Душевна болест

Из Википедије, слободне енциклопедије
Душевна болест
Синоними Псиијатријски поремећај, психолошки поремећај, ментална болест, ментално оболење
Gautier - Salpetriere.JPG
Осам жена представљају проминентне менталне дијагнозе у 19. веку у Салпетриер (Париз).
Специфичност Психијатрија
Симптоми Агитација, анксиозност, депресија, манија, параноја, психоза
Компликације Cognitive impairment, social problems, suicide
Типови Анксиозни поремећаји, поремећаји исхране, афективни поремећаји, неуроразвојни поремећаји, поремећаји личности, психотички поремећаји, поремећај употребе супстанци
Узроци Генитички и фактори животне средине
Лекови Антидепресанти, антипсихотици, анксиолитици, стабилизатори расположења
Фреквенција 18% годишње (САД)[1]

Душевна болест или ментални поремећај,[2] или психијатријски поремећај, према савременој дефиницији, обухвата различите поремећаје који се сврставају у следеће групе: конфликти у развоју личности (неурозе), поремећаји у организацији личности (поремећаји личности или психопатије) и психолошке кризе изазване тешкоћама у интерперсоналним односима. Ментални поремећај је бехавиорални или ментални патерн који може да узрокује патњу или ограничену способност функционисања у животу. Таква својства могу да буду перзистентна, релапсирајућа и ремитирајућа, или се могу јавити у једној епизоди. Многи поремећаји су описани, са знацима и симптомима који варирају у широком опсегу између специфичних поремећаја.[3][4] Такве поремећаје може да дијагнозира професионално особље за ментално здравље.

Узроци менталних поремећаја обично нису јасни. Теорије могу да инкорпорирају налазе из низа поља. Ментални поремећаји се обично дефинишу путем комбинације начина на који се особа понаша, осећа, опажа, или размишља.[3] То се може асоцирати са одређеним регионима или функцијама мозга, често у друштвеном контексту. Ментални поремећај је један од аспеката менталног здравља. Културна и религиозна веровања, као и друштвене норме, се требају узети у обзир при успостављању дијагнозе.[5]

Менталним болесницима се пружа помоћ у психијатријским болницама или у заједници, док дијагнозе успостављају психијатри, психолози, и клинички социјални радници, користећи разне методе али се обично ослањају на обзервације и постављање питања. Третмане пружају разни стручњаци за ментално здравље. Психотерапија и психијатријски лекови су две главне опције третмана. Остали видови третмана су друштвене интервенције, узајамна подршка, и самопомоћ. У малом броју случајева се примењује принудни притвор или третман. Показано је да програми превенције могу да умање депресију.[3]

Уобичајени ментални поремећаји обухватају депресију, којој подлеже око 400 милиона људи, деменцију од које оболева око 35 милиона особа, и схизофренију, која погађа око 21 милиона људи широм света.[3] Стигма и дискриминација могу да погоршају патњу и инвалидност узроковану менталним поремећајима, што је довело до појаве разних друштвених покрета чији циљ је повећавање разумевања и сузбијање социјалног искључивања.

Дефиниција[уреди]

Дефиниција и класификација менталних поремећаја су кључна питања за истраживаче као и за пружаоце услуга и оне који су дијагнозирани. Да би се ментално стање класификовало као поремећај, генерално је неопходно да оно узрокује дисфункцију.[6] Већина међународних клиничких докумената користи термин ментални „поремећај”, мада је термин „болест” исто тако у широкој употреби.

