Пређи на садржај

Марија Примаченко

С Википедије, слободне енциклопедије
Марија Примаченко
Кованица Банке Украјине с ликом Марије Примаченко
Лични подаци
Пуно имеМарија Оксентијевна Примаченко
Датум рођења(1908-12-30)30. децембар 1908.
Место рођењаБолотња, Руска Империја
Датум смрти18. август 1997.(1997-08-18) (88 год.)
Држављанствоукрајинско
Образовањесамоуко
СупружникВасил Маринчук
ДецаФедир Примаченко
РођациПетро Примаченко (праунук)
Иван Примаченко (праунук)
Уметнички рад
Пољесликарство, цртеж, вез
Правацнаивна уметност
НаградеНационална награда Шевченко, 1966

Марија Оксентијевна Примаченко (укр. Марія Оксентіївна Примаченко; 30. децембар 1908 — 18. август 1997) била је украјинска сликарка народне уместности која је радила у наивном стилу уметности. Била је самоука уметница, а поред сликарства, бавила се ситним везом и керамиком.

Године 1966. је добила Националну награду Украјине „Тарас Шевченко”. Унеско је 2009. годину прогласио њеном годином. Улица у Кијеву и једна мала планета назване су по њој. После посете њеној изложби у Паризу, уметник Пабло Пикасо је изјавио: „Клањам се пред уметничким чудом ове брилијантне Украјинке.”

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Примаченко је рођена у сељачкој породици и већи део свога живота је провела у селу Болотња у Иванковском округу, близу Кијева. Њено село је удаљено 30-ак километара од Чернобиља.[1] Похађала је школу четири године, пре него што је оболела од дечје парализе због чега је остала целог живота са физичким оштећење које је утицало на њен живот и уметност.[2][3] Своје прве уметничке експерименте је касније описала: „Једном сам, као девојка, чувала гомилу гусака. Када сам са њима стигла до пешчане плаже, на обали реке, прешла сам поље прошарано дивљим цвећем, штапом сам по песку почела цртати и стварно и измишљено цвеће... Касније сам одлучила да осликам зидове моје куће користећи природне пигменте боја. После тога никада нисам престала да цртам и сликам.”[4]

Њена мајка ју је учила ситан вез, а као тинејџерка је била локалне задруге за вез.[2] Њен таленат је препознала уметница Татјана Флору и позвала ју је 1935. године да ради у Централној експерименталној радионици Кијевскога музеја украјинске уметности.[2]

У Кијеву је била подвргнута двема операцијама, које су јој омогућиле да стоји без помагала.[2] Тамо је упознала и свог емотивног партнера Васила Маринчука. У Кијеву је родила је сина Федира 1941. године.[5] Маринчук и она нису стигли да се венчају јер је он отишао у Зимски рат из ког се није вратио.[4] Погинуо је у Финској.[5] Њеног рођеног брата су убили нацисти. Она се доцније врадила у Иванкив у којем је радила на колективној фарми.[4] Федир (преминуо 2008. године) постао је народни уметник и мајстор наивности као она. Њени уници Петро и Иван су такође уметници.[5]

Каријера

[уреди | уреди извор]

На Првој републичкој изложби народне уметности одржаној 1936. године биле су приказане њене слике. Ова изложба је била по градовима као што су Москва, Лењинград и Варшава. Примаченко је добила диплому првог степена за учешће на овој изложби народне уметности. Године 1937. је излагала у Паризу.[2]

Примаченкина дела су инспирисана украјинским, а посебно полешким народним традицијама. Они укључују референце на свет природе и бајке.[6][7] Током 1930-их година, направила је прелазак са ситног веза на сликарство, а њени радови из овог периода су сликани на белој подлози. Њена смела и изражајна линија се развијала и она је на нове начине комбиновала традиционалне украјинске мотиве.[2]

Звер грашка (1971) на украјинској поштанској марки

Током 1960-их и 80-их њен стил је наставио да се развија. Слике су јој имале све живописнију палету боја и нове, светлије позадине. У то време је прешла са рада на акварелу на рад у гвашу. Током 70-их, Примаченко је такође почела да укључује кратке фразе и посовице на полеђини својих платна, које су биле уско везане са томом слике.[2]

Дивљи капун (1977) на украјинској поштанској марки

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Године 1966. је добила Националну награду Украјине „Тарас Шевченко”. Унеско је прогласио 2009. годину за њену.[8][9] Исте године је добила улицу (булевар) у Кијеву.[6]

Године 1966. Примаченку је додељена Национална награда Украјине Тарас Шевченко . Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСЦО) прогласила је 2009. годину Примаченка. Исте године је у њену част преименован и Булевар Лихачова у Кијеву.

