Пабло Пикасо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пабло Пикасо[1]
Pablo picasso 1.jpg
Пуно име Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso
Датум рођења (1881-10-25)25. октобар 1881.
Место рођења Малага
 Шпанија
Датум смрти 8. април 1973.(1973-04-08) (91 год.)
Место смрти Мужин
 Француска
Правац/традиција Кубизам
Утицао на Апстрактне експресионисте
Утицаји од Франсиско ГојаВеласкезЕл Греко
Најважнија дела
Signatur Pablo Picasso
Портрет Пабла Пикаса који је насликао Хуан Грис (1912)
Violon, verre, pipe et encrier, Пабло Пикасо, 1912.
Родна кућа Пикаса у Малаги
Пикасова скулптура код Крисинехама (Шведска)

Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso,[2] Малага, 25. октобар 1881Мужин, 8. април 1973) је био свестрани шпански уметник, један од највећих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је провео половину свог живота у Француској.[3] Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам.[4][5]

Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности.[6][7][8][9]

Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), розе период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део пикасовог рада током каних 1910-тих и раних 1920-тих је у неокласичном стилу, кок је његов рад средином 1920-тих често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова.

Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.

Биографија[уреди]

Пабло Пикасо је био син Хосеа Руиза Бланка, професора цртања, и Марије Пикасо Лопез. Његово неуобичајено интересовање за цртеж је почео врло рано, негде у 11 години, када је постао ученик свог оца у Коруњи, где се породица преместила 1891. године. Од тог момента његов таленат и интересовање за експериментисање и развијање сопственог ликовног израза, помаже му да врло брзо превазиђе уметничке способности свога оца. У Коруњи, Пикасов отац је одлучио да подреди своје уметничке амбиције сину, доводећи му моделе и подржавајући га у остварењу његове прве изложбе када је имао само 13 година.

Породица Руиз-Пикасо одлази у Барселону 1895. године и Пабло се уписује у Љочу (кат. La Llotja), локалну уметничку академију, где је његово отац већ добио посао као професор цртања. Сви у породици су се сложили да Пабло може да постане академски сликар, а 1897. године, његова слава у Шпанији је ишла у прилог очекивањима, пошто је те године његова слика Наука и милосрђе за коју је његов отац био модел доктора, добила почасну награду у Мадриду на изложби Краљевске академије Сан Фернандо.

Шпански главни град је био очигледно следећа станица за младог уметника, гдје би могао да стекне признање и испуни очекивања својих родитеља. Пабло Руиз одлази за Мадрид и уписује се у Краљевску академију Сан Фернандо, јесени 1897. године. Али убрзо оцењује наставу на Академији испод очекиваног нивоа и проводи време на цртање и сликање свакодневнице која га окружује: кафића, улица, бурдела, итд. У Праду открива шпанско сликарство и пише: „Музеј је предиван. Веласкез је прва класа; моју пажњу привлаче одлични портрети од Ел Грека, али Муриљо није уверљив у свакој од својих композиција“. Дела ових и других уметника су оставила јак утисак на Пикаса и такође постала путоказ у различитим моментима његове дуге каријере. Гоја је био уметник чија дела је Пикасо нарочито копирао у Праду 1898. године (портрет тореадора Пепеа Ила и цртеже за једну од графика из Гојине серије Каприци).

У Барселони, где је похађао школу, као и у Мадриду, где је био свакодневни посетилац музеја Прадо, занимало га је све у вези са сликарством, а сањао је и о Паризу, где напокон стиже у октобру 1900. године.

У историји сликарства мало је “државних удара” који се могу мерити с оним што га је Пабло Пикасо остварио 1907. године, када је својим запањеним пријатељима показао “Госпођице из Авињона", слику на којој је свет представио као у разбијеном огледалу. Пикасо је био покретач и инспиратор сликарских смерова као што су кубизам и сугестивни експресионизам који представљају прави револуционарни преврат у модерној ликовној уметности.

Женио се два пута и имао је много љубавница.[10] Био је отац четворо деце. Посљедње дете, Палому, добио је у својој 68. години.

Паралелно са сликарством Пикасо се посвећивао и скулптури, пре свега у годинама око 1907. када је стварао под утицајем кубизма, затим око 1930. године и у другим раздобљима његовог стварања.

