Кремљологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Кремљологија је проучавање и анализа политика Совјетског Савеза,[1] док је совјетологија проучавање политика Совјетског Савеза и бивших комунистичких држава уопште.[2] Ова два термина су била синоними све до распада Совјетског Савеза. У популарној култури, термин се понекад користи да означи сваки покушај разумевања тајне организације или процеса, као што су планови за предстојеће производе или догађаје, тумачењем индиректних трагова.[тражи се извор]

Оснивач кремљологије сматра се Александар Зиновјев.[3][4] Термин је добио име по Кремљу, седишту бивше совјетске владе. Кремљолог се односи на академске стручњаке, стручњаке за медије и коментаре који су специјализовани за проучавање кремљологије. Термин се понекад широко користи за описивање западних научника који су се специјализовали за руско право. Совјетологе или кремљологе такође треба разликовати од транзитолога, научника који проучавају правне, економске и друштвене транзиције од комунизма до тржишног капитализма.

Академском совјетологијом после Другог светског рата и током Хладног рата доминирао је „тоталитарни модел“ Совјетског Савеза,[5] наглашавајући апсолутну природу моћи Јосифа Стаљина. „Тоталитарни модел“ је 1950-их први изнео политиколог Карл Јоаким Фридрих, који је тврдио да су Совјетски Савез и друге комунистичке државе тоталитарни системи, са култом личности и скоро неограниченим моћима „великог вође“ као што је Стаљин.[6]

„Ревизионистичка школа“ која је почела 1960-их била је фокусирана на релативно аутономне институције које би могле утицати на политику на вишем нивоу.[7] Мет Леное описује „ревизионистичку школу“ као представљање оних који су „инсистирали на томе да је стара слика Совјетског Савеза као тоталитарне државе склоне светској доминацији била превише поједностављена или једноставно погрешна. Имали су тенденцију да се интересују за друштвену историју и да тврде да је руководство Комунистичке партије морало да се прилагоди друштвеним снагама.“[8] Ови историчари „ревизионистичке школе“, као што су Ј. Арч Гети и Лин Виола, оспорили су приступ „тоталитарног модела“ совјетској историји и били су најактивнији у совјетским архивима.[7][9]

Да би проучавали односе између комунистичких братских држава, кремљолози су упоређивали изјаве које су дале одговарајуће националне комунистичке партије, тражећи пропусте и неслагања у поретку циљева. Описи државних посета у комунистичкој штампи су такође детаљно анализирани, као и степен гостопримства који је указано на достојанственике. Кремљологија је такође наглашавала ритуал, јер је приметила и приписала значење необичном одсуству изјаве о политици на одређену годишњицу или празник.[10]

Термин Кремљологија се још увек користи у примени на проучавање процеса доношења одлука у политици Руске Федерације.[11] У популарној култури, термин се понекад користи да означи сваки покушај разумевања тајне организације или процеса, као што су планови за предстојеће производе или догађаје, тумачењем индиректних трагова.

Док Совјетски Савез више не постоји, друге тајне државе и даље постоје, као што је Северна Кореја, за коју западни медији и даље користе приступе попут кремљологије.[12] Такве студије се понекад називају Пјонгјангологија, по главном граду земље Пјонгјангу.[13]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „"Kremlinology" definition”. merriam-webster.com. Merriam-Webster Online. Приступљено 16. 2. 2015. „Definition of KREMLINOLOGY: the study of the policies and practices of the former Soviet government” 
  2. ^ „"Sovietology" definition”. thefreedictionary.com. The Free Dictionary. Приступљено 16. 2. 2015. 
  3. ^ Solodukhin, Yury (2009). "The Logical Doctrine of Alexander Zinoviev" (Alexander Alexandrovich Zinoviev). Moscow: ROSSPEN. стр. 133—152. 
  4. ^ Kantor, Karl (2009). "The Logical Sociology of Alexander Zinoviev as a Social Philosophy". (на језику: руски). Архивирано из оригинала 28. 01. 2021. г. Приступљено 01. 07. 2023. 
  5. ^ Davies, Sarah; James Harris (8. 9. 2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-1-139-44663-1. „Academic Sovietology, a child of the early Cold War, was dominated by the 'totalitarian model' of Soviet politics. Until the 1960s it was almost impossible to advance any other interpretation, in the USA at least.” 
  6. ^ Davies, Sarah; James Harris (8. 9. 2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge University Press. стр. 3—4. ISBN 978-1-139-44663-1. „In 1953, Carl Friedrich characterised totalitarian systems in terms of five points: an official ideology, control of weapons and of media, use of terror, and a single mass party, 'usually under a single leader'. There was of course an assumption that the leader was critical to the workings of totalitarianism: at the apex of a monolithic, centralised, and hierarchical system, it was he who issued the orders which were fulfilled unquestioningly by his subordinates.” 
  7. ^ а б Davies, Sarah; James Harris (8. 9. 2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge University Press. стр. 4—5. ISBN 978-1-139-44663-1. „Tucker's work stressed the absolute nature of Stalin's power, an assumption which was increasingly challenged by later revisionist historians. In his Origins of the Great Purges, Arch Getty argued that the Soviet political system was chaotic, that institutions often escaped the control of the centre, and that Stalin's leadership consisted to a considerable extent in responding, on an ad hoc basis, to political crises as they arose. Getty's work was influenced by political science of the 1960s onwards, which, in a critique of the totalitarian model, began to consider the possibility that relatively autonomous bureaucratic institutions might have had some influence on policy-making at the highest level.” 
  8. ^ Lenoe, Matt (2002). „Did Stalin Kill Kirov and Does It Matter?”. The Journal of Modern History. 74 (2): 352—380. ISSN 0022-2801. doi:10.1086/343411. 
  9. ^ Sheila, Fitzpatrick (2007). „Revisionism in Soviet History”. History and Theory. 46 (4): 77—91. ISSN 1468-2303. doi:10.1111/j.1468-2303.2007.00429.x. „[...] the Western scholars who in the 1990s and 2000s were most active in scouring the new archives for data on Soviet repression were revisionists (always 'archive rats') such as Arch Getty and Lynne Viola.” 
  10. ^ Lawson, Eugene K. (1984). The Sino-Vietnamese Conflict. Praeger. стр. 8—9. 
  11. ^ Poland is in the Eurasian Union: the mythology of Russian-Polish relations. Eurasian Club East - West, October 2012 Архивирано 2012-12-07 на сајту Wayback Machine
  12. ^ Salmon, Andrew (2. 1. 2012). „'Kremlinology' used to watch North Korea”. The Washington Times. Приступљено 10. 1. 2019. 
  13. ^ Nakagawa, Ulara (29. 9. 2010). „The Art of 'Pyongyangology?'”. The Diplomat. Приступљено 25. 1. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Solodukhin, Yury (2009). "The Logical Doctrine of Alexander Zinoviev" (Alexander Alexandrovich Zinoviev). Moscow: ROSSPEN. стр. 133—152. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кремљологија&oldid=27678697”