Медијавелистика

С Википедије, слободне енциклопедије

Медијавелистика је академска интердисциплинарна студија средњег века.

Институционални развој[уреди | уреди извор]

Појам „средњовековне студије“ академици су почели да усвајају у првим деценијама двадесетог века, у почетку у насловима књига као што је Десет средњовековних студија Г. Г. Колтона (1906), да би се нагласио већи интердисциплинарни приступ историјској теми.

На америчким и европским универзитетима овај термин је пружио кохерентан идентитет центрима састављеним од академика из различитих дисциплина, укључујући археологију, историју уметности, архитектуру, историју, књижевност и лингвистику. Институт за средњовековне студије на колеџу Сеинт Мајкл Универзитета у Торонту постао је први центар овог типа 1929. године;[1] сада је Папски институт за средњовековне студије (ПИМС) и део је Универзитета у Торонту. Убрзо је уследио Средњовековни институт на Универзитету Нотр Дам у Индијани, који је основан 1946. године, али чији корени сежу до успостављања Програма средњовековних студија 1933.[2] Као и код многих раних програма на римокатоличким институцијама, своју снагу је црпио из оживљавања средњовековне схоластичке филозофије од стране научника као што су Етјен Гилсон и Жак Маритен, од којих су обојица редовно посећивали универзитет 1930-их и 1940-их.

Овим институцијама претходило је у Уједињеном Краљевству, 1927. године, оснивање идиосинкратског одељења за англосаксонски, нордијски и келтски језик на Универзитету у Кембриџу. Иако су англосаксонски, нордијски и келтски били ограничени географски (на Британска острва и Скандинавију) и хронолошки (углавном рани средњи век), промовисали су интердисциплинарност карактеристичну за средњовековне студије и многи од њених дипломаца били су укључени у каснији развој средњевековног студија. Студијски програми другде у Великој Британији.[3]

Са експанзијом универзитета касних 1960-их и раних 1970-их, подстичући интердисциплинарну сарадњу, слични центри су основани у Енглеској на Универзитету Рединг (1965), на Универзитету у Лидсу (1967) и Универзитету у Јорку (1968), а у Сједињеним Државама на Универзитет Фордхам (1971).[4] Новији талас оснивања, можда потпомогнут порастом интересовања за ствари које су средњевековне повезане са неомедиевализмом, укључује центре на Кингс колеџ Лондон (1988),[5] Универзитет у Бристолу (1994), Универзитет у Сиднеју (1997)[6] и Универзитет Бангор (2005).[4]

Студије средњег века су подржане бројним годишњим међународним конференцијама које окупљају хиљаде професионалних медиевиста, укључујући Међународни конгрес о средњовековним студијама, у Каламазу МИ, САД, и Међународни средњовековни конгрес на Универзитету у Лидсу.[7] Постоји велики број часописа посвећених средњовековним студијама, укључујући: Mediaevalia, Comitatus, Viator, Traditio, Medieval Worlds, Journal of Medieval History, Journal of Medieval Military History, and Speculum, орган Средњевековне академије Америке основан 1925. са седиштем у Кембриџу, Масачусетс.[8] Други део инфраструктуре овог поља је Међународна средњовековна библиографија.[9][10]

Историографски развој[уреди | уреди извор]

Термин "средњи век" први пут је почео да се користи у писању историје на енглеском језику почетком деветнаестог века. Поглед на државу у Европи током средњег века Хенрија Халама из 1818. сматран је кључном фазом у промоцији овог термина, заједно са Раскиновим предавањима о архитектури из 1853. године.[11][12] Термин медијавелиста је, сходно томе, сковао енглески говорници средином деветнаестог века.[13]

Европске студије средњовековне прошлости карактерисао је у деветнаестом и раном двадесетом веку романтични национализам, пошто су нове националне државе настојале да легитимишу нове политичке формације тврдећи да су укорењене у далекој прошлости.[14] Најважнији пример ове употребе средњег века била је изградња нације која је окружила уједињење Немачке.[15][16][17] Наративи који су представљали европске нације како се модернизују надограђујући, али се и даље развијајући, њихово средњовековно наслеђе, такође су били важни аспекти на којима се заснивају оправдања европског колонијализма и империјализма током ере новог империјализма. Научници средњовековне ере у Сједињеним Америчким Државама су такође користили ове концепте да оправдају своје ширење на запад преко северноамеричког континента. Ове колонијалне и империјалистичке везе значиле су да су средњовековне студије током 19. и 20. века играле улогу у настанку белог супремацизма.[18][19]

Међутим, почетком двадесетог века такође су се појавили нови приступи повезани са успоном друштвених наука као што су економска историја и антропологија, које је оличила утицајна школа Анналес . Уместо онога што су Аналисти назвали histoire événementielle, овај рад је фаворизовао проучавање великих питања током дугих периода.[20]

Након Другог светског рата, улога медијевализма у европском национализму довела је до значајног смањења ентузијазма за средњовековне студије у оквиру академије – иако су националистичке примене средњег века и даље постојале и остале су моћне.[21] Удео медиевиста на одељењима за историју и језике је опао,[22] што је охрабрило особље да сарађује у различитим одељењима; проширено државно финансирање и подршка универзитета за археологију, доносећи нове доказе, али и нове методе, дисциплинарне перспективе и истраживачка питања; а привлачност интердисциплинарности је расла. Сходно томе, средњовековне студије су се све више окретале од производње националних историја, ка сложенијим мозаицима регионалних приступа који су радили на европским оквирима, делимично у корелацији са послератном европеизацијом.[21]