Пикасо је направио преко 6000 слика, скулптура и цртежа. Његове слике данас вреде милионе.

Умро је 1973. када му је отказало срце за време напада грипа.

Пацифизам[уреди]

Пикасо је за време Шпанског грађанског рата, Првог светског рата, и Другог светског рата остао неутралан и није био ни на једној страни и није ратовао. Никаква политика није битно и трајно утицала на њега и ако је једно време био и у Комунисточкој партији, али је после Стаљина одступио из ње јер је био критикован.

Пикасо о томе није никада говорио, али је подржавао мисао да је био пацифиста.

Пикасово дело[уреди]

Пикасово дело се сврстава у неколико фаза и ако су поједина раздобља у његовом делу предмет спорова. Може се узимати да су то била: плаво раздобље (19011904), ружичасто раздобље (19051907), доба под утицајем афричке примитивне уметности (19081909), аналитички кубизам (1909—1912), синтетички кубизам (1912—1919).[11][12][13][14]

Између година 1939. и 1940. се у Њујорку одржавала велика ретроспективна изложба Пикасовог дела и том приликом се показао целокупан распон његовог дела и многи теоретичари уметности су исправили своја мишљења о његовом делу.

Пре 1901. године[уреди]

Пикасо је учио од свог оца пре 1880. године сликарству и на његовим првим делима се може запазити академски реализам а нарочито на сликама око 1896. године и слици на којој је његова сестра Лола. 1897. године је сликао под утицајем симболизма. После тога је настало доба које се по некада зове "модернистичко“.

Плаво раздобље[уреди]

Плави период је термин који се користи за дефинисање дела шпанског сликара Пабла Пикаса између 1901. и 1904. када је сликао у суштини монохроматске слике у нијансама плаве и плаво-зелене, само повремено загрејане другим бојама. Ови мрачни радови, инспирисани Шпанијом, али сликани у Паризу, сада су неке од његових најпознатијих дела.

Почетак овог периода је неизвестан, можда у Шпанији у пролеће 1901, односно у Паризу у другој половини године. Чест је избор аскетских боја и тужаних субјекта- проститутке, просјаци и пијанци. Пикасо је био под утицајем путовања кроз Шпанију и самоубиства свог пријатеља Карлос Касагемаса. Иако се Пикасо сам касније присећао:

Викицитати „Почео сам да сликам плавом бојом када сам сазнао за смрт Касагемас”

, историчар уметности Елен Секел је написала:

Викицитати „не смемо изгубити из вида хронологију догађаја:. Пикасо није био ту када је Касагемас извршио самоубиство у Паризу ... Када се Пикасо вратио у Париз, у мају, он је остао у студију свог пријатеља, где је радио за још неколико недеља да се припреми за своју изложбу за Воллард.”

радови које је Пикасо сликао за своју изложбу у галерији Амброисе Волларда , тог лета , су генерално окарактерисани „блиставим палетама и бујним предметима“.

У другој половини 1901, плави тонови су почели да доминирају на његовим сликама. Он је насликао неколико посмртних портрета Касагемака, што је кулминирало у суморном алегоријску слику Ла Вије, насликану 1903. Исто расположење прожима познату графику „Скроман оброк“ (1904), која приказује слепог човека и жену која види- обоје изгладнели, седећи за голим столом. Слепило је стална тема у Пикасовим делима овог периода, такође заступљене у „Оброк слепца“ и у портрету „Целестина“ (1903). Други чести предмети укључују женске актове и мајке са децом. Вероватно његов најпознатији рад из овог периода је „Стари гитариста“. Пикасов плави период је уследио његов розе период.

Ружичасто раздобље[уреди]

За ружичасто раздобље (19051907) је карактеристичан веселији прилаз и израз са топлим наранжастим и ружичастим бојама а као мотив се опет јавља арлекин. Године 1904. упознао је Фернанду Оливије и она као и француски сликари дали су печат његовом делу у ово доба.

Афричко доба[уреди]

На почетку Пикасовог афричког доба (19071912) стоји његова позната слика „Госпођице из Авињона“ која је инспирисана предметима који су донесени из Африке (нарочито на две фигуре те слике) и ово дело води равно ка добу и стилу кубизма.

