Хипарх са Родоса

С Википедије, слободне енциклопедије
Хипарх са Родоса
Хипарх са Родоса
Хипарх са Родоса
Датум рођењаcca 190 пне
Место рођењаНикеја
 Битинија
Датум смртиcca 120 пне (око 70 година стар)
Место смртиРодос
 Римска република
Занимање

Хипарх са Родоса (грч. Ἵππαρχος; око 170 — око 125. пне) је био грчки астроном и географ; открио је прецесију равнодневица, сачинио први каталог звезда и осмислио тригонометрију.[1]

Подстакнут посматрањима нове звезде, Хипарх је 134. п. н. е. израдио каталог од око 850 звезда и био је први који је одредио скалу „магнитуда“ да индицира њихову привидну сјајност; најсјајнија је била прва величина, а најслабија видљива голим оком била је шеста величина. Његова скала, побољшана у значајној мери, још увек се користи. Поређење с раније забележеним положајима звезда омогућило му је да уочи како равнодневице наступају прогресивно раније у односу на сидеричку годину. (Равнодневице су два пута годишње, када су дан и ноћ једнаке дужине; оне су тачке у којима еклиптика, Сунчева путања, сече небески екватор.)

Нашао је да прецесија износи 45° годишње; ова процена подлеже грешци од 6 минута. Хипарх је предложио побољшане методе за одређивање латитуде и лонгитуде на Земљиној површини, следећи рад Ератостена. Направио је табелу за израчунавање дужине тетиве за сваки угао, што је било претеча синусне функције, тако да му се приписује заснивање тригонометрије. Сви његови главни списи су изгубљени, а о његовом раду сазнајемо преко Птолемеја, који га је и развио.

Живот и дело[уреди | уреди извор]

Извори из којих проистиче већина података о Хипарховом животу и делу су Птоломејев (2. век п. н. е.) Алмагест („Велика расправа”), Страбонова Geographia („Географија”), Плинијева Naturalis historia („Историја природе” 1. век,[2] те додатни извештаји које су написали Папос и Теон из Александрије (4. век п. н. е.) у својим коментарима на Алмагест.

Према традицији Хипарх је рођен у Никеји (грчки Νικαία), антички округ Битинија, (данашњи Изник у провинцији Бурса у Турској).

Тачни датуми Хипархова живота нису познати, али му Птоломеј приписује астрономска проматрања од 147. п. н. е. до 127. п. н. е.. Хипарх је можда направио проматрања и пре 162. п. н. е.. Датум његова рођења (око 190. п. н. е.) је израчунао Деламбр на темељу трагова у његовом раду. Хипарх је вероватно живео и неколико година после 127. пне, јер је испитао и објавио своја задња проматрања. Он је користио информације из Александрије једнако као из Вавилона, међутим не зна се да ли је икада и посетио та места.

Није познато каква су била Хипархова новчана средства, нити како је припомагао своје научно деловање. Такође није познат ни његов изглед, јер нису пронађени његови портрети из тог времена. Међутим, његово се име исписивало на новцу кованом у 2. и 3. веку у Битинији у његову част, на којима је приказан заједно с глобус. То потврђује традицију по којој се тамо родио.

Верује се да је Хипарх умро на острву Родосу, где је провео већи део свог каснијег живота. Птоломеј му приписује посматрања с Родоса у раздобљу између 141. п. н. е. и 127. п. н. е.

Хипархова главна изворна дела су изгубљена. Његово једино сачувано дело је Toon Aratou kai Eudoxou Fainomenoon exegesis („Коментар о Еудоксовим и Аратовим Појавама”). То је критички коментар у две књиге на популарни Аратов еп темељен на Еудоксовом делу[3] Објавио га је Карл Манитиус.[4] Хипарх је такође направио попис својих главних дела у којем је јасно навео око 14 књига које су познате једино по спомињају каснијих аутора. Његов славни звездани каталог је вероватно убачен у Птоломејев, те се не може поуздано реконструирати. Зна се да је Хипарх направио небески глобус. Копија копије тог глобуса можда је сачувана у најстаријем сачуваном небеском глобусу који поуздано приказује сазвежђа. Глобус је држао Фарнесеов атлас.

