Ловац на нацисте

С Википедије, слободне енциклопедије

Ловац на нацисте је појединац који прати и прикупља информације о наводним бившим нацистима или члановима СС- а и нацистичким колаборационистима који су били умешани у Холокауст, обично за употребу на суђењу по оптужбама за ратне злочине и злочине против човечности. Истакнути ловци на нацисте су Симон Визентал,[1] Тувија Фридман, Серж Кларсфелд, Беат Кларсфелд, Ијан Сајер, Јарон Свореј, Елиот Велс и Ефраим Зуроф.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Са почетком Хладног рата након Другог светског рата, и западни савезници и СССР су тражили бивше нацистичке научнике и оперативце за програме као што су Операција Спајалица и Операција Осоавиахим. Сарадљиви бивши нацисти, као што су Вернер фон Браун и Рајнхард Гелен, повремено су добијали државну заштиту у замену за вредне информације или услуге. У то време, Гелен је био шеф немачке Савезне обавештајне службе или Бундеснацхрицхтендиенст (савезне обавештајне агенције), оснивач Гехлен Орг, „праве животне верзије ОДЕССА“[3] мреже, која је помогла да се нацисти ексфилтрирају из Европе. Други нацисти су користили пацовске линије да побегну из послератне Европе у места као што је Јужна Америка.[4][5]

Као одговор, ловци на нацисте су сами тражили бегунце или су формирали групе, као што је Центар Симон Визентал . Методе које користе ловци на нацисте укључују нуђење награда за информације,[6] преглед имиграционих и војних записа[7] и покретање грађанских тужби.[7]

У каснијим деценијама, ловци на нацисте нашли су већу сарадњу са западним и јужноамеричким владама и државом Израел. До краја 20. века, потера за бившим нацистима је опала, јер је већина генерације активне у нацистичком руководству умрла.[7]

Значајне мете[уреди | уреди извор]

Центар Симон Визентал објављује годишњи извештај о нацистичким ратним злочинцима . [8] Неке значајне мете ловаца на нацисте укључују:

  • Клаус Барби, "лионски касапин", изручен је из Боливије Француској 1983. године, након ранијих покушаја Сержа и Беате Кларсфелд да га уђу у траг. До преласка Боливије на демократију, штитиле су га америчке и немачке обавештајне службе у антисовјетске обавештајне сврхе, а под псеудонимом га је запослила боливијска војска. Осуђен на доживотни затвор 1987. године, умро је 1991. године.
  • Хербертса Цукурса, "ришки касапин", убили су га агенти Мосада у Монтевидеу, Уругвај, 1965. године.
  • Адолфа Ајхмана је Визентал прогањао пре него што га је израелска шпијунска агенција Мосад ухватила и прокријумчарила из Аргентине 1960. године, а суђено му је у Израелу, где је погубљен 1962.
  • Болеславс Маиковскис, летонски нацистички сарадник, Велс је прогонио до Минеоле у Њујорку . Маиковскис је на крају емигрирао у Западну Немачку 1987. године, где је проглашен неспособним за суђење због старости.
  • Јозефа Менгелеа, "анђела смрти", Мосад, Визентал и Кларсфелдови су тражили у разним јужноамеричким земљама. Избегао је заробљавање све до своје несрећне смрти у Бразилу 1979. године; његови остаци су идентификовани 1985. године.
  • Ериха Прибкеа, СС официра одговорног за масовна убиства италијанских цивила, отворено је интервјуисао у Аргентини 1994. водитељ АБЦ <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/Primetime_Live" rel="mw:ExtLink" title="Primetime Live" class="mw-redirect cx-link" data-linkid="75">Primetime Live</a> Сам Доналдсон . Након тога је изручен Италији и 1998. године осуђен на доживотни кућни притвор.
  • Едуарда Рошмана Визентал је тражио у Аргентини. Аргентинска влада је јавно планирала његово изручење 1977. године, дозвољавајући му да побегне у Парагвај. Очигледно је умро исте године, али Визентал је био скептичан да је тело Рошманово.
  • Динка Шакића је Зуроф прогонио до Аргентине. Не покушавајући да се сакрије, неколико пута се појављивао у медијима пре него што је 1998. године изручен Хрватској, где је осуђен на 20 година, а умро је 2008. године.
  • Центар Симон Визентал и Велс су пратили Јозефа Швамбергера до Аргентине. Изручен Западној Немачкој 1990. године, осуђен је на доживотни затвор 1992. и умро је у затвору 2004. године.
  • Франца Штангла, команданта логора за истребљење Собибор и Треблинка, Визентал је ухватио у Сао Паулу 1967. Изручен је Немачкој 1970. године и осуђен на доживотни затвор, где је умро следеће године.
  • Густава Вагнера, "Вука", Визентал је разоткрио у Бразилу 1978. Ухапшен је, али је Бразил одбио да га изручи Западној Немачкој. Вагнер је пронађен мртав у наводном самоубиству у Сао Паулу 1980. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Simon Wiesenthal: Nazi hunter”. BBC News. 28. 12. 1999. 
  2. ^ Wiesenthal Center Urges Australian Authorities to Expedite Extradition Proceedings Against Holocaust Perpetrator
  3. ^ Levy, Joel (4. 11. 2004). Secret History: Hidden Forces That Shaped the Past. Summersdale Publishers Limited. стр. 37—41. ISBN 978-1-84839-640-1. 
  4. ^ Parton, Nigel R. "Book Review: The Beast Reawakens." European History Quarterly 30, no. 2 (2000): 291–294.
  5. ^ „Mendes, Alfred. "Bosnia, Bohemia & Bilderberg: The Cold War Internationale." In Common Sense: Journal of the Edinburgh Conference, vol. 16, pp. 5–15. 1994.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 04. 2015. г. Приступљено 17. 06. 2023. 
  6. ^ Crossland, David (14. 1. 2008). „Nazi Hunters More Than Double Reward to $25,000”. Spiegel Online International. Приступљено 26. 5. 2011. 
  7. ^ а б в Cato, Jason (15. 4. 2007). „The Nazi hunt continues for ex-guards”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 18. 8. 2008. г. Приступљено 8. 5. 2017. 
  8. ^ Zuroff, Efraim (април 2013). „Simon Wiesenthal Center 2013 Annual Report on the Status of Nazi War Criminal” (PDF). Simon Wiesenthal Center. Архивирано из оригинала (PDF) 2014-09-03. г. Приступљено 2013-07-30. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ловац_на_нацисте&oldid=26919663”