Аналитички кубизам[уреди]

Аналитички кубизам (19091912) је стил који је разрадио Пикасо заједно са Жорж Браком. Оба сликара употребљавају тамне браон тонове и оба сликара сликају тако као да посматрају предмете из више углова одједанпут. Ради се о кретању очне тачке која је до тада у уметности увек била непокретна. У то су доба слике Пикаса и Брака јако сличне.

Аналитички кубизам се одликује декомпозицијом- разлагањем реалности у поједине погледе који су симултано представљени у једној површини. Ка својим експериментима су се одлучивали за једноставне облике предмета који су омогућавали погледе са стране, од горе и слично.

Синтетички кубизам[уреди]

Синтетички кубизам (19121919) је даљи степен у развоју кубизма. Уметник на слике лепи комаде папира, често и тапете, новинску хартију и то је појава првог колажа у уметности.

Синтетички кубизам се одликовао слободним компоновањем реалних облика у равни слике и тежњом да се развију колажи. То је била реакција на почетне токове нефигуративне уметности, која је рушила композициони ред слике а такође и на фовизам и његову декоративност.

Класицизам и надреализам[уреди]

После Првог светског рата Пикасо ствара у неокласицизму и овај повретак „ка реду“ се опажа код многих уметника двадесетих година 20. века и његова дела тога доба црпе из дела Енгра, француског класицисте.

У тридесетим годинама 20. века његовог арлекина је заменио минотаур, што се сматра споном између надреализма, као у слици Герника, једне од његових најпознатијих слика, која је обележила бомбардовање шпанске Гернике од стране Немаца.

Позно дело[уреди]

Пикасов музеј у Малаги

Пикасо је био један од 250 скулптора који су излагали у Филаделфији 1949. године. У педесетим годинама 20. века се Пикасов стил опет променио, када је створио интерпретације по делима старих мајстора сликарства, Веласкеза, Гоје, Пусена, Манеа, Курбеа и Делакроа.

Пикасово касно дело је смеса различитих стилова сликарства и он се мењао до краја свога живота. Његови радови у његово доба нису били признавани и он је доживео признање као уметника који је био далеко изнад свога времена тек касније.

Пикасо је најплоднији сликар свих времена. Према Гинисовој књизи рекорда направио је око 13.500 слика, 100.000 графика, 34.000 илустрација за књиге, и 300 скулптура. Укупна вредност његовог рада је 1973. године процењена на 750 милиона долара.

Смрт[уреди]

Пабло Пикасо је умро 8. априла 1973. године у Мужину у Француској, док је са својом женом Жаклином вечерао са пријатељима. Он је сахрањен у Шато Вовенаркесу у близини Екс ан Прованс, поседу који је стекао 1958. године и на коме је боравио са Жаклином од 1959 до 1962. Жаклина Роке је онемогућила његовој деци Клоду и Паломи да присуствују сахрани.[15] Девастирана и усамљена после смрти Пикаса, Жаклина Роке је извршила самоубиству пиштољем 1986. године, у својој 59. години живота.[16]

Политички погледи[уреди]

Пикасо је остао по страни од каталанског покрета за независност током своје младисти мада је изржавао генералну подршку и био је у пријатељским односима са активистима унутар покрета. Он се није прикључио оружаним снагама за било коју страну или земљу током Првог светског рата, Шпанског грађанског рата, и Другог светског рата. Као шпански држављанин у Француској, Пикасо није био под принудом да се бори против немачке инвазије у два светска рата. (Године 1940. он је поднео молбу за француско држављанство, али је био одбијен по основу његових „екстремистичких идеја које теже ка комунизму“. Та инфомрмација није била јавно позната до 2003.)[17]

На почетку Шпанског грађанског рата 1936. године, Пикасо је имао 54 године. Убрзо након почетка непријатељстава, републиканци су га именовали „директором Прада, мада у одсуству“, и „он је узимао своје дужности веома озбиљно“, према Џону Ричардсону, снабдевајући средства за евакуацију музејских колекција у Женеву.[18] Рат је пружио подстицај за пикасов први отворени политички рад. Он је изразио љутњу и осуду Франсиско Франка и фашиста у делу Сан и лаж Франка (1937), које је произведено „специфично ради пропаганде и сакупљања средстава“.[19] Овај надреалистички спој речи и слике је требало да буде продат као низ разгледница ради материјалне помоћи шпанског републиканског покрета.[19][20]

