Пређи на садржај

Математичка географија

С Википедије, слободне енциклопедије
приказ планете Земље

Математичка географија је грана географије која проучава Земљу као планету и небеско тело, њен облик и димензије, положај и кретања у односу на друга небеска тела, као и последице тих кретања на појаве и процесe на Земљи (нпр. смена дана и ноћи, годишња доба, топлотни појасеви, мерење времена и часовне зоне).[1] У наставној и стручној пракси често се јавља у спрези са основама астрономије, јер се део садржаја ослања на астрономска запажања и објашњења.[2]

Предмет и методе

[уреди | уреди извор]

Предмет математичке географије обухвата, између осталог:

  • планетарне карактеристике Земље (облик, димензије, основне геофизичке и астрономске параметре);[1]
  • Земљина кретања (ротација и револуција) и њихове последице (смена дана и ноћи, годишња доба, појасеви осветљености и топлотни појасеви);[2]
  • географски координатни систем (географска ширина и дужина) као основу за одређивање положаја на Земљи;[2]
  • мерење времена, календаре, локално и светско време и часовне зоне.[2]

Методолошки, дисциплина користи резултате и поступке математике (нпр. сферна геометрија и тригонометрија), астрономије и геодезије, нарочито када је потребно квантитативно описати односе на Земљиној површини и у простору изван ње.[1]

Историјски развој

[уреди | уреди извор]

Квантитативни приступ опису Земље и познатог света развија се у антици, када се географски опис све више ослања на геометрију и астрономију пре свега кроз идеју да се положаји места могу изразити угловима и мерљивим односима на сфери.[3] У том оквиру постепено се уобличавају појмови и поступци који ће постати темељи математичке географије и научне картографије: паралеле и меридијани, географске координате, као и методи за процену величине Земље и конструисање карата.[4] У историјским приказима античке географије као пресудни се често истичу Ератостен, који је у вези географије и мерења поставио ране стандарде аргументације о величини Земље, и Хипарх, који је развијао сферне координатне поступке и критички разматрао географске податке.[5] Круцијално дело за формирање „класичне“ математичке географије је Птолемејева Географија, која систематизује координатни приступ и даје упутства за картографску конструкцију, уз обимне спискове географских координата за велики број локалитета познатог света.[6][7]

Током средњег века, математичко-географска традиција наставља да се развија и преноси у научним средиштима исламског света, где су географске расправе често ослоњене на астрономска мерења, координате и усавршавање поступака одређивања положаја.[8] У том контексту су посебно важни радови везани за географске таблице и координате Мухамеда ел Хорезмија.[9]

У ренесанси и раном новом веку у Европи долази до обновљеног интересовања за античке географске изворе и до систематизације картографских и геодетских поступака, што убрзава развој прецизнијих карата и премера.[10] Триангулација се постепено утврђује као кључна метода у премеру већих подручја и у одређивању односа на Земљиној површини, а као рани важни кораци значајни су радови Геме Фризијуса и велике примене у 17. веку.[11]

Просветитељски период и 18. век су важни и по томе што се у наставној и научнопопуларној литератури појам „математичке географије“ чешће јавља као назив за систематско проучавање Земље као небеског тела и за рад са географским координатама, глобусима и картама. У том духу, Георг Волфганг Крафт је у Санкт Петербургу објавио уџбеник који у самом наслову повезује „математичку и природну географију“, као и употребу глобуса и карата, намењен студентској публици.[12] Као значајна фигура 18. века истиче се и Јохан Езајас Силберсшлаг, коме се приписује формулисање задатака математичке географије у оквиру тадашњих подела и програма.[1] Од 18. века, мерење меридијанских лукова и међународни геодетски пројекти додатно приближавају математичку географију геодезији и стандардима мерења.[13] Историјски позната је француска експедиција Деламбра и Мешена (1792–1798), чија су мерења Париског меридијана била повезана са раним дефинисањем метра, што је истовремено показало колико су географски координатни оквири и мерење Земљине фигуре важни за практичне стандарде.[14] Историјски важан корак ка међународној стандардизацији координатног и временског оквира представља и Међународна меридијанска конференција, која је тежила увођењу јединственог почетног меридијана и универзалног дана.[15]

У 19. веку, развој метода обраде мерења и уједначавања мрежа постаје темељ модерне геодетске и картографске тачности, што се непосредно одражава и на квалитет координатних система и географских података у широј употреби.[16] У 20. и 21. веку, развој сателитске геодезије и глобалних референтних оквира доводи до тога да се бројне „класичне“ теме математичке географије (координате, референтни системи, време и Земљина ротација) ослањају на међународне конвенције и стандардизоване реализације референтних система, као и на глобалне геодетске оквире попут WGS 84 у навигацији и геопросторним технологијама.[17][18]

