Пабло Пикасо

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Пабло Пикасо[1]
Pablo picasso 1.jpg
Пуно имеPablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso
Датум рођења(1881-10-25)25. октобар 1881.
Место рођењаМалага
Шпанија
Датум смрти8. април 1973.(1973-04-08) (91 год.)
Место смртиМужин
 Француска
Правац/традицијаКубизам
Утицао наАпстрактне експресионисте
Утицаји одФрансиско ГојаВеласкезЕл Греко
Најважнија дела
Signatur Pablo Picasso
Портрет Пабла Пикаса који је насликао Хуан Грис (1912)
Violon, verre, pipe et encrier, Пабло Пикасо, 1912.
Родна кућа Пикаса у Малаги
Пикасова скулптура код Крисинехама (Шведска)

Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso,[2] Малага, 25. октобар 1881Мужин, 8. април 1973) био је свестрани шпански уметник, један од водећих и најпознатијих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је највећи део своје каријере провео живећи и радећи у Француској.[3] Био је доминантна личност у ликовним уметностим прве половие прошлог века и покренуо је иницијативе за многе револуционарне промене у модерној уметности. Мада се његово дело обично дели на више периода, те поделе су донекле арбитрарне, пошто је његова стваралачка енергија и машта била таква да је често истовремено радио на богатом репертоару тема и у различитим стиловима. Сам Пикасо је то овако објаснио: „Многе различите начине које сам користио у мојој уметности не трба сматрати еволуцијом, нити корацима према неком непознатом идеалу сликарства. Када сам имао нешто да изразим, то сам радио без размишљања о прошлости или будућности. Не верујем да сам користио радикално различите елементе у различитим начинима мога сликарства. Ако је предмет којим сам се у датом тренутку бавио сугерисао друкчије типове израза, нисам оклевао да их усвојим.”

Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам.[4][5]

Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности.[6][7][8][9]

Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), ружичасти период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део Пикасовог рада током раних 1910-их и раних 1920-их је у неокласичном стилу, кок је његов рад средином 1920-их често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова.

Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.

Биографија[уреди | уреди извор]

Пабло Пикасо је био син Хосеа Руиза Бланка, професора цртежа и мањег сликара шпанског жанр сликарства, и Марије Пикасо Лопез. Његово неуобичајено интересовање за цртеж је почео врло рано, негде у 11 години, када је постао ученик свог оца у Коруњи, где се породица преселила 1891. године. Од тог момента његов таленат и интересовање за експериментисање и развијање сопственог ликовног израза, помаже му да врло брзо превазиђе уметничке способности свога оца. У Коруњи, Пикасов отац је одлучио да подреди своје уметничке амбиције сину, доводећи му моделе и подржавајући га у остварењу његове прве изложбе када је имао само 13 година.

Породица Руиз-Пикасо се сели у Барселону 1895. године и Пабло се уписује у Љочу (кат. La Llotja), локалну уметничку школу, где је његово отац већ добио посао као професор цртања. Сви у породици су се сложили да Пабло може да постане академски сликар, а 1897. године, његова слава у Шпанији је ишла у прилог очекивањима, пошто је те године његова слика Наука и милосрђе за коју је његов отац био модел доктора, добила почасну награду у Мадриду на изложби Краљевске академије Сан Фернандо.

Шпански главни град је био очигледно следећа станица за младог уметника, гдје би могао да стекне признање и испуни очекивања својих родитеља. Пабло Руиз одлази за Мадрид и уписује се у Краљевску академију Сан Фернандо, јесени 1897. године. Али убрзо оцењује наставу на Академији испод очекиваног нивоа и проводи време цртајући и сликајући свакодневницу која га окружује: кафића, улица, бурдела, итд. У Праду открива шпанско сликарство и пише: „Музеј је предиван. Веласкез је прва класа; моју пажњу привлаче одлични портрети Ел Грека, али Муриљо није уверљив у свакој од својих композиција”. Дела ових и других уметника су оставила снажан утисак на Пикаса и такође постала путоказ у различитим моментима његове дуге каријере. Гоја је био уметник чија дела је Пикасо нарочито копирао у Праду 1898. године (портрет тореадора Пепеа Ила и цртеже за једну од графика из Гојине серије Каприци).