Године 1944. Пикасо је приступио Француској комунистичкој партији, присуствовао је међународној мировној конференцији у Пољској, и 1950. године је награђен Стаљиновом наградом за мир од стране Совјетске владе.[21] Партијска критика његовог портрета Стаљина из 1953. године као недовољно реалистичног је охладила пикасов интерест за Совјетску политику, мада је остао лојалан члан комунистичке партије све до своје смрти.[18] Његов дилер, Д-Х. Кахнвејлер, социјалиста, називао је пикасов комунизам „сентименталним“ пре него политичким, говорећи „Он никад није прочитао ни један ред Карла Маркса, нити Енгелса.“[18] У интервјуу из 1945. са Џеромом Секлером, Пикасо је изјавио: „Ја са комуниста и моје слике су комунистичке слике. ... Али ако бих ја био обућар, ројалиста или комуниста или нешто друго, ја не би нужно закуцавао моје ципеле на неки специјалан начин да би изказао моје политичко опредељење.“[22] Његова посвећеност комунизму, честа међу континенталним интелектуалцима и уметницима тог времена, је дуго била контроверзна тема; значајна демонстрација тога је цитат који се обично приписује Салвадору Далију (са којим је Пикасо имао прилично затегнуте односе[23]):

Picasso es pintor, yo también; [...] Picasso es español, yo también; Picasso es comunista, yo tampoco.
(Пикасо је сликар, као и ја; [...] Пикасо је Шпанац, као и ја; Пикасо је комуниста, за разлику од мене.)[24][25][26]

Током касних 1940-тих његов стари пријатељ надреалистички песник, троцкиста[27] и анти-стаљиниста Андре Бретон је био отворенији; одбијајући да се рукује са Пикасом, он му је рекао: „Ја не одобравам ваш улазак у Комунистичку партију, нити становиште које сте заузели о чисткама интелектуалаца након ослобођења“.[28]

Пикасо је био против интервенције Уједињених Нација и Сједињених Држава у Корејском рату и то је приказао у раду Масакар у Кореји.[29][30] Критичар уметности Кирстен Ховинг Кин је изјавио да је то дело било „инспирисано извештајима о америчким злоделима“ и сматра га једним од пикосових комунистичких радова.[31]

Године 1962, он је награђен Лењиновом наградом за мир.[32] Биограф и ликовни критичар Џон Бергер је сматрао да комунисти „траће“ његов таленат.[33] Према дневнициа Жана Коктоа, Пикасо му је једном рекао о комунизму: „Ја сам се придружио породици, и као све породице, она је пуна срања“.[34]

Нека од познатих Пикасових дела[уреди]

  • Дете са голубицом у рукама (збирла леди Аберкомвас, Лондон, 1901)
  • Акт од позади (приватна збирка, Париз, 1902)
  • Породица акробата (Уметнички институт у Чикагу, 1905)
  • Госпођице из Авињона (Музеј савремене уметности Њујорк, 19061907)
  • Акт (Галерија Тејт у Лондону, 1910)
  • Портрет Амброаза Волара (Музеј модерне уметности Москва, 1910)
  • Жена са гитаром (Музеј модерне уметности Њујорк, 19111912)
  • Мртва природа са лулом (Народна галерија Праг, 1914)
  • Виолина (Музеј националне уметности у Паризу, 1914)
  • Седећи пјеро (Музеј модерне уметности Њујорк, 1918)
  • Огледало (Пикасова збирка, 1932)
  • Жена седећа на плажи (Пикасова збирка, 1937)
  • Герника (Национални музеј Краљица Софија, Мадрид, 1937)

Најскупље слике[уреди]

Референце[уреди]

