ као извор активности типичније је за родове природних врста (секундарна супстанца). Али, супротно Платону, Аристотел покушава да реши филозофску дилему која је била добро позната у четвртом веку[2]. Еудоксијев планетарни модел био је довољан за звезде луталице, али никаква дедукција земаљске супстанце не би била заснована искључиво на механичким принципима нужности (коју Аристотел приписује материјалној узрочности у поглављу 9). У Просветитељству, вековима пре него што је модерна наука успела на атомистичким интуицијама, номинална оданост механичком материјализму је стекла популарност упркос томе што је скривала Њутнову акцију на даљинуи обухватала је природно станиште телеолошких аргумената: машине или артефакти састављени од делова који немају никакву интринзичну везу једни са другима. Дакле, извор активности привидне ствари није сама целина, већ њени делови. Док Аристотел тврди да су материја (и делови) неопходан узрок ствари – материјални узрок – он каже да је природа првенствено суштина или формални узрок ( Књига 2.193 б6), односно информација, сама по себи.
Неопходно је у природи, дакле, у материји и променама у природи. Физичар мора навести оба узрока, а нарочито крај; јер је то узрок ствари, а не обрнуто; а крај је оно „због чега” ,а почетак полази од дефиниције или суштине...[3]— Аристотел, Физика
У 3. поглављу, Аристотел представља своју теорију о четири узрока (материјални, ефикасни, формални и коначни[4]). Материјални узрок објашњава од чега је нешто направљено (на пример, дрво од којег је направљена кућа), формални узрок објашњава форму коју ствар следи да би постала та ствар (планови архитекте да изгради кућу), ефикасан узрок је стварни извор промене (физичка изградња куће), а крајњи узрок је намеравана сврха промене (коначни производ куће и њена намена као склоништа и дома).
Од посебног значаја је коначни узрок или сврха. Уобичајена је грешка схватати четири узрока као адитивне или алтернативне силе потискивања или повлачења; у стварности, сва четири су потребна за објашњење (7.поглавље 198 а22-25). Оно што обично подразумевамо под узроком у модерном научном идиому само је узак део онога што Аристотел подразумева под ефикасним узроком[5]. Он упоређује сврху са начином на који „природа“ не функционише, случајношћу (или срећом), о чему се говори у поглављима 4, 5 и 6. Нешто се дешава случајно када се све линије узрочности конвергирају, а да та конвергенција није намерно одабрана, и произведу резултат сличан телеолошки узрокованом.
У поглављима од 7 до 9, Аристотел се враћа на расправу о природи. Уз обогаћивање у претходна четири поглавља, он закључује да природа делује ради циља и разматра начин на који је нужност присутна у природним стварима. За Аристотела је кретање природних ствари одређено изнутра, док је у савременим емпиријским наукама кретање одређено споља (правилније речено: не постоји унутрашњост).
Књига 3 (Γ; 200 б-208 а)[уреди | уреди извор]
Да бисмо разумели природу, како је дефинисано у претходној књизи, морамо разумети појам дефиниције. Да би се разумело кретање, Књига 3 почиње дефиницијом промене заснованом на Аристотеловим појмовима потенцијалности и актуелности[6]. Промена је, како наводи, актуализација способности ствари у оној мери у којој је она у могућности.
Остатак књиге (поглавља 4-8) говори о бесконачном (apeiron, неограничено). Он прави разлику између бесконачног сабирањем и дељењем, између стварно бесконачног и потенцијално бесконачног. Он се залаже против стварно бесконачног у било ком облику, укључујући бесконачна тела, супстанце и празнине. Аристотел овде каже да је једина врста бесконачности која постоји потенцијално бесконачна. Аристотел ово карактерише као оно што служи као „материја за завршетак једне величине и потенцијално (али не и стварно) завршена целина“ (207 а22-23). Бесконачно, без било каквог облика, стога је неспознатљиво. Аристотел пише: „није бесконачно оно што нема ништа изван себе, већ оно што увек има нешто изван себе“ (206 б33-207 а1-2).