По повратку у Барселону, изнајмио је атеље и прикључио се боемском и интелектуалном животу града који је тада био концентрисан око кафане „Четири мачора” (Els Quatre Gats). У октобру 1900. године први пут је посетио Париз, а тада је већ био усвојио широк спектар различитих утицаја. Између 1900. и 1904. године наизменично је боравио у Барселони и Паризу и то је време када су настала његова дела тзв. „плавог периода”, чија су тема сиромашни и маргинализовани. Расположење које на тим сликама превладава је једна сентиментална меланхолија изражена хладним и етеричним плавим тоновима као на пример у слици Живот (La Vie; 1903., Кливлендски музеј уметности). У то време је такође створио неколико снажнних бакрописа сличног расположења (Скромни оброк, 1904. године).

Године 1904. Пикасо се дефинитивно настанио у Паризу и врло брзо је постао члан круга авангардних уметника и писаца. Кратки период из 1904–05. године је познат као „ружичасти” (понегде и као „циркузантски период”). Предоминирајуће плаве тонове ранијих радова сада су заменили ружичасти и сиви, а расположење на сликама је мање оскудно у изразу. Његови омиљени субјекти за ове слике су акробате и плесачи/ице, посебно лик харлекина. Анрија Матиса је упознао 1906. године, и иако се чини да је обожавао дела фовиста, није делио њихово интересовање за декоративну и експресивну употребу боје (уистину његово дело показује мало пажње посвећене боји и далеко више форми, а значајно је и да је – за разлику од многих тадашњих сликара – волео да ради ноћу под вештачким светлом). До 1909. године делио је атеље са другим уметницима и разним друштвеним бунтовницима у разузданој париској четврти Бато-Лавуа. Његово дело је брзо привукло пажњу важних колекционара, мада није излагао ни у једном од уобичајених салона. Амерички пар Гертруд и Лио Стајн, Немац Вилхелм Уде и Рус Сергеј Шукин су 1905-06. године били главнни купци његових слика, а 1907. године продају његових дела је преузео немачки писац, колекционар и трговац уметничким делима Данијел-Хенри Канвајлер.

Период око 1906–07. године се понекад назива Пикасов „црни (афрички) период”, због утицаја афричке скулптуре на његово дело. Сезан је био други велики утицај, када се Пикасо усмерио на анализу и поједностављење форме. Овај процес је кулминирао Госпођицама из Авињона (1906–07; МоМА, Њујорк), сликом у којој је дисторзија форме фигура била подједнако силовита побуна против сликарске традиције као и слике фовиста силином боје. На слици је пет нагих жена злокобног изгледа, а име Госпођице из Авињона је у шали предложио Андре Салмон, коментаришући њихову сличност са проституткама из улице Авињон (Carrer d’Avinyó) у Барселони. У то време сликом су били запрепашћени чак и други авангардни уметници, укључујући Матиса и Дерена. Једном приликом, и коментаришући слику са Канвајлером, Дерен је изјавио: „Било који дан Пикасо ће се обесити ужетом иза ове слике”. Након негодовања колега и сличних коментара, Пикасо је слику скинуо с рама и чувао је у ролни у углу атељеа. Јавно је изложена тек деценију касније, 1916. године, а само се једном појавила као репродукција у штампи пре 1925. године. Данас, не само да се сматра кључним делом Пикасовог личног уметничког развоја, већ и најважнијим појединачним делом за развој сликарства с почетка 20. века.

Госпођице из Авињона су огласиле настанак кубизма, који је Пикасо развио у блиској сарадњи са Жоржом Браком и касније Хуаном Грисом, у периоду од 1907. до почетка Првог светског рата. Од 1912. године, Пикасо је почео да уграђује елементе колажа у своје слике и дао је подједнак допринос модерној скулптури стварајући оригинална дела комбиновањем нађених и одбачених предмета свакодневнице; на пример у делу Гитара (1912; Музеј Пикасо у Паризу), сачињеном од картона, папира и жица. Скулптуре овог типа је обично радио малих димензија, али је идеју убрзо развио на амбициознији начин, на пример у скулптури обогаћеној бојом Чаша абсинте (1914.).