  1. Pierre Daix, Georges Boudaille, Joan Rosselet, Picasso, 1900-1906: catalogue raisonné de l'oeuvre peint, Editions Ides et Calendes, 1988
  2. "Picasso". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995;.}-. ISBN 84-8306-044-2.
  4. The Guitar, MoMA”. Moma.org. Приступљено 3. 2. 2012. 
  5. „Sculpture, Tate”. Tate.org.uk. Приступљено 3. 2. 2012. 
  6. Tate Gallery
  7. Green, Christopher (2003), Art in France: 1900–1940, New Haven, Conn: Yale University Press, стр. 77, ISBN 0-300-09908-8, Приступљено 10. 2. 2013 
  8. Searle, Adrian (7. 5. 2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian. UK. Приступљено 13. 2. 2010. 
  9. Matisse and Picasso Paul Trachtman, Smithsonian, February 2003
  10. Пабло Пикасо и његових седам жена („Вечерње новости“, 8. октобар 2013)
  11. Green, Christopher (2003), Art in France: 1900–1940, New Haven, Conn: Yale University Press, стр. 77, ISBN 0-300-09908-8, Приступљено 10. 2. 2013 
  12. Searle, Adrian (7. 5. 2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian. UK. Приступљено 13. 2. 2010. 
  13. Trachtman, Paul (2003). „Matisse & Picasso”. Smithsonian. Smithsonianmag.com. Приступљено 13. 2. 2010. 
  14. „Duchamp's urinal tops art survey”. news.bbc.co.uk. 1. 12. 2004. Приступљено 10. 12. 2010. 
  15. Zabel, William D. (16. 03. 1996). The Rich Die Richer and You Can Too. Wiley. стр. 11. ISBN 978-0-471-15532-4. 
  16. Kimmelman, Michael (1996). „Picasso's Family Album,”. New York Times. Приступљено 26. 8. 2010. 
  17. Philip Delves Broughton, "Picasso not the patriot he painted", The Sydney Morning Herald, 19 May 2003. Приступљено 18 April 2016
  18. 18,0 18,1 18,2 Richardson, John (25 November 2010). "How Political Was Picasso?". The New York Review of Books. стр. 27–30.
  19. 19,0 19,1 „Picasso's commitment to the cause”. Treasures of the World. PBS. 1999. 
  20. National Gallery of Victoria (2006). „An Introduction to Guernica”. Приступљено 2. 4. 2013. 
  21. Eakin, Hugh (2000). „Picasso's Party Line”. ARTnews. св. 99 бр. 10. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2011. 
  22. Ashton, Dore and Pablo Picasso (1988). Picasso on Art: A Selection of Views. Da Capo Press. стр. 140. ISBN 0-306-80330-5. 
  23. „Pablo Picasso desairó a Salvador Dalí” [Failed attempts at correspondence between Dalí and Picasso]. La República. 2006. Приступљено 14. 2. 2017. 
  24. „Study on Salvador Dalí”. Monografias.com. 7. 5. 2007. Приступљено 26. 8. 2010. 
  25. „Article on Dalí in ',El Mundo',”. Elmundo.es. Приступљено 26. 8. 2010. 
  26. Dannatt, Adrian (7. 6. 2010), Picasso: Peace and Freedom. Tate Liverpool, 21 May – 30 August 2010, Studio International, Приступљено 14. 2. 2017 
  27. Rivera, Breton and Trotsky Retrieved 9 August 2010
  28. Huffington, Arianna S. (1988). Picasso: Creator and Destroyer. Simon and Schuster. стр. 390. ISBN 978-0-7861-0642-4. 
  29. David Hopkins, After modern art: 1945-2000 (Oxford University Press. 2000). ISBN 0-19-284234-X.. ISBN 978-0-19-284234-3. стр. 15.
  30. Picasso A Retrospective, Museum of Modern Art, edited by William Rubin, copyright MoMA. (1980). стр. 383.
  31. Keen, Kirsten Hoving. "Picasso's Communist Interlude: The Murals of War and Peace". The Burlington Magazine, Vol. 122, No. 928, Special Issue Devoted to Twentieth Century Art, July. (1980). стр. 464.
  32. „Pablo Ruiz Picasso (1881–1973) | Picasso gets Stalin Peace Prize | Event view”. Xtimeline.com. Приступљено 3. 2. 2012. 
  33. Berger, John (1965). The Success and Failure of Picasso. Penguin Books, Ltd. стр. 175. ISBN 978-0-679-73725-4. 
  34. Higgins, Charlotte (2010). „Picasso nearly risked his reputation for Franco exhibition”. The Guardian. UK: Guardian News and Media. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]