Марија Примаченко

С Википедије, слободне енциклопедије

Марија Примаченко
Кованица Банке Украјине с ликом Марије Примаченко
Лични подаци
Пуно имеМарија Оксентијевна Примаченко
Датум рођења(1908-12-30)30. децембар 1908.
Место рођењаБолотња, Руска Империја
Датум смрти18. август 1997.(1997-08-18) (88 год.)
Држављанствоукрајинско
Образовањесамоуко
Породица
СупружникВасил Маринчук
ДецаФедир Примаченко
РођациПетро Примаченко (праунук)
Иван Примаченко (праунук)
Уметнички рад
Пољесликарство, цртеж, вез
Правацнаивна уметност
НаградеНационална награда Шевченко, 1966

Марија Оксентијевна Примаченко (укр. Марія Оксентіївна Примаченко; 30. децембар 1908 — 18. август 1997) била је украјинска сликарка народне уместности која је радила у наивном стилу уметности. Била је самоука уметница, а поред сликарства, бавила се ситним везом и керамиком.

Године 1966. је добила Националну награду Украјине „Тарас Шевченко”. Унеско је 2009. годину прогласио њеном годином. Улица у Кијеву и једна мала планета назване су по њој. После посете њеној изложби у Паризу, уметник Пабло Пикасо је изјавио: „Клањам се пред уметничким чудом ове брилијантне Украјинке.”

Лични живот[уреди | уреди извор]

Примаченко је рођена у сељачкој породици и већи део свога живота је провела у селу Болотња у Иванковском округу, близу Кијева. Њено село је удаљено 30-ак километара од Чернобиља.[1] Похађала је школу четири године, пре него што је оболела од дечје парализе због чега је остала целог живота са физичким оштећење које је утицало на њен живот и уметност.[2][3] Своје прве уметничке експерименте је касније описала: „Једном сам, као девојка, чувала гомилу гусака. Када сам са њима стигла до пешчане плаже, на обали реке, прешла сам поље прошарано дивљим цвећем, штапом сам по песку почела цртати и стварно и измишљено цвеће... Касније сам одлучила да осликам зидове моје куће користећи природне пигменте боја. После тога никада нисам престала да цртам и сликам.”[4]

Њена мајка ју је учила ситан вез, а као тинејџерка је била локалне задруге за вез.[2] Њен таленат је препознала уметница Татјана Флору и позвала ју је 1935. године да ради у Централној експерименталној радионици Кијевскога музеја украјинске уметности.[2]

У Кијеву је била подвргнута двема операцијама, које су јој омогућиле да стоји без помагала.[2] Тамо је упознала и свог емотивног партнера Васила Маринчука. У Кијеву је родила је сина Федира 1941. године.[5] Маринчук и она нису стигли да се венчају јер је он отишао у Зимски рат из ког се није вратио.[4] Погинуо је у Финској.[5] Њеног рођеног брата су убили нацисти. Она се доцније врадила у Иванкив у којем је радила на колективној фарми.[4] Федир (преминуо 2008. године) постао је народни уметник и мајстор наивности као она. Њени уници Петро и Иван су такође уметници.[5]

Каријера[уреди | уреди извор]

На Првој републичкој изложби народне уметности одржаној 1936. године биле су приказане њене слике. Ова изложба је била по градовима као што су Москва, Лењинград и Варшава. Примаченко је добила диплому првог степена за учешће на овој изложби народне уметности. Године 1937. је излагала у Паризу.[2]

Примаченкина дела су инспирисана украјинским, а посебно полешким народним традицијама. Они укључују референце на свет природе и бајке.[6][7] Током 1930-их година, направила је прелазак са ситног веза на сликарство, а њени радови из овог периода су сликани на белој подлози. Њена смела и изражајна линија се развијала и она је на нове начине комбиновала традиционалне украјинске мотиве.[2]

Звер грашка (1971) на украјинској поштанској марки

Током 1960-их и 80-их њен стил је наставио да се развија. Слике су јој имале све живописнију палету боја и нове, светлије позадине. У то време је прешла са рада на акварелу на рад у гвашу. Током 70-их, Примаченко је такође почела да укључује кратке фразе и посовице на полеђини својих платна, које су биле уско везане са томом слике.[2]

Дивљи капун (1977) на украјинској поштанској марки

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Године 1966. је добила Националну награду Украјине „Тарас Шевченко”. Унеско је прогласио 2009. годину за њену.[8][9] Исте године је добила улицу (булевар) у Кијеву.[6]

Године 1966. Примаченку је додељена Национална награда Украјине Тарас Шевченко . Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСЦО) прогласила је 2009. годину Примаченка. Исте године је у њену част преименован и Булевар Лихачова у Кијеву.