Неки тврде да је револуција у скулптури била далекосежнија од оне у сликарству. Енглески вајар Питер Хајд је у лето 1999. године за Едмунтон ревју изјавио: „Пикасо је узео резервно ребро од кубистичког колажа и изумео апстрактну скулптуру, којом је разбио монолит који је доминирао скулптуром још од Вилендорфске Венере.” Владимир Татлин је посетио Пикаса 1914. године, и инспирисао се његовим скулптурама за стварање конструктивизма.

Током Првог светског рата Пикасо је наставио да ради и ствара у Паризу, али је 1917. године са својим пријатељем Жаном Коктоом отпутовао у Рим да ради као дизајнер костима и сцене за руски балет Парада чији је продуцент био Дјагилев. Ту се заљубио у једну плесачицу балета, Олгу Коклову којом се венчао 1918. године. По повратку у Париз, пар се преселио у модернији део града, и тако је Пикасо оставио за собом боемски живот из младости. Посета Италији је била важан фактор за увођење врсте монументалног неокласицизма, који постаје једно од најистакнутијих обележја Пикасовог дела раних 1920-их (Мајка и дете, 1921; Уметнички институт Чикага), али у овом тренутку се такође прикључио настајећем надреализмуАндре Бретон га је заиста помињао као једног од покретача надреализма. Мера значаја његовог кубистичког дела за надреализам је у томе што би га различите групе могле разумети и као пролаз у свет ирационалног и снова, али и као својеврсну анализу и синтезу форме. Оба читања имају смисла поводом различитих аспеката Пикасових уметничких постигнућа.

Након релативно спокојног периода неокласичних слика, који ће трајати пар година, Пикасо је почео да ствара силовито експресивна дела, пуна емоционалне напетости, тескобе и очаја. Ова фаза почиње са Три плесачице (1925, Галерија Тејт), сликана у време када је његов брак са Олгом постајао извор све већег незадовољства и фрустрације (Пикасо није могао да се разведе, па је званично остао у браку све до Олгине смрти 1955; поново се оженио 1961. године). Фигуре три плесачице у природној величини агресивно су изобличене у једној дивљој пародији на класични балет. Неки ову слику сматрају „прекретницом у Пикасовој уметности готово једнако радикалном као у случају протокубистичких Госпођица из Авињона”. Након ове слике, његово интересовање се усмерило на митолошки лик Минотаура, а упоредо је сликао и серије на тему „Умирућег коња” и „Жене у плачу”. Овај период је кулминирао његовим најпознатијем делом, Герником (1937, Центар уметности краљице Софије, Мадрид), рађеном за шпански павиљон Светске изложбе у Паризу, 1937. године, у којој је изражен ужас и одбојност према бомбардовању баскијске престонице Гернике, које су извели немачки савезници генерала Франка током Шпанског грађанског рата. Пратиле су је бројне друге слике које нападају окрутност и деструктивност рата, укључујући дело Кућа Чарнел (1945, МоМА, Њујорк), у знак сећања на шпанске жртве холокауста.

У Барселони, где је похађао школу, као и у Мадриду, где је био свакодневни посетилац музеја Прадо, занимало га је све у вези са сликарством, а сањао је и о Паризу, где напокон стиже у октобру 1900. године.

У историји сликарства мало је „државних удара” који се могу мерити с оним што га је Пабло Пикасо остварио 1907. године, када је својим запањеним пријатељима показао Госпођице из Авињона, слику на којој је свет проститутки представио као у разбијеном огледалу. Пикасо је био покретач и инспиратор сликарских смерова као што су кубизам и сугестивни експресионизам који представљају прави револуционарни преврат у модерној ликовној уметности.

Женио се два пута и имао је много љубавница.[10] Био је отац четворо деце. Посљедње дете, Палому, добио је у својој 68. години.

Паралелно са сликарством Пикасо се посвећивао и скулптури, пре свега у годинама око 1907. када је стварао под утицајем кубизма, затим око 1930. године и у другим раздобљима његовог стварања.

Пикасо је направио преко 6000 слика, скулптура и цртежа. Његове слике данас вреде милионе.