Усред овог процеса, од 1980-их наовамо средњовековне студије су све више одговарале на планове постављене критичком теоријом и културолошким студијама, при чему су емпиризам и филологија били оспоравани или упрегнути у теме попут историје тела.[23][20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ H. Damico, J. B. Zavadil, D. Fennema, and K. Lenz, Medieval Scholarship: Philosophy and the arts: biographical studies on the formation of a discipline (Taylor & Francis, 1995), p. 80.
  2. ^ MI History Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2015), University of Notre Dame
  3. ^ Michael Lapidge, 'Introduction: The Study of Anglo-Saxon, Norse and Celtic in Cambridge, 1878-1999', in H. M. Chadwick and the Study of Anglo-Saxon, Norse and Celtic in Cambridge, ed. by Michael Lapidge (Aberystwyth: Department of Welsh, Aberystwyth University, 2015). ISBN 9780955718298, pp. 1-58 [=Cambrian Medieval Celtic Studies, 69/70 (2015)].
  4. ^ а б G. McMullan and D. Matthews, Reading the medieval in early modern England (Cambridge: Cambridge University Press, 2007), p. 231.
  5. ^ „King's College London - About us”. www.kcl.ac.uk. Архивирано из оригинала 06. 12. 2016. г. Приступљено 2016-10-05. 
  6. ^ D. Metzger and L. J. Workman, Medievalism and the academy II: cultural studies (Boydell & Brewer, 2000), p. 18.
  7. ^ W. D. Padenm The Future of the Middle Ages: medieval literature in the 1990s (University Press of Florida, 1994), p. 23.
  8. ^ A. Molho, and G. S. Wood, Imagined histories: American historians interpret the past (Princeton University Press, 1998), p. 238.
  9. ^ Sawyer, Peter (2009). „The Origins of the International Medieval Bibliography: Its Unwritten History (as told by its Founder)”. Bulletin of International Medieval Research. 14 for 2008: 57—61. 
  10. ^ Macartney, Hilary (2007). „La International Medieval Bibliography como herramienta de investigación para la historiografía de ciudades medievales y sus territorios”. La Ciudad Medieval y Su Influencia Territorial: Nájera. Encuentros Internacionales del Medievo 3, 2006: 439—450. 
  11. ^ Robert I. Moore, 'A Global Middle Ages?', in The Prospect of Global History, ed. by James Belich, John Darwin, Margret Frenz, and Chris Wickham (Oxford: Oxford University Press, 2016), pp. 80-92 (pp. 82-83).
  12. ^ "medieval, adj. and n.", "middle age, n. and adj." Accessed 5 August 2018. OED Online, Oxford University Press, June 2018, www.oed.com/view/Entry/115638; www.oed.com/view/Entry/118142. Accessed 5 August 2018.
  13. ^ "medievalist, n." OED Online, Oxford University Press, June 2018, www.oed.com/view/Entry/115640. Accessed 5 August 2018.
  14. ^ Ian Wood, 'Literary Composition and the Early Medieval Historian in the Nineteenth Century', in The Making of Medieval History, ed. by Graham Loud and Martial Staub. . York: York Medieval Press. 2017. pp. 37-53. ISBN 9781903153703. .
  15. ^ Bastian Schlüter, 'Barbarossa's Heirs: nation and Medieval History in Nineteenth-cand Twentieth-Century Germany', in The Making of Medieval History, ed. by Graham Loud and Martial Staub. . York: York Medieval Press. 2017. pp. 87-100. ISBN 9781903153703. .
  16. ^ Bernhard Jussen, 'Between Ideology and Technology: Depicting Charlemagne in Modern Times', in The Making of Medieval History, ed. by Graham Loud and Martial Staub. . York: York Medieval Press. 2017. pp. 127-52. ISBN 9781903153703. .
  17. ^ Christian Lübke, 'Germany's Growth to the East: From the Polabian Marches to Germania Slavica', in The Making of Medieval History, ed. by Graham Loud and Martial Staub. . York: York Medieval Press. 2017. pp. 167-83. ISBN 9781903153703. .
  18. ^ Allen J. Frantzen, Desire for Origins: New Language, Old English, and Teaching the Tradition (New Brunswick: Rutgers University Press, 1990).
  19. ^ John M. Ganim, Medievalism and Orientalism: Three Essays on Literature, Architecture and Cultural Identity (New York: Palgrave Macmillan, 2005).
  20. ^ а б Graham A. Loud and Martial Staub, 'Some Thoughts on the Making of the Middle Ages', in The Making of Medieval History, ed. by Graham Loud and Martial Staub. . York: York Medieval Press. 2017. pp. 1-13. ISBN 9781903153703. .
  21. ^ а б Patrick Geary, 'European Ethnicities and European as an Ethnicity: Does Europe Have too Much History?', in The Making of Medieval History, ed. by Graham Loud and Martial Staub. . York: York Medieval Press. 2017. pp. 57-69. ISBN 9781903153703. .
  22. ^ Robert I. Moore, 'A Global Middle Ages?', in The Prospect of Global History, ed. by James Belich, John Darwin, Margret Frenz, and Chris Wickham (Oxford: Oxford University Press, 2016), pp. 80-92 (pp. 83-84).
  23. ^ Caroline Bynum, “Why All the Fuss about the Body? A Medievalist's Perspective”, Critical Inquiry 22/1, 1995, pp. 1-33.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медијавелистика&oldid=26024689”