Механичка вентилација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Механичка вентилација
VIP Bird2.jpg
Неонатални маханички вентилатор
Класификација и спољашњи ресурси
MeSH D012121

Механичка вентилација (МВ), асистиране вентилација је вентилација плућа које се изводи код болесника са спонтаним, али ослабљеним дисањем или код болесника који не могу да дишу сопственим плућима, све док болесник не успостави сопствено дисање без додатне помоћи. Основни циљ механичке вентилације је да омогући задовољавајућу респираторну функцију, болесника, која је претходно нарушена различитим патолошким стањима. Међутим, током механичке вентилације долази до промена и поремећаја функције још неких виталних органа и органских система. Механичка вентилација (МВ), се изводи уз помоћ софистицираних респиратора.

Према дужини примене МВ може бити краткотрајна или дугоројна, у зависности од медицинских индикација или стања појединца. Механичка вентилација се користи код хроничних стања као што су тешке инфективне болести, неуромишићне болести, опструктивне болести плућа или друга стања која ограничавају физиолошку употребу мишића за дисање и/или дисајних путева.[1]

Физиолошка вентилација[уреди]

Вентилација је физиолошки процес којим се врши размена кисеоника 2) и угљен-диоксид (СО2) у алвеолама плућа. Алвеоле су мали ваздухом испуњене кесица на крају бронхијалног стабла у плућима, кроз чије зидове из ваздуха у кесицама 2) дифундује у крв, а (СО2), обрнутим путем дифундује из крви у алвеолу. Вентилација је константан процес одржавања одговарајуће равнотеже између ове две.[2]

Основни појмови[уреди]

Респирација
  • Кисеоник се од атмосферског ваздуха до места где ће у ткивима и ћелијама бити укључен у метаболичке процесе унутрашњег дисања преноси процесом респирације.
  • У смеши гасова атмосферског ваздуха кисеоник се налази у количини 20,92% и парц притиску од 159 mmHg
  • Респирација се обавља процесима; вентилације, дифузије и транспорта гасова.
Вентилација
  • Вентилација је струјање ваздуха из спољашње средине у алвеоле и обрнуто
  • Кисеоник делује на респираторни центар, који контролише вентилацију преко хеморецептори смештених у луку аорте и каротидном синусу, као хемијски надражај.
  • Вентилација је регулисана и притиском угљен-диоксида и концентрацијом Н+ јона.
  • Удахнути ваздух се у алвеолама разређује присутним алвеоларном ваздухом (који константно садржи угљен-диоксид и засићен је воденом паром), тако да се парцијални притисак кисеоника са 159 mmHg (у атмосферском ваздуху) смањује на 104 mmHg, или 14%.
Дифузија
  • Дифузији је прелажење гасова (кисеоника и угљен-диоксида) из алвеола кроз респираторну мембрану у крв и обрнуто, због градијента притиска који влада са обе стране алвеоларне мембране.
  • На брзину дифузије гасова утичу; дебљина и површина респираторне мембране, дифузијски коефеицијент гаса, градијент притиска гасова.
  • Кисеоник се искоришћава у митохондријама, у којима притисак кисеоника треба да буде изнад критичног нивоа за одржавање аеробног метаболизма.
  • Дифузиони ниво кисеоника означен је као „Пастерова тачка“ и износи 1-2 mmHg. У нормални условима парцијални притисак кисоеника је 4-23 mmHg.
  • Крајњи циљ вентилације је да обезбеди аеробни метаболизам, и одржавање митохондријалног Ппарцијалног притиска кисеоника изнад „Пастерове тачке“, у свим вулнерабилним органима, пре свега мозгу, срцу и плућима.
Транспорт
  • Транспорт је преношење кисеоника крвљу до ћелија и угљен-диоксида од ћелија у спољашњу средину.
  • Кисеоник се преноси крвљу на два начина; као везан за хемоглобин (97%) и растворен у плазми (3%).
  • Кисеонички капацитет крви за пренос кисоеника је; 1 g хемоглобина - 1,34 ml кисеоника, 15 g хемоглобина - 19,5 ml кисеоника.

Историјат[уреди]

Римски лекар Гален може се сматрати првим лекарем који ће описа механичку вентилацију:

Андреас Везалијус, такође је описао вештачку вентилацију плућа уметањем бамбуса или трске у трахеју животиња.[4]

У 1908. године Џорџ Поа, први је практично приказао механичку респирацију на псима. Он је након вештачки изазване асфиксије (загушења) дисајних путева, пса успевао да их врати у живот реанимацијом.

Први апарати за механичку вентилацију направљени су 1928. године.

Токо 40-их и 50-их година двадесетог века први пут је почела примена „гвоздених плућа“, што је заправо био и први ефективан вид дугорочне респираторне потпоре, који се користио током полио епидемије (дечиј парализе) која је владала и том периоду. За удисајни део дисајног циклуса машином је стваран вакуум око болесника, који је био смештен у металну цев (гвоздена плућа), чиме се ваздух увлачио у у његова плућа. Прекид вакуума омогућавао је особи да у тој фази рада апарата издахне.

Сутер је 1983. године, поставио индикације за примену мехничке вентилације и поделио их на:

  • Механичке поремећаје дисања: неуромишићне обољења, дисфункција централног нервног система, промене мишићно-коштаног система као и терапијска употреба мишићних релаксаната.
  • Поремећаје у размени гасова: АРДС, респираторни дистрес синдром деце, болести срца и хроничне болести плућа

Међутим тек последњих година 20. и почетком 21. века, дошло је до знатног техничког напретка, у конструкцији апарата за механичку вентилацију. То је допринело њиховој широј употреби, проширило индикације за њихову примену и резултовало успешнијем лечењу, хируршких болесника.