Умро је 1973. када му је отказало срце за време напада грипа.

Пацифизам[уреди | уреди извор]

Пикасо је за време Шпанског грађанског рата, Првог светског рата, и Другог светског рата остао неутралан и није био ни на једној страни и није ратовао. Никаква политика није битно и трајно утицала на њега и ако је једно време био и у Комунисточкој партији, али је после Стаљина одступио из ње јер је био критикован.

Пикасо о томе није никада говорио, али је подржавао мисао да је био пацифиста.

Пикасово дело[уреди | уреди извор]

Пикасово дело се сврстава у неколико фаза и ако су поједина раздобља у његовом делу предмет спорова. Може се узимати да су то била: плаво раздобље (19011904), ружичасто раздобље (19051907), доба под утицајем афричке примитивне уметности (19081909), аналитички кубизам (1909—1912), синтетички кубизам (1912—1919).[7][11][12][13]

Између година 1939. и 1940. се у Њујорку одржавала велика ретроспективна изложба Пикасовог дела и том приликом се показао целокупан распон његовог дела и многи теоретичари уметности су исправили своја мишљења о његовом делу.

Пре 1901. године[уреди | уреди извор]

Пикасо је учио од свог оца пре 1880. године сликарству и на његовим првим делима се може запазити академски реализам а нарочито на сликама око 1896. године и слици на којој је његова сестра Лола. Године 1897. је сликао под утицајем симболизма. После тога је настало доба које се по некада зове "модернистичко“.

Плаво раздобље[уреди | уреди извор]

Плави период је термин који се користи за дефинисање дела шпанског сликара Пабла Пикаса између 1901. и 1904. када је сликао у суштини монохроматске слике у нијансама плаве и плаво-зелене, само повремено загрејане другим бојама. Ови мрачни радови, инспирисани Шпанијом, али сликани у Паризу, сада су неке од његових најпознатијих дела.

Почетак овог периода је неизвестан, можда у Шпанији у пролеће 1901, односно у Паризу у другој половини године. Чест је избор аскетских боја и тужаних субјекта- проститутке, просјаци и пијанци. Пикасо је био под утицајем путовања кроз Шпанију и самоубиства свог пријатеља Карлос Касагемаса. Иако се Пикасо сам касније присећао:

Почео сам да сликам плавом бојом када сам сазнао за смрт Касагемас

, историчар уметности Елен Секел је написала:

не смемо изгубити из вида хронологију догађаја:. Пикасо није био ту када је Касагемас извршио самоубиство у Паризу ... Када се Пикасо вратио у Париз, у мају, он је остао у студију свог пријатеља, где је радио за још неколико недеља да се припреми за своју изложбу за Воллард.

радови које је Пикасо сликао за своју изложбу у галерији Амброисе Волларда, тог лета, су генерално окарактерисани „блиставим палетама и бујним предметима“.

У другој половини 1901, плави тонови су почели да доминирају на његовим сликама. Он је насликао неколико посмртних портрета Касагемака, што је кулминирало у суморном алегоријску слику Ла Вије, насликану 1903. Исто расположење прожима познату графику „Скроман оброк“ (1904), која приказује слепог човека и жену која види- обоје изгладнели, седећи за голим столом. Слепило је стална тема у Пикасовим делима овог периода, такође заступљене у „Оброк слепца“ и у портрету „Целестина“ (1903). Други чести предмети укључују женске актове и мајке са децом.

Вероватно његов најпознатији рад из овог периода је „Стари гитариста“. Пикасов плави период је уследио његов розе период.

Ружичасто раздобље[уреди | уреди извор]

За ружичасто раздобље (19051907) је карактеристичан веселији прилаз и израз са топлим наранжастим и ружичастим бојама а као мотив се опет јавља арлекин. Године 1904, упознао је Фернанду Оливије и она као и француски сликари дали су печат његовом делу у ово доба.

Афричко доба[уреди | уреди извор]

На почетку Пикасовог афричког доба (19071912) стоји његова позната слика „Госпођице из Авињона“ која је инспирисана предметима који су донесени из Африке (нарочито на две фигуре те слике) и ово дело води равно ка добу и стилу кубизма.