Према DSM-IV, ментални поремећај је психолошки синдром или патерн који је асоциран са стресом (e.g. путем болног симптома), инвалидношћу (оштећењем у једној или више важних области функционисања), чиме се повећава ризик од смрти, или узрокује знатан губитак аутономије; међутим тиме нису обухваћени нормални респонси као што је жалост од губитка вољене особе, а такође су искључена девијантна понашања због политичких, религиозних, или друштвених разлога које не настаје услед дисфункције појединца.[7][8]

DSM-IV претходи дефиницији са ограничењима, наводећи да, као што је случај са многим медицинским изразима, менталном поремећају „недостаје конзистентна операциона дефиниција која покрива све ситуације”, напомињући да се различити нивои апстракције могу користити за медицинске дефиниције, укључујући патологију, симптомологију, одступање од нормалног опсега, или етиологију, и да исто важи за менталне поремећаје, тако да је понекад један тип дефиниције подесан, а понекад неки други, у зависности од ситуације.[9]

Године 2013, Америчка психијатријска асоцијација (APA) је редефинисала менталне поремећаје у DSM-5 као „синдром који је окарактерисан клинички значајним поремећајем у когницији појединца, регулацији емоција или понашању које одражава дисфункцију психолошких, биолошких или развојних процеса који подразумевају ментално функционисање.”[10]

Класификације[уреди]

Тренутно постоје два широко прихваћена система класификације менталних болести:

Оба списка наводе категорије поремећаја и пружају стандардне критеријуме за дијагнозу. Њихови кодови су намерно конвергирани у недавним издањима тако да су приручници генерално у знатној мери упоредиви, иако и даље постоје значајне разлике. Низ других класификационих шема је у употреби у незападним културама, на пример Кинеска класификација менталних поремећаја, и друге приручнике користе они који имају алтернативна теоријска уверења, на пример Психодинамички дијагностички приручник. Генерално, ментални поремећаји се класификују засебно од неуролошких поремећаја, потешкоћа у учењу или менталне заосталости.

За разлику од DSM и ICD, неки приступи нису базирани на идентификацији дистинктних категорија поремећаја користећи дихотомне симптомске профиле намењене раздвајању абнормалног од нормалног. Постоји знатна научна дебата о релативним заслугама категоричких наспрам некатегоричних (или хибридних) шема, такође познатих као континуарни или димензиони модели. Спектрални приступ може да инкорпорира елементе обе групе.

У научној и академској литератури о дефиницији или класификацији менталног поремећаја, један екстрем наводи да је то у потпуности питање вредносних пресуда (укључујући то шта је нормално) док други предлажу да то јесте или да може да буде потпуно објективно и научно (укључујући референце на статстичке норме).[11] Уобичајено хибридно гледиште сматра да је концепт менталног поремећаја објективан чак и ако је само „нејасни прототип” који никад неће моћи да буде прецизно дефинисан, или обратно, да концепт увек подразумева мешавину научних чињеница и субјективних вредности.[12] Мада се дијагностичке категорије називају „поремећајима”, оне су представљене као медицинске болести, иако се не потврђују на исти начин као и већина медицинских дијагноза. Сами неуролози напомиљу да би класификација била поуздана и валидна кад би била базирана на неуробиолошким својствима уместо клиничких интервјуа, док други указују на то да се различите идеолошке и практичне перспективе морају боље интегрисати.[13][14]

DSM и ICD приступи остају подложни нападима због имплицитног узрочног модела[15] и због тога што неки истраживачи сматрају да је боље да се усредсреди пажња на основне мождане разлике које могу да претходе симптомима током дугог низа година.[16]

Поремећаји[уреди]

Постоји мноштво различитих категорија менталних болести, и многи различити аспекти људског понашања и личности који могу постати поремећени.[17][18][19][20]

Анксиозност или страх који ометају нормално функционисање се могу класификовати као анксиозни поремећаји.[18] Обично препознате категорије обухватају специфичне фобије, генерализовани анксиозни поремећај, социјална фобија, панични поремећај, агорафобија, опсесивно-компулзивни поремећај и посттрауматски стресни поремећај.