Књига 4 (Δ; 208 а-223 б)[уреди | уреди извор]
Четврта књига разматра предуслове кретања: место (топос, поглавља 1-5), празнину (кенон, поглавља 6-9) и време (хронос, поглавља 10-14). Књига почиње разликовањем различитих начина на које једна ствар може „бити у“ другој. Он упоређује место са непокретним контејнером или посудом: „најунутрашња непомична граница онога што садржи” је примарно место тела (212 а20). За разлику од простора, који је запремина коегзистентна са телом, место је граница или површина.
Он нас учи да празнина није само непотребна, већ води у контрадикције, на пример, онемогућавајући кретање.
Време је стални атрибут кретања и, мисли Аристотел, не постоји само по себи, већ је у односу на кретање ствари. Тони Рорк описује Аристотелов поглед на време на следећи начин:
Аристотел дефинише време као „број кретања у односу на оно пре и после“ (Физика 219 б1–2), чиме намерава да означи подложност кретања подели на нераздвојене делове произвољне дужине, особину коју оно поседује и по основу његове унутрашње природе, а такође и на основу способности и активности душа које опажају. Кретање је суштински неодређено, али перцептивно одредиво, с обзиром на његову дужину. Делови перцепције функционишу као детерминатори; резултат су одређене јединице кинетичке дужине, што је управо оно што је временска јединица.[7]
Књиге 5 и 6 (Ε: 224а-231а; Ζ: 231а-241б)[уреди | уреди извор]
Књиге 5 и 6 се баве тиме како се кретање дешава. Књига 5 класификује четири врсте кретања, у зависности од тога где се налазе супротности. Категорије покрета укључују квантитет (нпр. промена димензија, од велике до мале), квалитет (што се тиче боја: од бледе до тамне), место (локални покрети углавном иду одозго надоле и обрнуто) или супстанцу.
Књига 6 говори о томе како ствар која се мења може доћи у супротно стање, ако мора да прође кроз бесконачне међуфазе. Рационалним и логичким аргументима истражује појмове континуитета и поделе, утврђујући да промена, а самим тим и време и место, нису дељиви на недељиве делове; они нису математички дискретни већ континуирани, односно бесконачно дељиви (другим речима, не можете изградити континуум од дискретних или недељивих тачака или момената). Између осталог, ово имплицира да не може бити одређеног (недељивог) тренутка када почиње кретање. Ова расправа, заједно са оном о брзини и различитом понашању четири различите врсте кретања, на крају помаже Аристотелу да одговори на чувене Зенонове парадоксе, који наводно показују апсурдност постојања кретања.
Књига 7(Η; 241а25-250б7)[уреди | уреди извор]
Књига 7 укратко се бави односом премештеног према његовом покретачу, који Аристотел описује у суштинској супротности са Платоновом теоријом душе као способне да се покрене. Све што се креће покреће неко други. Затим покушава да повеже врсте кретања и њихове брзине, са локалном променом као најосновнијом на коју се сви остали могу свести.
Књига 7 такође постоји у алтернативној верзији, као посебна целина, која није укључена у Бекерово издање.
Књига 8(Θ; 250а14-267б260)[уреди | уреди извор]
Књига 8 (која заузима скоро четвртину целокупне Физике и вероватно је првобитно представљала независан склоп лекција) разматра две главне теме, са широким спектром аргумената: временска ограничења универзума и постојање главног покретача — вечно, недељиво, без делова и без величине. Зар свемир није вечан, да ли је имао почетак, да ли ће се икада завршити? Аристотелов одговор тешко да би могао бити афирмативан, али он такође има филозофске разлоге да негира да кретање није увек постојало, на основу теорије представљене у ранијим књигама Физике. Вечност кретања потврђује се и постојањем супстанце која се од свих других разликује по недостатку материје; будући да је чиста форма, она је такође у вечној актуелности, ни у ком погледу није несавршена. Ово се демонстрира описом небеских тела на следећи начин: прве ствари које се покрећу морају бити подвргнуте бесконачном, појединачном и непрекидном кретању, то јест кружном.
Значај за филозогију и науку у модерном свету[уреди | уреди извор]
Аристотелова дела су утицајна на развој западне науке и филозофије.[8] Цитати у наставку нису дати као било каква врста коначног модерног суда о тумачењу и значају Аристотела, већ су само запажени ставови неких модерних филозофа:
Хајдегер[уреди | уреди извор]
Мартин Хајдегер наводи:
Физика је предавање у коме он настоји да одреди бића која настају сама од себе, с обзиром на њихово биће. Аристотелова „физика” је другачија од онога што ми данас подразумевамо под овом речју, не само у мери у којој припада антици, док модерне физичке науке припадају модерности, пре свега се разликује по томе што је Аристотелова „физика” филозофија, док је модерна физика позитивна наука која претпоставља филозофију.... Ова књига одређује основ целокупног западног мишљења, чак и на оном месту где се оно, као модерно мишљење, чини да размишља у супротности са древним размишљањем. Без Аристотелове Физике не би ни било Галилеја.[9]
Расел[уреди | уреди извор]
Бертранд Расел каже за Физику и На небесима (за које је веровао да су наставак физике) да су:
...изузетно утицајни и да су доминирали науком све до Галилејевог времена... Историчар филозофије, сходно томе, мора да их проучава, упркос чињеници да се једва једна реченица у било којој од њих може прихватити у светлу модерне науке.[10]
Ровели[уреди | уреди извор]
Италијански теоријски физичар Карло Ровели пише:
Аристотелова физика је исправна и неинтуитивна апроксимација Њутнове физике у одговарајућем домену (кретање у флуидима), у истом техничком смислу у коме је Њутнова теорија апроксимација Ајнштајновој теорији. Аристотелова физика је дуго трајала не зато што је постала догма, већ зато што је веома добра емпиријски утемељена теорија. Запажање сугерише нека општа разматрања о међутеоријским односима.[11]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ David L. Schindler, "The Problem of Mechanism" in Beyond Mechanism, ed. David L. Schindler (University Press of America, 1986), 1-12 at 3-4.
- ^ Hankinson, R. J. (1998). Cause and explanation in ancient Greek thought. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-151921-5. OCLC 317284274.
- ^ Aristotle. trans. by R. P. Hardie and R. K. Gaye (ed.). "Physics". The Internet Classics Archive. II 9.
- ^ Kirby, David. „Biography: Taking Adler Philosophically: Aristotle for Everybody: Difficult Thought Made Easy, by Mortimer J. Adler”. Change: The Magazine of Higher Learning. 10 (10): 54—55. ISSN 0009-1383. doi:10.1080/00091383.1978.10569543.
- ^ Michael J. Dodds, "Science, Causality And Divine Action: Classical Principles For Contemporary Challenges," CTNS Bulletin 21.1 (Winter 2001), sect. 2-3.
- ^ Aristotle: Motion and its Place in Nature | Internet Encyclopedia of Philosophy (utm.edu)
- ^ Roark, Tony (2009). Aristotle on Time. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-75366-4.
- ^ Sheehan, Thomas (1998-04-28), On the Essence and Concept of Φύσιζ in Aristotle's Physics B, I (1939), Cambridge University Press, стр. 183—230, Приступљено 2022-05-13
- ^ Heidegger, Martin (1996). The principle of reason. Reginald Lilly (1st paperback ed изд.). Bloomington: Indiana University Press. ISBN 0-253-21066-6. OCLC 50916168.
- ^ Russell, L. J. „An Outline of Philosophy By Bertrand Russell”. Philosophy. 3 (10): 231—235. ISSN 0031-8191. doi:10.1017/s0031819100017484. line feed character у
|title=на позицији 29 (помоћ) - ^ „Rovelli, Carlo (2015). "Aristotle's Physics: A Physicist's Look". Journal of the American Philosophical Association. 1 (1): 23–40. arXiv:1312.4057. doi:10.1017/apa.2014.11”.