Аналитички кубизам[уреди | уреди извор]

Аналитички кубизам (19091912) је стил који је разрадио Пикасо заједно са Жорж Браком. Оба сликара употребљавају тамне браон тонове и оба сликара сликају тако као да посматрају предмете из више углова одједанпут. Ради се о кретању очне тачке која је до тада у уметности увек била непокретна. У то су доба слике Пикаса и Брака јако сличне.

Аналитички кубизам се одликује декомпозицијом- разлагањем реалности у поједине погледе који су симултано представљени у једној површини. Ка својим експериментима су се одлучивали за једноставне облике предмета који су омогућавали погледе са стране, одозго и слично.

Синтетички кубизам[уреди | уреди извор]

Синтетички кубизам (19121919) је даљи степен у развоју кубизма. Уметник на слике лепи комаде папира, често и тапете, новинску хартију и то је појава првог колажа у уметности.

Синтетички кубизам се одликовао слободним компоновањем реалних облика у равни слике и тежњом да се развију колажи. То је била реакција на почетне токове нефигуративне уметности, која је рушила композициони ред слике а такође и на фовизам и његову декоративност.

Класицизам и надреализам[уреди | уреди извор]

После Првог светског рата Пикасо ствара у неокласицизму и овај повретак „ка реду“ се опажа код многих уметника двадесетих година 20. века и његова дела тога доба црпе из дела Енгра, француског класицисте.

У тридесетим годинама 20. века његовог арлекина је заменио минотаур, што се сматра споном између надреализма, као у слици Герника, једне од његових најпознатијих слика, која је обележила бомбардовање шпанске Гернике од стране Немаца.

Позно дело[уреди | уреди извор]

Пикасов музеј у Малаги

Пикасо је био један од 250 скулптора који су излагали у Филаделфији 1949. године. У педесетим годинама 20. века се Пикасов стил опет променио, када је створио интерпретације по делима старих мајстора сликарства, Веласкеза, Гоје, Пусена, Манеа, Курбеа и Делакроа.

Пикасово касно дело је смеса различитих стилова сликарства и он се мењао до краја свога живота. Његови радови у његово доба нису били признавани и он је доживео признање као уметника који је био далеко изнад свога времена тек касније.

Пикасо је најплоднији сликар свих времена. Према Гинисовој књизи рекорда направио је око 13.500 слика, 100.000 графика, 34.000 илустрација за књиге, и 300 скулптура. Укупна вредност његовог рада је 1973. године процењена на 750 милиона долара.

Смрт[уреди | уреди извор]

Пабло Пикасо је умро 8. априла 1973. године у Мужину у Француској, док је са својом женом Жаклином вечерао са пријатељима. Он је сахрањен у Шато Вовенаркесу у близини Екс ан Прованс, поседу који је стекао 1958. године и на коме је боравио са Жаклином од 1959. до 1962. Жаклина Роке је онемогућила његовој деци Клоду и Паломи да присуствују сахрани.[14] Девастирана и усамљена после смрти Пикаса, Жаклина Роке је извршила самоубиству пиштољем 1986. године, у својој 59. години живота.[15]

Политички погледи[уреди | уреди извор]

Пикасо је остао по страни од каталанског покрета за независност током своје младисти мада је изржавао генералну подршку и био је у пријатељским односима са активистима унутар покрета. Он се није прикључио оружаним снагама за било коју страну или земљу током Првог светског рата, Шпанског грађанског рата, и Другог светског рата. Као шпански држављанин у Француској, Пикасо није био под принудом да се бори против немачке инвазије у два светска рата. (Године 1940. он је поднео молбу за француско држављанство, али је био одбијен по основу његових „екстремистичких идеја које теже ка комунизму“. Та инфомрмација није била јавно позната до 2003.)[16]

На почетку Шпанског грађанског рата 1936. године, Пикасо је имао 54 године. Убрзо након почетка непријатељстава, републиканци су га именовали „директором Прада, мада у одсуству“, и „он је узимао своје дужности веома озбиљно“, према Џону Ричардсону, снабдевајући средства за евакуацију музејских колекција у Женеву.[17] Рат је пружио подстицај за пикасов први отворени политички рад. Он је изразио љутњу и осуду Франсиско Франка и фашиста у делу Сан и лаж Франка (1937), које је произведено „специфично ради пропаганде и сакупљања средстава“.[18] Овај надреалистички спој речи и слике је требало да буде продат као низ разгледница ради материјалне помоћи шпанског републиканског покрета.[18][19]