После посете њеној изложби у Паризу, уметник Пабло Пикасо је изјавио: „Клањам се пред уметничким чудом ове брилијантне Украјинке.”[10]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Примаченко је своја дела излагала широм бившег Совјетског Савеза, Украјине и других земаља, укључујући Пољску, Бугарску, Француску и Канаду.[11] Фотографије њених изложба објављивани су диљем света. Њену слику Пацов на путовању копирала је чувена финкса дизајнерка Кристина Исола у њен дизајн Народ у шуми који је такође користила авиокопманија Финер.[12] Рад Марије Примаченко је приказиван на новчаницама и кованицама државе Украјине.[13]

Украјински астролог Клим Чурјумов је 1998. године назвао малу планету 142624 именом Марија Примаченко у њену част.[14]

Булевар Марије Приимаченко у Кијеву

Више од 650 њених дела чува се у колекцији Националног музеја народне декоративне уметности.[4]

Губитак радова

[уреди | уреди извор]

У Руском инвазију на Украјину фебруара 2022. године гранатиран је и уништен Музеј Иванковске и локалне историје у којем су трајно изгубљена 25 њених дела.[8][15][16][17] Поред тога, мештани су успели да спасу неколико њених дела из ватре.[18] Према интервјуу са њеном праунуком, Анастасијом Примаченко, у Тајмсу, десет њених дела је спасао локални мештанин који је ушао у музеј док је био у пламену како би спасао историјско благо које се могло спасити.[19]

Директор Историјско-кулутног резервата у Вишхороду Влада Литовченко је приметио да је у музеју било чувано не само радови Марије Примаченко већ и других уметника украјинских, као што је Хана Верес. Он је изјавио: „Још један од ненадокнадивих губитака историјско-културног ауторитета Украјине је уништење Иванковског историјско-културног музеја од стране агресора у овим пакленим данима за нашу земљу.”[8]

Види још

[уреди | уреди извор]
  • Јуриј Химич (1928–2003)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pryimachenko Maria, Sixteen Paintings in the National Museum of Ukrainian Folk Art, Shown On A Set of Sixteen Color Postcards Published By Aurora Art Publishers, Leningrad, 1979, "Art Ukraine" site
  2. ^ а б в г д ђ е „Maria Prymachenko's fantastic world of flowers and animals”. blogs.bl.uk (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 03. 2022. г. Приступљено 1. 3. 2022. 
  3. ^ Halder, Santoshi; Argyropoulos, Vassilios (2. 3. 2019). Inclusion, Equity and Access for Individuals with Disabilities: Insights from Educators across World (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-981-13-5962-0. 
  4. ^ а б в г Bengal, Rebecca (1. 3. 2022). „Russian Forces Destroyed the Wild and Beautiful Art of Maria Prymachenko”. Приступљено 2. 3. 2022. 
  5. ^ а б в „75 років від дня народження Федора Васильовича Примаченка (Приймаченко) (1941–2008), майстра народного декоративного розпису. Народився на Київщині — Славутицька бібліотека”. slavutichlib.com.ua (на језику: Ukrainian). Приступљено 2. 3. 2022. 
  6. ^ а б „Prymachenko Maria”. Ukrainian Art Library (на језику: енглески). Приступљено 1. 3. 2022. 
  7. ^ Kolisnyk, O. V., and M. O. Kovalenko. "Naive art: features of creative perception." Art and Design (2021).
  8. ^ а б в Vivienne Chow (28. 2. 2022). „Russian Forces Burned Down a Museum Home to Dozens of Works by Ukrainian Folk Artist Maria Prymachenko”. Artnet. 
  9. ^ „Maria Prymachenko”. Приступљено 2. 3. 2021.  at Ukrainian Art Library. .
  10. ^ Podcast, HerArt (22. 1. 2021). „Maria PRYMACHENKO — the Ukrainian artist that made Picasso bow down”. Medium (на језику: енглески). Приступљено 30. 4. 2021. 
  11. ^ 100th anniversary of the birth of Maria Primachenko, painter (1908–1997), Unesco Portal, year 2008
  12. ^ „Daily: Marimekko print copied from Ukrainian folk artist”. News. 29. 5. 2013. Приступљено 2. 3. 2022. 
  13. ^ Kosinski, Tomasz (18. 8. 2014). Coins of UKRAINE 1901–2014: Coins of Europe Catalog 1901–2014. Tomasz Kosinski. 
  14. ^ Schmadel, Lutz D. (10. 6. 2012). Dictionary of Minor Planet Names. Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-642-29718-2. 
  15. ^ Giorgobiani, Natia (28. 2. 2022). „A museum with unique works by Maria Primachenko burned down near Kiev”. www.perild.com. Архивирано из оригинала 28. 02. 2022. г. Приступљено 24. 03. 2022. 
  16. ^ „Оккупанты сожгли музей в Иванкове, сгорели работы Марии Приймаченко”. Украинская правда. 
  17. ^ „Україна втратила понад 20 робіт Марії Примаченко внаслідок нападу Росії – Литовченко”. Радіо Свобода. 
  18. ^ „Картини Приймаченко врятовано. Селяни винесли їх з палаючого музею. Еспресо.Захід”. zahid.espreso.tv (на језику: украјински). Приступљено 2. 3. 2022. 
  19. ^ Schofield, Blanca. „Russia-Ukraine war: How Maria Prymachenko's art was saved from Putin's troops”. The Times (на језику: енглески). ISSN 0140-0460. Приступљено 2022-03-05. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Примаченко&oldid=29983138”