Механичка вентилација[уреди]

Очуваност органа за дисање, (респираторног система) је поједине болеснике питање од животног значаја, као што су деца и одрасле особе са неуромишићне обољењима као и болестима моторног неурона као што су спинална мишићна атрофија и амиотрофична латерална склероза. Код ових болесника долази до прогресивне слабости, најчешће мишића руку и ногу, али код неких форми јавља се и слабост мишића који су неопходни за дисање и кашаљ. Слабост мишића за дисање доводи до поремећаја функције дисања која се у одређеном временском периоду погоршава и уколико се у правом тренутку не примени асистирано (потпомогнуто) механичко дисање може доћи до нежељеног тока или смрти.[5]

Апарат за механичку вентилацију плућа негативним притиском („челична плућа“)

Предности коришћења МВ огледају се пре свега у томе што она омогућавају болесницима са нарушеном вентилацијом нормалан живот или преживљављње. Те предности су:

  • одржавање и/или побољшање нивоа кисеоника/угљен-диоксида у крви
  • одмара дисајне мишиће, смањујући њихово напрезање
  • надувавање плућа је потпуније
  • побољшава кашаљ због лакшег дисања
  • побољшање квалитета сна и дисања током спавања
  • ограничава/искључује хоспитализацију код респираторних компликација
  • побољшање квалитета живота и продужава живот

Врсте механичке вентилације[уреди]

Краткотрајна респирација

Краткотрајна употреба МВ обично се примењује у болничкој нези, нпр, у току акутним болестима или током и после операције, у париду када појединац не може да дише без помоћи респиратора. У интензивној нези, МВ може се изводити преко преко уста или назалне маске, али се обично изводи уз помоћ ендотрахеална цеви која стављати у уста и грло (интубација).

Дуготрајна респирација

Дугорочну МВ можемо применити код неких болесника дуже време (више месеци или година) или током целог живот.

Облици механичке вентилације плућа[уреди]

Данас се у медицинској пракси примењује велики број различитих облика механичке вентилације: контролисана, асистирано-контролисана, асистирана и парцијална подршка вентилације плућа.

Контролисана механичка вентилација плућа[уреди]

Први облик механичка вентилација плућа представљала је тзв. регулисана (контролисана) механичка вентилација са интермитентним позитивним притиском (IPPV).

Контролисана механичка вентилација плућа (CMV ili IPPV) подразумева потпуно обављање вентилације плућа без спонтаног дисања. Код IPPV вентилатору су задати дисајни волумен или максимални инспираторни притисак, фреквенција дисања, однос инспиријумом и експиријума и фракција кисеоника у инспираторни ваздуху. Експиријум код IPPV је пасивна радња.

Асистиране-контролисана[уреди]

Код асистирано-контролисаној вентилацији плућа инспиријум започиње (тригерује) болесник, а вентилатор затим остварује задати дисајниволумен или проток, до нивоа задатог инспирационог притиска у дисајним путевимаима, након чега следи пасивни експиријум. Уколико болесник смањи број дисајних циклуса, вентилатор остварује контролисане респирациони циклусе на задатој фреквенцији.

Асистиране вентилација[уреди]

Асистирана вентилација плућа постиже се притиском потпомогнутом вентилацијом (PSV) и пропорционалној асистираној вентилацији плућа. PSV је слична претходној асистирано-контролисаној вентилацији плућа при чему фреквенцију дисања одређује болесник, а вентилатор при сваком оствареном минималном негативном Инспирацион притиску, додаје проток ваздуха у дисајне путеве до оствараења задатог позитивног притиска.

Парцијална подршка вентилације плућа[уреди]

CPAP обезбеђује позитиван притисак на крају експиријума (PEEP) у циљу повећања функционалног резидуалног капацитета плућа и отварања колабираних алвеола, тј.онемогућавања колабирања алвеола.

Обезбеђење дисајног пута[уреди]

За примену механичке вентилације потребна је ендотрахеална интубација, постављање трахеостомске каниле (ретко у акутној фази респираторне инсуфицијенције), или примена неинвазивне вентилације (NIV) помоћу специјалних кисоничких маски које херметички пријањају уз лице.

Врсте апарата за МВ[уреди]

Запреминско-променљиви дисајни апарати[уреди]

Запреминско-променљиви дисајни апарати обично (али не и увек) убацују ваздух кроз отвор који се налази у душнику (трахеостому) што омогућава директнији и више контролисан приступ плућима. Због стварања отвора на душнику и остваривања непосредног контакта са дисајним органима овакав вид дисајне подршке носи назив и инвазивна механцка вентилација.

Извори[уреди]

  1. Rimensberger P. New Strategy on Mechanical Ventilation, Beograd, XVIII Simpozijum Novine u neonatologiji. Beograd: Institut za neonatologiju; 2002.
  2. Ruždi Ramadani, Mehanička ventilacija u neonatologiji, Protokoli u neonatologiji, 2015.
  3. Colice, Gene L. (2006). Historical Perspective on the Development of Mechanical Ventilation. Principles & Practice of Mechanical Ventilation. 2. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-144767-6. 
  4. Chamberlain D (2003) Never quite there: A tale of resuscitation medicine Clinical Medicine, Journal of the Royal College of Physicians' 3 6:573-577
  5. Zorica Stević, Dišite sa lakoćom : /vodič za osobe sa neuromišićnnim bolestima koje imaju ili mogu imati probleme sa disanjem, Beograd : Savez distrofičara Srbije, 2009 (Čačak : Svetlost). - 40 str.

Литература[уреди]

  • Colice, Gene L. (2006). Historical Perspective on the Development of Mechanical Ventilation. Principles & Practice of Mechanical Ventilation. 2. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-144767-6. 

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).