Године 1944. Пикасо је приступио Француској комунистичкој партији, присуствовао је међународној мировној конференцији у Пољској, и 1950. године је награђен Стаљиновом наградом за мир од стране Совјетске владе.[20] Партијска критика његовог портрета Стаљина из 1953. године као недовољно реалистичног је охладила пикасов интерест за Совјетску политику, мада је остао лојалан члан комунистичке партије све до своје смрти.[17] Његов дилер, Д-Х. Кахнвејлер, социјалиста, називао је пикасов комунизам „сентименталним“ пре него политичким, говорећи „Он никад није прочитао ни један ред Карла Маркса, нити Енгелса.“[17] У интервјуу из 1945. са Џеромом Секлером, Пикасо је изјавио: „Ја са комуниста и моје слике су комунистичке слике... Али ако бих ја био обућар, ројалиста или комуниста или нешто друго, ја не би нужно закуцавао моје ципеле на неки специјалан начин да би изказао моје политичко опредељење.“[21] Његова посвећеност комунизму, честа међу континенталним интелектуалцима и уметницима тог времена, је дуго била контроверзна тема; значајна демонстрација тога је цитат који се обично приписује Салвадору Далију (са којим је Пикасо имао прилично затегнуте односе[22]):

Picasso es pintor, yo también; [...] Picasso es español, yo también; Picasso es comunista, yo tampoco.
(Пикасо је сликар, као и ја; [...] Пикасо је Шпанац, као и ја; Пикасо је комуниста, за разлику од мене.)[23][24][25]

Током касних 1940-их његов стари пријатељ надреалистички песник, троцкиста[26] и анти-стаљиниста Андре Бретон је био отворенији; одбијајући да се рукује са Пикасом, он му је рекао: „Ја не одобравам ваш улазак у Комунистичку партију, нити становиште које сте заузели о чисткама интелектуалаца након ослобођења“.[27]

Пикасо је био против интервенције Уједињених нација и Сједињених Држава у Корејском рату и то је приказао у раду Масакр у Кореји.[28][29] Критичар уметности Кирстен Ховинг Кин је изјавио да је то дело било „инспирисано извештајима о америчким злоделима“ и сматра га једним од пикосових комунистичких радова.[30]

Године 1962, он је награђен Лењиновом наградом за мир.[31] Биограф и ликовни критичар Џон Бергер је сматрао да комунисти „траће“ његов таленат.[32] Према дневнициа Жана Коктоа, Пикасо му је једном рекао о комунизму: „Ја сам се придружио породици, и као све породице, она је пуна срања“.[33]

Нека од познатих Пикасових дела[уреди | уреди извор]

  • Дете са голубицом у рукама (збирла леди Аберкомвас, Лондон, 1901)
  • Акт од позади (приватна збирка, Париз, 1902)
  • Породица акробата (Уметнички институт у Чикагу, 1905)
  • Госпођице из Авињона (Музеј савремене уметности Њујорк, 19061907)
  • Акт (Галерија Тејт у Лондону, 1910)
  • Портрет Амброаза Волара (Музеј модерне уметности Москва, 1910)
  • Жена са гитаром (Музеј модерне уметности Њујорк, 19111912)
  • Мртва природа са лулом (Народна галерија Праг, 1914)
  • Виолина (Музеј националне уметности у Паризу, 1914)
  • Седећи пјеро (Музеј модерне уметности Њујорк, 1918)
  • Огледало (Пикасова збирка, 1932)
  • Жена седећа на плажи (Пикасова збирка, 1937)
  • Герника (Национални музеј Краљица Софија, Мадрид, 1937)
  • Читање (1932)