После посете њеној изложби у Паризу, уметник Пабло Пикасо је изјавио: „Клањам се пред уметничким чудом ове брилијантне Украјинке.”[10]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Примаченко је своја дела излагала широм бившег Совјетског Савеза, Украјине и других земаља, укључујући Пољску, Бугарску, Француску и Канаду.[11] Фотографије њених изложба објављивани су диљем света. Њену слику Пацов на путовању копирала је чувена финкса дизајнерка Кристина Исола у њен дизајн Народ у шуми који је такође користила авиокопманија Финер.[12] Рад Марије Примаченко је приказиван на новчаницама и кованицама државе Украјине.[13]

Украјински астролог Клим Чурјумов је 1998. године назвао малу планету 142624 именом Марија Примаченко у њену част.[14]

Булевар Марије Приимаченко у Кијеву

Више од 650 њених дела чува се у колекцији Националног музеја народне декоративне уметности.[4]

Губитак радова[уреди | уреди извор]

У Руском инвазију на Украјину фебруара 2022. године гранатиран је и уништен Музеј Иванковске и локалне историје у којем су трајно изгубљена 25 њених дела.[8][15][16][17] Поред тога, мештани су успели да спасу неколико њених дела из ватре.[18] Према интервјуу са њеном праунуком, Анастасијом Примаченко, у Тајмсу, десет њених дела је спасао локални мештанин који је ушао у музеј док је био у пламену како би спасао историјско благо које се могло спасити.[19]

Директор Историјско-кулутног резервата у Вишхороду Влада Литовченко је приметио да је у музеју било чувано не само радови Марије Примаченко већ и других уметника украјинских, као што је Хана Верес. Он је изјавио: „Још један од ненадокнадивих губитака историјско-културног ауторитета Украјине је уништење Иванковског историјско-културног музеја од стране агресора у овим пакленим данима за нашу земљу.”[8]

Види још[уреди | уреди извор]

  • Јуриј Химич (1928–2003)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pryimachenko Maria, Sixteen Paintings in the National Museum of Ukrainian Folk Art, Shown On A Set of Sixteen Color Postcards Published By Aurora Art Publishers, Leningrad, 1979, "Art Ukraine" site
  2. ^ а б в г д ђ е „Maria Prymachenko's fantastic world of flowers and animals”. blogs.bl.uk (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 03. 2022. г. Приступљено 1. 3. 2022. 
  3. ^ Halder, Santoshi; Argyropoulos, Vassilios (2. 3. 2019). Inclusion, Equity and Access for Individuals with Disabilities: Insights from Educators across World (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-981-13-5962-0. 
  4. ^ а б в г Bengal, Rebecca (1. 3. 2022). „Russian Forces Destroyed the Wild and Beautiful Art of Maria Prymachenko”. Приступљено 2. 3. 2022. 
  5. ^ а б в „75 років від дня народження Федора Васильовича Примаченка (Приймаченко) (1941–2008), майстра народного декоративного розпису. Народився на Київщині — Славутицька бібліотека”. slavutichlib.com.ua (на језику: Ukrainian). Приступљено 2. 3. 2022. 
  6. ^ а б „Prymachenko Maria”. Ukrainian Art Library (на језику: енглески). Приступљено 1. 3. 2022. 
  7. ^ Kolisnyk, O. V., and M. O. Kovalenko. "Naive art: features of creative perception." Art and Design (2021).
  8. ^ а б в Vivienne Chow (28. 2. 2022). „Russian Forces Burned Down a Museum Home to Dozens of Works by Ukrainian Folk Artist Maria Prymachenko”. Artnet. 
  9. ^ Maria Prymachenko at Ukrainian Art Library. [Accessed 2 March 2021].
  10. ^ Podcast, HerArt (22. 1. 2021). „Maria PRYMACHENKO — the Ukrainian artist that made Picasso bow down”. Medium (на језику: енглески). Приступљено 30. 4. 2021. 
  11. ^ 100th anniversary of the birth of Maria Primachenko, painter (1908–1997), Unesco Portal, year 2008
  12. ^ „Daily: Marimekko print copied from Ukrainian folk artist”. News. 29. 5. 2013. Приступљено 2. 3. 2022. 
  13. ^ Kosinski, Tomasz (18. 8. 2014). Coins of UKRAINE 1901–2014: Coins of Europe Catalog 1901–2014. Tomasz Kosinski. 
  14. ^ Schmadel, Lutz D. (10. 6. 2012). Dictionary of Minor Planet Names. Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-642-29718-2. 
  15. ^ Giorgobiani, Natia (28. 2. 2022). „A museum with unique works by Maria Primachenko burned down near Kiev”. www.perild.com. Архивирано из оригинала 28. 02. 2022. г. Приступљено 24. 03. 2022. 
  16. ^ „Оккупанты сожгли музей в Иванкове, сгорели работы Марии Приймаченко”. Украинская правда. 
  17. ^ „Україна втратила понад 20 робіт Марії Примаченко внаслідок нападу Росії – Литовченко”. Радіо Свобода. 
  18. ^ „Картини Приймаченко врятовано. Селяни винесли їх з палаючого музею. Еспресо.Захід”. zahid.espreso.tv (на језику: украјински). Приступљено 2. 3. 2022. 
  19. ^ Schofield, Blanca. „Russia-Ukraine war: How Maria Prymachenko's art was saved from Putin's troops”. The Times (на језику: енглески). ISSN 0140-0460. Приступљено 2022-03-05. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Примаченко&oldid=26668364”