Сродне дисциплине

[уреди | уреди извор]

Математичка географија је историјски блиско повезана са геодезијом (мерења и одређивање фигуре Земље) и картографијом (представљање Земље и простора на картама). У раном модерном периоду у европској традицији географија се често делила на математичку географију, дескриптивну географију и хорографију, при чему је математичка географија имала наглашен квантитативни и „мерни“ карактер, а са њом је била повезана и практична израда карата.[10]

Настава и примена

[уреди | уреди извор]

У универзитетским програмима географије математичка географија се често предаје као уводни предмет који обједињује основне планетарне карактеристике Земље и астрономског окружења, географски координатни систем, појмове времена и календара, као и последице Земљиних кретања (часовне зоне, локално и светско време и др.). Практичне примене обухватају оријентацију, основне поступке одређивања положаја и разумевање просторних и временских оквира који су важни за физичкогеографске и друштвеногеографске анализе.[2]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Dolinaj, Dragan (2024). Matematička geografija (PDF). Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu – Prirodno-matematički fakultet. Приступљено 2025-12-27. 
  2. ^ а б в г д „ОАС Географија – Назив предмета: Математичка географија (силабус)” (PDF). Природно-математички факултет, Универзитет у Новом Саду. Приступљено 2025-12-27. 
  3. ^ Defaux, Olivier (2021). „Mathematical Geography and Cartography in Antiquity” (PDF). Приступљено 2025-12-27. 
  4. ^ Dueck, Daniela (2012). „Mathematical geography”. Geography in Classical Antiquity (PDF). Cambridge University Press. Приступљено 2025-12-27. 
  5. ^ Marx, Christian (2015). „An analysis of the latitudinal data of Eratosthenes and Hipparchus” (PDF). Mathematics and Mechanics of Complex Systems. 3 (4). Приступљено 2025-12-27. 
  6. ^ Livieratos, Evangelos; Tsorlini, Athina; Paraskeuopoulos, Petros (2008). „Ptolemy's Geographia in digits” (PDF). e-Perimetron. 3 (1). Приступљено 2025-12-27. 
  7. ^ Ptolemy’s Geography (chapter excerpt) (PDF). Princeton University Press. Приступљено 2025-12-27. 
  8. ^ Mercier, Eric (2020). „Meridians of reference and mathematical geography in the Medieval Muslim West (9th–16th centuries)” (PDF). e-Perimetron. 15 (2). Приступљено 2025-12-27. 
  9. ^ A History and Philosophy of Algebra in Islamic Mathematics (with a focus on the solution of the polynomial) (Извештај). University of Oxford (MPLS). 2021. Приступљено 2025-12-27. 
  10. ^ а б Cormack, Lesley B. (2007). „Maps as Educational Tools in the Renaissance”. The History of Cartography, Volume 3: Cartography in the European Renaissance, Part 1 (PDF). University of Chicago Press. Приступљено 2025-12-27. 
  11. ^ Vermeer, Martin (2010). Geodesy (lecture notes) (PDF). Aalto University. Приступљено 2025-12-27. 
  12. ^ Reading Kant's Geography (PDF) (Извештај). 2011. Приступљено 2025-12-27. 
  13. ^ Butterfield, Arthur D. S. (1906). A History of the Determination of the Figure of the Earth from Arc Measurements (PDF). The Davis Press. Приступљено 2025-12-27. 
  14. ^ Solarić, Marijan (2013). „The Paris Meridian Arc Length and Definition of the Metre” (PDF). Приступљено 2025-12-27. 
  15. ^ International Conference Held at Washington for the Purpose of Fixing a Prime Meridian and a Universal Day. October, 1884. Protocols of the Proceedings (PDF). Gibson Bros., Printers and Bookbinders. 1884. Приступљено 2025-12-27. 
  16. ^ Nievergelt, Yves (2000). „A tutorial history of least squares with applications to astronomy and geodesy” (PDF). Приступљено 2025-12-27. 
  17. ^ Petit, G.; Luzum, B., ур. (2010). IERS Conventions (2010) (IERS Technical Note No. 36) (PDF). International Earth Rotation and Reference Systems Service. Приступљено 2025-12-27. 
  18. ^ Department of Defense World Geodetic System 1984 (WGS 84) (NGA.STND.0036_1.0.0_WGS84) (PDF) (Извештај). National Geospatial-Intelligence Agency. 2014. Приступљено 2025-12-27. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Математичка_географија&oldid=30621303”