Најскупље слике[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pierre Daix, Georges Boudaille, Joan Rosselet, Picasso, 1900-1906: catalogue raisonné de l'oeuvre peint, Editions Ides et Calendes, 1988
  2. ^ "Picasso". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. ^ Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art – оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. 1995. ISBN 978-84-8306-044-5.
  4. ^ The Guitar, MoMA”. Moma.org. Приступљено 3. 2. 2012. 
  5. ^ „Sculpture, Tate”. Tate.org.uk. Архивирано из оригинала на датум 03. 02. 2012. Приступљено 3. 2. 2012. 
  6. ^ Tate Gallery
  7. ^ а б Green 2003, стр. 77
  8. ^ Searle, Adrian (2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian. UK. Приступљено 13. 2. 2010. 
  9. ^ Matisse and Picasso Paul Trachtman, Smithsonian, February 2003
  10. ^ Пабло Пикасо и његових седам жена („Вечерње новости“, 8. октобар 2013)
  11. ^ Searle, Adrian (7. 5. 2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian. UK. Приступљено 13. 2. 2010. 
  12. ^ Trachtman, Paul (2003). „Matisse & Picasso”. Smithsonian. Smithsonianmag.com. Приступљено 13. 2. 2010. 
  13. ^ „Duchamp's urinal tops art survey”. news.bbc.co.uk. 1. 12. 2004. Приступљено 10. 12. 2010. 
  14. ^ Zabel 1996, стр. 11.
  15. ^ Kimmelman, Michael (1996). „Picasso's Family Album”. New York Times. Приступљено 26. 8. 2010. 
  16. ^ Philip Delves Broughton, "Picasso not the patriot he painted", The Sydney Morning Herald, 19 May 2003. Приступљено 18 April 2016
  17. ^ а б в Richardson, John (25 November 2010). "How Political Was Picasso?". The New York Review of Books. pp. 27–30.
  18. ^ а б „Picasso's commitment to the cause”. Treasures of the World. PBS. 1999. 
  19. ^ National Gallery of Victoria (2006). „An Introduction to Guernica”. Приступљено 2. 4. 2013. 
  20. ^ Eakin, Hugh. „Picasso's Party Line”. ARTnews. св. 99 бр. 10. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2011. Приступљено 12. 4. 2017. 
  21. ^ Ashton, Dore and Pablo Picasso (1988). Picasso on Art: A Selection of Views. Da Capo Press. стр. 140. ISBN 978-0-306-80330-7. 
  22. ^ „Pablo Picasso desairó a Salvador Dalí” [Failed attempts at correspondence between Dalí and Picasso]. La República. 2006. Архивирано из оригинала на датум 14. 02. 2017. Приступљено 14. 2. 2017. 
  23. ^ „Study on Salvador Dalí”. Monografias.com. 7. 5. 2007. Приступљено 26. 8. 2010. 
  24. ^ „Article on Dalí in ', El Mundo'. Elmundo.es. Приступљено 26. 8. 2010. 
  25. ^ Dannatt, Adrian (7. 6. 2010), Picasso: Peace and Freedom. Tate Liverpool, 21 May – 30 August 2010, Studio International, Приступљено 14. 2. 2017 
  26. ^ Rivera, Breton and Trotsky Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2011) Retrieved 9 August 2010
  27. ^ Huffington, Arianna S. (1988). Picasso: Creator and Destroyer. Simon and Schuster. стр. 390. ISBN 978-0-7861-0642-4. 
  28. ^ Hopkins 2000, стр. 15.
  29. ^ -{Picasso A Retrospective, Museum of Modern Art, edited by William Rubin, copyright MoMA. (1980). pp. 383.
  30. ^ Keen, Kirsten Hoving. "Picasso's Communist Interlude: The Murals of War and Peace". The Burlington Magazine, Vol. 122, No. 928, Special Issue Devoted to Twentieth Century Art, July. (1980). pp. 464.
  31. ^ „Pablo Ruiz Picasso (1881–1973) | Picasso gets Stalin Peace Prize | Event view”. Xtimeline.com. Архивирано из оригинала на датум 19. 3. 2012. Приступљено 3. 2. 2012. 
  32. ^ Berger 1965, стр. 175.
  33. ^ Higgins, Charlotte (2010). „Picasso nearly risked his reputation for Franco exhibition”. The Guardian. UK: Guardian News and Media. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]