Други афективни процеси (емоције/расположења) такође могу бити поремећени. Афективни поремећај обухвата необично интензивну или узржану тугу, меланхолију, или очај је познат као клиничка депресија (такође познат као униполарна депресија). Блажа али још увек дуготрајна депресија може да буде дијагнозирана као дистимија. Биполарни поремећај (такође познат као манична депресија) обухвата абнормално „високо” или притиснуто стање расположења, познато као манија или хипоманија, при чему долази до наизменичних нормалних и депресивних расположења. Мера у којој униполарни и биполарни феномени расположења представљају различите категорије поремећаја или се мешају и спајају дуж димензије или спектра расположења, предмет је неких научних дебата.[21]

Обрасци веровања, употребе језика и перцепције стварности могу постати поремећени (е.г., делузије, поремећаји размишљања, халуцинације). Пихотички поремећаји у овом домену обухватају схизофренију и делузиони поремећај. Схизоафективни поремећај је категорија која се користи за особе које испољавају аспекте схизофреније и афективних поремећаја. Схизотипија је категорија која се користи за особе које манифестује неке карактеристике везане за схизофренију али не ипуњавају граничне критеријуме.

Својства личности — фундаменталне карактеристике особе које утичу на њен начин размишљања и понашања у различитим ситуацијама и временима — могу се сматрати поремећеним ако се оцењени да су абнормално круте и маладаптивне. Иако се одвојено третирају од стране неких, најчешће коришћене категоријалне шеме укључују их као менталне поремећаје, мада на засебној „оси II” у случају приручника DSM-IV. Бројни различити поремећаји личности су наведени, укључују оне који се понекад класификују као „ексцентрични”, као што су параноидни, схизоидни и схизотипни поремећаји личности; типови који су описани као „драматични” или „емоционални”, као што су антисоцијални, гранични, извештачени или нарцисоидни поремећаји личности; и они се понекад класификују као везани за страх, као што је анксиозно-избегавајући, зависни, или обсесивно-компулсивни поремећаји личности. Генерално се поремећаји личности дефинишу као појавни у детињству, или бар током адолесценције или раног одраслог доба. ICD такође има категорију за трајне промене личности након катастрофалног искуства или психијатријске болести. Ако неспособност адекватног прилагођавања животним околностима почне у року од три месеца од одређеног догађаја или ситуације, а заврши се у року од шест месеци након што се стресор заустављен или елиминисан, то се може уместо тога класификовати као поремећај прилагођавања. Постоји тенденција појаве консензуса да такозвани „поремећаји личности”, као што су генерално особине личности, заправо укључује мешавину акутних дисфункционалних понашања која се могу решити у кратким периодима, и маладаптивних својстава темперамента која су трајнија.[22] Штавише, постоје и некатегоричне шеме које оцењују све особе преко профила различитих димензија личности без на симтомима заснованих ограничења од нормалне варијације личности, на пример кроз шеме засноване на димензионалним моделима.[23]

Поремећаји у исхрани обухватају диспропорционалну забринутост по питању исхране и телесне тежине.[18] Категорије поремећаја у овој области обухватају анорексију нервозу, болумију, болимију вежбања или поремећај опсесивног преједања.

Поремећаји спавања као што је инсомнија обухватају дисрупцију нормалних образаца спавања, или осећај замора упркос нормалног режима спавања.

Сексуалне дисфункције и родна дисфорије могу да буду дијагнозиране, укључујући диспареунију и его-дистоничну хомосексуалност. Разни видови парафилије се сматрају менталним поремећајима (сексуално узбуђење према објектима, ситуацијама или појединцима који се сматрају абнормалним или штетним за особу или друге).

Људи који су неуобичајено неспособни да се одупру одређеним нагонима или импулусима који могу бити штетни за њих или друге, могу се класификовати да имају поремећај контроле импулса, примери такивх поремећаја су клептоманија (крађа) или пироманија (започињање пожара). Разна зависна понашања, попут коцкарске зависности, могу се класификовати као поремећај. Опсесивно-компулзивни поремећај понекад може укључивати неспособност да се одупре одређеним делима, али се класификује засебно као првенствено поремећај анксиозности.

