Милета Деспотовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милета Деспотовић
Лични подаци
Датум рођењаоко 1822.
Место рођења, Кнежевина Србија
Датум смрти1. јануар 1880.(1880-01-01) (58 год.)
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија
Војна каријера
СлужбаКњажество Србија 1848-1849
Руска Империја 1849-1872
Књажество Србија 1876-1878
Војска Кнежевина Србија
 Руска Империја
Родкоњица
ЧинКњажество Србија капетан
Руска Империја пуковник
вођа српских устаника у Босни (1876-1878)[1]
Учешће у ратовимаСрпска револуција 1848—1849.
Кримски рат
Босански устанак 1876-1878
Битка код Седла
Каснији радпредставник босанских Срба на Берлинском конгресу 1878.

Милета Деспотовић (око 1822-1880), био је командант устаничких снага у босанском устанку 1876-1878, родом из Србије, пуковник руске војске.[1]

Каријера[уреди | уреди извор]

Српска револуција и Кримски рат[уреди | уреди извор]

Ратујући на страни Стевана Петровића Книћанина у Мађарској 1848-1849, постао је капетан, а затим одлази у Русију, где служи у гардијској коњици. У кримском рату (1853-1856) водио је нередовне чете у Влашкој и Молдавији. Пензионисан је 1872.[1]

Босански устанак[уреди | уреди извор]

На свој захтев примљен је 1876. у српску војску. Министарство војно кнежевине Србије упутило га је за вођу устаника у Босни, где августа 1876. преузима команду од Голуба Бабића.[1]

Организационо је учврстио устаничке јединице, завео дисциплину, објединио командовање, увео униформу и одликовања, покушавши да обуче и опреми 1.000 устаника као регуларну српску војску.[2] За одрицање послушности увео је смртну казну.[1]

Деспотовићеве војне концепције устанка - водити рат као са регуларном армијом - нису одговарале карактеру сељачког устанка. Скупштина устаника прогласила га је средином априла 1877. генералом. Половином 1877. дошао је у сукоб с угледним устаничким вођама, који успевају да сузе његова врло широка овлашћења, искључиво на војна питања.[1] Због његовог одбијања да води герилски начин рата, на који су устаници навикли, устаници су изгубили Битку код Седла, 4. августа 1877, која је довела до војне пропасту устанка.[3]

Био је противник стварања устаничке владе. На Берлинском конгресу учествовао је као представник босанских устаника.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 410. 
  2. ^ Teinović, Bratislav (2018). „СНАБДИЈЕВАЊЕ УСТАНИКА У БОСНИ 1875–1878.”. Vojnoistorijski glasnik (1): 47—70. ISSN 0042-8442. 
  3. ^ Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 487—488. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод.