Корисник:Tijana Nikic Filfak/Златно доба Викинга
Викиншка цивилизација достиже свој врхунац у IX веку. Швеђани су владали источном Европом (Русија), Норвежани су вршили походе на Исланд, Гренланд, Винланд, а Данци су се већ били довољно учврстили у средњој Европи и на британским острвима. Као додатак изузетној моћи, Викинзи су држали скоро све главне трговачке центре у средњој, источној и северној Европи и тиме остваривали значајне приходе. Чинило се да Викинзима припада место господара познатог света.
Данци[уреди | уреди извор]
869. године краљ Едмунд, који је владао Источном Англијом, а следеће године Халфдан I постају краљеви Данске. У једном тренутку Данска је имала два краља, Багзака и Халфдана, као и мноштво јарлова. Међутим, у свеопштој борби, која је и Халфдана довела на престо, Багзак је убијен. 871. године Данци проводе прву зиму у Лондону. 874. године Данци освајају источну и северну Енглеску, а 878. године у Енглеској се оснива данска држава звана Данелаг. Иако су Данци сломили отпор свих Енглеза, један краљ је остао на слободи. То је био чувени краљ Алфред, који се истакао у прошлим борбама са Данцима. Након што су Данци освојили целу Енглеску, он је испловио из земље западних Саксонаца и пловио од града Athelnya до Hampshirea и сакупљао војску. После тога, отпловио је у Хедингтон, где је отпочела свеопшта борба Алфредове војске и Данаца, у којој је победио Алфред. Тада су Данци дали заклетву да ће отићи из Енглеске и да ће њихов краљ Гутрум[1] примити хришћанство. Тако је и било. Краљ Гутрум крштен је у Алеру, а месец дана је провео са Алфредом у граду Ведмору. Од 879. до 881. године данска војска из Енглеске прелази у Франачку, где се сукобљава са Францима. 882. године долази до поморске битке Данаца и западних Саксонаца предвођених Алфредом, који побеђују. После тога, Данци се раздвајају: један део војске отишао је на исток, други ка Рочестеру. Рочестер је био под опсадом Данаца, којима у помоћ долази Алфред. Данци напуштају Рочестер и снабдевени новим коњима опет иду у Енглеску. Следеће године Данци освајају Париз. У Енглеској они напредују на запад, али их Саксонци потискују на исток. Алфреда за краља признаје цела Енглеска, сем оног дела који су држали Данци. Данци након опсаде Париза напредују даље уз Сену и стижу до Марне. Франачко царство коначно се распада 888. године и то на пет делова. Део Данаца остаје у Енглеској да живи, одвојени од матице, а други део и даље врши нападе на Саксонце. 901. године Алфред умире, следеће године Данце протерују из Даблина.
890. године у Данској настаје превирање. Шведски краљ Олаф запоседа део данске обале и заузима град Хедеби и остаје у Данској да влада. Ово прераста у рат у самој Данској, у којем гине Олафов син Гнупа. Олафово краљевство нестаје, а Хедеби је поново под данском влашћу од 935. године, када га је освојио краљ Горм. 911. године, дански јарл по имену Роло добија од франачког краља Карла Простог (Карла Безазленог) на управу Нормандију. Након шест година, Данци поново освајају Даблин, а Харалд поново осваја Јорк. После периода затишја Горм Стари седа на престо Данске 935. године. Успешно завршава радове на зиду Даневирке. Он влада до 950. године, када га наслеђује његов син Харалд Плавозуби. Харалд је, након целог периода нестабилности у Дансој, поново ујединио целу Данску. Он ставља и Норвешку под своју управу и Данска постаје највећа сила балтичке и северне Европе. У Енглеској настају немири поново. Од 900. до 950. године, Данци и западни Саксонци наизменично долазе у посед Јорка. У овом периоду долази до бројних сукоба. Из тих борби Етелстан Сјајни проглашава себе краљем Енглеске. 939. године наслеђује га његов полубрат Едмунд Величанствени. Едви постаје краљ Енглеске 955. године, а њега смењује после само четири године Едгар Мудри (Мирољубиви).
Данска је после више година немира постала као јединствени ентитет и то 983. године. Харалд Плавозуби је значајан још по томе што је он био први хришћански владар Данске. 965. године он проглашава целу Данску хришћанском земљом. Четири године након уједињења, 987. године, Свен Виљушкобради постаје краљ Данске. Свен започиње владавину поновним пљачкашким походима на свог северног суседа. Он је био веома успешан у томе, тако да је енглески краљ Етелред Неспремни 991. године пристао да му плаћа порез како би Данци оставили Енглеску на миру. Свен није био задовољан овим порезима па је наставио нападе на Енглеску све до 1013. године, када Енглеска пада под данску власт. Тако ће бити све до 1042. године. Након Свена престо заузима Кнуд (Кнут) Велики. Он је један од најзначајнијих данских краљева.[2]
Швеђани[уреди | уреди извор]
Швеђани 907. године опседају Миклагард, али то се није славно завршило. Византијци су победили и у великој мери импресионирали Швеђане једним јако старим изумом - грчком ватром. Мешавина смоле, уља и сумпора била је спремана у направе из којих би војници могли да прскају непријатеље, које би потом палили. Да би се заштитили од сопственог оружја, Византијци су имали азбестне оклопе. Ово је умногоме импресионирало Викиге и у њиховој домовини су многе песме испеване о змајевима који бљују ватру[3]. Након неког времена, тачније четири године, постигнут је споразум између Швеђана и Византијаца. Био је, без сумње, суров према Викинзима: нису смели да носе оружје нити да купују свилу и текстил у већој количини него што су смели да понесу, нису смели да зимују у граду, али са друге стране, добили су приступ луци града, бродови су им бесплатно опремљени за пут кући, а они су добијали бесплатну храну и пиће. Наравно, ово није држало Викинге. Они су наставили на исток, али не зна се колико далеко. Постоји теорија да су Викинзи били чак надомак Индије.
Норвежани и Исланђани[уреди | уреди извор]
У периоду колонизације Исланда, а касније и осталих територија, догађања у матици су у сенци подвига поморских Норвежана. У краљевини још владају немири после уједињења под Харалдом Лепокосим, који ће потрајати скоро до краја викиншког доба. Са друге стране, насеобине на Исланду буквално цветају. Људи су тамо живели у малим заједницама, којима су владали локални поглавари. Све вође на Исланду се се састајале на Алтингу, на коме су, у демократском стилу, одлучивали о најважнијим питањима за острво. 1000. године ту је донета одлука да се прими хришћанство. Први Алтинг је био одржан 982. године. Такође, Исланђани су у неколико експедиција до Гренланда и генерално америчког тла.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Jones, Gwyn (1984). History of the Vikings. Oxford University. ISBN 9780192158826.
- ^ Grammaticus, Saxo (1185). Gesta Danorum. ISBN 9788711228791.
- ^ Thorpe, Benjamin (2000). Northern Mythology. Wordsworth editions. ISBN 9781840225013.