Употреба дроге (легална или незаконита, укључујући алкохол), када се настави упркос значајним проблемима везаним за његову употребу, може се дефинисати као ментални поремећај. DSM укључује такве случајеве под заједничку категорију поремећаји употребе супстанци, чиме су обухваћени зависност од супстанце и злоупотреба супстанце. DSM тренутно не користи заједнички термин за зависност, а ICD једноставно користи термин „штетна употреба”. Употреба супстанце која узрокује поремећај може бити последица образаца компулзивне и репетитивне употребе лека што доводи до толеранције на његове ефекте и симптома повлачења када се употреба смањи или заустави.

Референце[уреди]

  1. „Any Mental Illness (AMI) Among U.S. Adults”. National Institute of Mental Health. U.S. Department of Health and Human Services. Архивирано из оригинала на датум 7. 4. 2017. Приступљено 28. 4. 2017. 
  2. „Mental Disorders”. Medline Plus. U.S. National Library of Medicine. 15. 9. 2014. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2016. Приступљено 10. 6. 2016. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 „Mental disorders”. World Health Organisation. октобар 2014. Архивирано из оригинала на датум 18. 5. 2015. Приступљено 13. 5. 2015. 
  4. „Mental disorders”. World Health Organization. Архивирано из оригинала на датум 29. 3. 2016. Приступљено 9. 4. 2016. 
  5. American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (5th изд.). Arlington: American Psychiatric Publishing. стр. 101—5. ISBN 978-0-89042-555-8. 
  6. Stein, Dan J. (децембар 2013). „What is a mental disorder? A perspective from cognitive-affective science”. Canadian Journal of Psychiatry. 58 (12): 656—62. PMID 24331284. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2016-03-04. 
  7. Stein, Dan J; Phillips, K.A; Bolton, D; Fulford, K.W.M; Sadler, J.Z; Kendler, K.S (новембар 2010). „What is a Mental/Psychiatric Disorder? From DSM-IV to DSM-V”. Psychological Medicine. London: Cambridge University Press. 40 (11): 1759—1765. ISSN 0033-2917. OCLC 01588231. PMC 3101504Слободан приступ. PMID 20624327. doi:10.1017/S0033291709992261. »In DSM-IV, each of the mental disorders is conceptualized as a clinically significant behavioral or psychological syndrome or pattern that occurs in an individual and that is associated with present distress (e.g., a painful symptom) or disability (i.e., impairment in one or more important areas of functioning) or with a significantly increased risk of suffering death, pain, disability, or an important loss of freedom. In addition, this syndrome or pattern must not be merely an expectable and culturally sanctioned response to a particular event, for example, the death of a loved one. Whatever its original cause, it must currently be considered a manifestation of a behavioral, psychological, or biological dysfunction in the individual. Neither deviant behavior (e.g., political, religious, or sexual) nor conflicts that are primarily between the individual and society are mental disorders unless the deviance or conflict is a symptom of a dysfunction in the individual, as described above.« 
  8. Stein, Dan J; Phillips, K.A; Bolton, D; Fulford, K.W.M; Sadler, J.Z; Kendler, K.S (новембар 2010). „What is a Mental/Psychiatric Disorder? From DSM-IV to DSM-V : Table 1 DSM-IV Definition of Mental Disorder”. Psychological Medicine. London: Cambridge University Press. 40 (11): 1759—1765. ISSN 0033-2917. OCLC 01588231. PMC 3101504Слободан приступ. PMID 20624327. doi:10.1017/S0033291709992261. 