Хипарх је познат као утемељитељ и отац научне астрономије. Верује се да је био највећи грчки астрономски проматрач, а многи га сматрају и највећим астрономом античких времена, Цицерон је дао ту предност Аристарху из Самоса, док неки ту част дају Птоломеју из Александрије. Хипархове рукописе су заменили Птоломејеви, те их каснији преписивачи нису сачували за будуће нараштаје.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jones, Alexander Raymond Jones. „Hipparchus”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 16. 1. 2020. 
  2. ^ G. J. Toomer, "Hipparchus" (1978.); A. Jones, "Hipparchus."
  3. ^ Moderna verzija: Karl Manitius (In Arati et Eudoxi Phaenomena, Leipzig, 1894).
  4. ^ In Arati et Eudoxi Phaenomena, Leipzig, 1894.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Acerbi F. (2003). "On the shoulders of Hipparchus: A reappraisal of ancient Greek combinatorics". Archive for History of Exact Sciences 57: 465–502.
  • Bianchetti S. (2001). "Dall’astronomia alla cartografia: Ipparco di Nicea". ПОΙΚΙΛΜΑ. Studi in onore di Michelle R. Cataudella in occasione del 60° compleanno. La Spezia: Agorà Edizioni: 145–156.
  • Bowen A.C., Goldstein B.R. (1991). "Hipparchus' Treatment of Early Greek Astronomy: The Case of Eudoxus and the Length of Daytime Author(s)". Proceedings of the American Philosophical Society 135(2): 233–254.
  • Chapront J., Touze M. Chapront, Francou G. (2002): "A new determination of lunar orbital parameters, precession constant, and tidal acceleration from LLR measurements". Astronomy and Astrophysics 387: 700–709.
  • Dicks D.R. (1960). The Geographical Fragments of Hipparchus. London: Athlon Press. Pp. xi, 215.
  • Diller A. (1934). "Geographical Latitudes in Eratosthenes, Hipparchus and Posidonius". Klio 27(3): 258–269.
  • Duke D.W. (2002). "Associations between the ancient star catalogs". Archive for the History of Exact Sciences 56(5):435–450. (Author's draft here.)
  • Honigmann E. (1929). Die sieben Klimata und die πολεις επισημοι. Eine Untersuchung zur Geschichte der Geographie und Astrologie in Altertum und Mittelalter. Heidelberg: Carl Winter's Universitätsbuchhandlung. 247 S.
  • Jones A. (2001). "Hipparchus." In Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics. Nature Publishing Group.
  • Moore P. (1994). Atlas of the Universe, Octopus Publishing Group LTD (Slovene translation and completion by Tomaž Zwitter and Savina Zwitter (1999): Atlas vesolja): 225.
  • Nadal R., Brunet J.P. (1984). "Le "Commentaire" d'Hipparque. I. La sphère mobile. Archive for History of Exact Sciences 29: 201–236.
  • Neugebauer O. (1975). A History of Ancient Mathematical Astronomy. Vol. 1–3. Berlin, Heidelberg, New York: Springer Verlag.
  • Newton R.R. (1977). The Crime of Claudius Ptolemy. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
  • Rawlins D. (1982). An Investigation of the Ancient Star Catalog. Proceedings of the Astronomical Society of the Pacific 94, 359–373. Has been updated several times: DIO, volume 8, number 1 (1998), page 2, note 3, and DIO, volume 10 (2000), page 79, note 177.
  • Russo L. (1994). "The astronomy of Hipparchus and his time: A study based on pre-ptolemaic sources". Vistas in Astronomy 38.2: 207–248
  • Schaefer B.E. (2005). "The Epoch of the Constellations on the Farnese Atlas and their Origin in Hipparchus's Lost Catalogue". Journal for the History of Astronomy 36.2: 167–196.
  • Shcheglov D.A. (2005). "Hipparchus on the Latitude of Southern India". Greek, Roman, and Byzantine Studies 45: 359–380.
  • Shcheglov D.A. (2006). “Eratosthenes’ Parallel of Rhodes and the History of the System of Climata”. Klio 88: 351–359.
  • Shcheglov D.A. (2007). "Ptolemy’s Latitude of Thule and the Map Projection in the Pre-Ptolemaic Geography". Antike Naturwissenschaft und ihre Rezeption (AKAN) 17: 121–151.
  • Shcheglov D.A. (2003–2007). "Hipparchus’ Table of Climata and Ptolemy’s Geography". Orbis Terrarum 9: 159–192.
  • Sidoli N. (2004). "Hipparchus and the Ancient Metrical Methods on the Sphere". Journal for the History of Astronomy 35: 71–84.
  • Steele J.M., Stephenson F.R., Morrison L.V. (1997). "The accuracy of eclipse times measured by the Babylonians". Journal for the History of Astronomy 28, 337..345
  • Stephenson F.R., Fatoohi L.J. (1993). "Lunar Eclipse Times Recorded in Babylonian History". Journal for the History of Astronomy 24: 255..267
  • Swerdlow N.M. (1969). "Hipparchus on the distance of the sun." Centaurus 14: 287–305.
  • Toomer G.J. (1967). "The Size of the Lunar Epicycle According to Hipparchus." Centaurus 12: 145–150.
  • Toomer G.J. (1973). "The Chord Table of Hipparchus and the Early History of Greek Trigonometry." Centaurus 18: 6–28.
  • Toomer G.J. (1974). "Hipparchus on the Distances of the Sun and Moon." Archives for the History of the Exact Sciences 14: 126–142.
  • Toomer G.J. (1978). "Hipparchus." In Dictionary of Scientific Biography 15: 207–224.
  • Toomer G.J. (1980). "Hipparchus' Empirical Basis for his Lunar Mean Motions," Centaurus 24: 97–109.
  • Toomer G.J. (1988). "Hipparchus and Babylonian Astronomy." In A Scientific Humanist: Studies in Memory of Abraham Sachs, ed. Erle Leichty, Maria deJ. Ellis, and Pamel Gerardi. Philadelphia: Occasional Publications of the Samuel Noah Kramer Fund, 9.
  • Wolff M. (1989). "Hipparchus and the Stoic Theory of Motion". In Matter and Metaphysics. Ed. J. Barnes & M. Mignucci. Napoli: Bibliopolis: 346–419.
  • Dreyer, John L.E (1953). A History of Astronomy from Thales to Kepler. New York: Dover Publications. 
  • Heath, Thomas (1921). A History of Greek Mathematics. Oxford: Clarendon Press. 
  • Lloyd, G.E.R. (1973). Greek science after AristotleНеопходна слободна регистрација. New York: Norton. ISBN 978-0-393-04371-6. 
  • Neugebauer, Otto (1956). „Notes on Hipparchus”. Ур.: Weinberg, Saul S. The Aegean and the Near East: Studies Presented to Hetty Goldman. Locust Valley, NY: J.J. Augustin. 
  • Ptolemy (1984). Ptolemy's Almagest. G.J. Toomer, trans. New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-91220-2. 
  • Thomson, J.Oliver (1948). History of Ancient Geography. Cambridge: Cambridge University Press. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]