  9. Stein, Dan J; Phillips, K.A; Bolton, D; Fulford, K.W.M; Sadler, J.Z; Kendler, K.S (новембар 2010). „What is a Mental/Psychiatric Disorder? From DSM-IV to DSM-V”. Psychological Medicine. London: Cambridge University Press. 40 (11): 1759—1765. ISSN 0033-2917. OCLC 01588231. PMC 3101504Слободан приступ. PMID 20624327. doi:10.1017/S0033291709992261. »... although this manual provides a classification of mental disorders, it must be admitted that no definition adequately specifies precise boundaries for the concept of ‘mental disorder.’ The concept of mental disorder, like many other concepts in medicine and science, lacks a consistent operational definition that covers all situations. All medical conditions are defined on various levels of abstraction—for example, structural pathology (e.g., ulcerative colitis), symptom presentation (e.g., migraine), deviance from a physiological norm (e.g., hypertension), and etiology (e.g., pneumococcal pneumonia). Mental disorders have also been defined by a variety of concepts (e.g., distress, dyscontrol, disadvantage, disability, inflexibility, irrationality, syndromal pattern, etiology, and statistical deviation). Each is a useful indicator for a mental disorder, but none is equivalent to the concept, and different situations call for different definitions.« 
  10. American Psychiatric Association. „Use of the Manual”. Diagnostic and Statistical Manual of Mental DisordersНеопходна новчана претплата (5th изд.). American Psychiatric Publishing. ISBN 978-0-89042-559-6. doi:10.1176/appi.books.9780890425596.UseofDSM5. Приступљено 10. 5. 2017. 
  11. Berrios, German E. (1999). „Classifications in psychiatry: A conceptual history”. Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 33 (2): 145—60. PMID 10336212. doi:10.1046/j.1440-1614.1999.00555.x. 
  12. Perring, C. (2005) Mental Illness Stanford Encyclopedia of Philosophy
  13. Katschnig, Heinz (2010). „Are psychiatrists an endangered species? Observations on internal and external challenges to the profession”. World Psychiatry. 9 (1): 21—8. PMC 2816922Слободан приступ. PMID 20148149. doi:10.1002/j.2051-5545.2010.tb00257.x. 
  14. Kato, Tadafumi (2011). „A renovation of psychiatry is needed”. World Psychiatry. 10 (3): 198—9. PMC 3188773Слободан приступ. PMID 21991278. doi:10.1002/j.2051-5545.2011.tb00056.x. 
  15. Doward, Jamie (11. 5. 2013). „Medicine's big new battleground: does mental illness really exist?”. The Guardian. 
  16. „NIMH » Mental Disorders as Brain Disorders: Thomas Insel at TEDxCaltech”. National Institute of Mental Health. U.S. Department of Health and Human Services. 23. 4. 2013. Архивирано из оригинала на датум 7. 5. 2013. 
  17. Gazzaniga, M.S., & Heatherton, T.F. (2006). Psychological Science. New York: W.W. Norton & Company, Inc.
  18. 18,0 18,1 18,2 „Mental Health: Types of Mental Illness”. WebMD. 1. 7. 2005. Приступљено 2009-09-29. 
  19. Office of the Surgeon General; Center for Mental Health Services; National Institute of Mental Health (1999). „The Fundamentals of Mental Health and Mental Illness” (PDF). Mental Health: A Report of the Surgeon General. National Institute of Mental Health. стр. 26—50. ISBN 978-0-16-050300-9. 
  20. NIMH (2005) Teacher's Guide: Information about Mental Illness and the Brain Archived 2007-10-12 at the Wayback Machine. Curriculum supplement from The NIH Curriculum Supplements Series
  21. Akiskal, Hagop S.; Benazzi, Franco (2006). „The DSM-IV and ICD-10 categories of recurrent \major] depressive and bipolar II disorders: Evidence that they lie on a dimensional spectrum”. Journal of Affective Disorders. 92 (1): 45—54. PMID 16488021. doi:10.1016/j.jad.2005.12.035. 
  22. Clark, Lee Anna (2007). „Assessment and Diagnosis of Personality Disorder: Perennial Issues and an Emerging Reconceptualization”. Annual Review of Psychology. 58 (1): 227—57. PMID 16903806. doi:10.1146/annurev.psych.57.102904.190200. 
  23. Morey, Leslie C.; Hopwood, Christopher J.; Gunderson, John G.; Skodol, Andrew E.; Shea, M. Tracie; Yen, Shirley; Stout, Robert L.; Zanarini, Mary C.; Grilo, Carlos M.; Sanislow, Charles A.; McGlashan, Thomas H. (2006). „Comparison of alternative models for personality disorders”. Psychological Medicine. 37 (7): 983—94. PMID 17121690. doi:10.1017/S0033291706009482. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Класификација
Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).