Монте Зонколан

Координате: 46° 30′ 0″ N 12° 55′ 0″ E / 46.50000° С; 12.91667° И / 46.50000; 12.91667
С Википедије, слободне енциклопедије
Монте Зонколан
Монте Зонколан
Ндм. висина1.750 m
Координате46° 30′ 0″ N 12° 55′ 0″ E / 46.50000° С; 12.91667° И / 46.50000; 12.91667
Географија
ЛокацијаФурланија-Јулијска крајина,  Италија
МасивАлпи

Монте Зонколан (итал. Monte Zoncolan) је планина у Карнским Алпима, у региону Фурланија-Јулијска крајина, у Италији. Један је од најзахтјевнијих успона у друмском бициклизму, вожен је шест пута на Ђиро д’Италији (2003, 2007, 2010, 2011, 2014 и 2018), као и једном на Ђиро доне трци (Ђиро д’Италија за жене) 1997. Ђилберто Симони је побиједио на прве двије етапе које су се завршавале на Зонколану, 2003[1] и 2007.[2] Иван Басо побиједио 2010,[3] Игор Антон 2011,[4] Мајкл Роџерс 2014,[5] док је Фабијана Луперини побиједила једино издање женске трке, које је вожено до Зонколана.

Планина такође има ски центар у Раваскелту, са 22 km успона и доступне висине за скијање између 950 и 2.000 метара[6]

Детаљи успона[уреди | уреди извор]

На планину може да се пење са три стране: од Овара, Сутриоа и Приоле.

  • Западно од Овара: Успон од Овара је веома захтјеван и један од најтежих у Европи, обично се пореди са Англируом. На Ђиро д’Италији вожен је први пут 2007. Успон почиње у Овару , дуг је 10,1 km, са 11,9% просјечног нагиба, док је максимални нагиб 22%. Прави успон почиње у Лиарису, на 8,5 km од врха. Недуго након села, пут креће кроз шуму и достиже 900 m 15%. Након ове дионице, пут иде кроз три кратка тунела, послије чега слиједе дионице узбрдо - низбрдо, први самом врху. Лош асфалт између Илариса и тунела замијењен је 2007; асфалт између последњег тунела и врха је бећ био замијењен у јесен 2005. Тунели сада свијетле.[7]
Профил Монте Зонколана из Сутриоа
  • Источно од Сутриоа: Успон од Сутриоа је мање захтјеван него од Овара, али је такође један од изазовнијих успона у Италији. Први пут се нашао на Ђиро д’Италији за жене 1997, а затим и на Ђиро д’Италији 2003. Успон почиње у Сутриоу и дуг је 13,5 km, са просјечним нагибом 9%, а са максималних 23% нагиба; надморска висина је 1210 m. Првих 8,7 km има просјечан нагиб 8,7%, након чега иде равна дионица. Најзахтјевнија секција је последњих 3,5 km, са 13% просјечног нагиба и 23% максималног нагиба.[8][9]
  • Источно од Приола: Успон од Приола је био са оригиналним старим путем, који је замијењен новијим са Сутриоа. Двије улице се комбинују на око 4 km до врха. Пут од Приола је асфалтиран први пут у јесен 2005. Од дна до врха, 8.9 km дуг пут достиже 1140 m надморске висине, уз просјечни нагиб 12,8%. Блаже дионице успона имају облик попут шнале за косу, уз понеки стрми дио. Успон је скоро раван кад се дође до 3,5 km до врха, уз понеку стрму дионицу од по 23% нагиба.[10]
Профил Монте Зонколана од Овара.

Ђиро д’Италија[уреди | уреди извор]

Монте Зонколан је на Ђиро д’Италији вожен шест пута до сада. Први пут се на Ђиру нашао 2003, на етапи 12, од Сутриоа, побиједио је Ђилберто Симони. То је такође био последњи пут са се Марко Пантани бори за побједу на Ђиру, он је напао на 3 km до циља и завршио пети, 42 секунде иза Симонија.[1] Прије овога, успон је коришћен на Ђиро д’Италији за жене 1997, побиједила је Фабијана Лупертини.

Зонколан се други пут на Ђиру нашао 2007, на етапи 17. Вожен је успон од Овара, а опет је Ђилберто Симони побиједио.[2] Трећи пут је вожен три године касније — на Ђиро д’Италији 2010, на етапи 15. Иван Басо је побиједио,[3] а касније се испоставило да је то била одлучујућа етапа те године, Басо је освојио Ђиро.[11] На Ђиро д’Италији 2011, Зонколан је вожен на етапи 14, побиједио је Игор Антон, испред Алберта Контадора и Винченца Нибалија.[4] Године 2014, успон је вожен на одлучујућој, етапи 20. Тријумфовао је Мајкл Роџерс.[5][12]

Након три године паузе, Зонколан се вратио на Ђиро 2018, гдје је вожен на етапи 14.[13] Вожен је са теже стране, преко Овароа; тријумфовао је Крис Фрум, седам секунди испред Сајмона Јејтса.[14]

Монте Зонколан близу врха.

Етапе на Ђиро д’Италији[уреди | уреди извор]

Година Етапа Старт етапе Дистанца (km) Страна Побједник етапе Лидер трке
2003. 13 Сан Дона ди Пијаве 115 Сутрио Ђилберто Симони Ђилберто Симони
2007. 17 Линц 142 Оваро Ђилберто Симони Данило ди Лука
2010. 15 Местре 218 Оваро Иван Басо Давид Аројо
2011. 14 Линц 210 Оваро Игор Антон Алберто Контадор
2014. 20 Манијаго 167 Оваро Мајкл Роџерс Наиро Кинтана
2018. 14 Сан Вито ал Таљаменто 181 Оваро Крис Фрум Сајмон Јејтс
2021. 14 Читадела 205 Сутрио Лоренцо Фортунато Еган Бернал

Етапе на Ђиро дона трци[уреди | уреди извор]

Година Етапа Старт етапе Дистанца (km) Страна Побједник етапе Лидер трке
1997. 10 Сутрио Фабијана Луперини Фабијана Луперини

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Maloney, Tim (22. 5. 2003). „Stage 12 - May 22: Dan Dona-Monte Zoncolan, 185 km - Ecco Fatto: Simoni reigns on Zoncolan”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Limited. Приступљено 29. 1. 2018. 
  2. ^ а б Brown, Gregor; Maloney, Tim (30. 5. 2007). „Simoni: King of Zoncolan”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Limited. Приступљено 29. 1. 2018. 
  3. ^ а б Westemeyer, Susan (23. 5. 2010). „Basso prevails on the Zoncolan”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 14. 06. 2010. г. Приступљено 29. 1. 2018. 
  4. ^ а б Quénet, Jean-François (21. 5. 2011). „Anton delighted after mythical stage win at Giro d’Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 29. 1. 2018. 
  5. ^ а б Cossins, Peter (31. 5. 2014). „Giro d'Italia: Michael Rogers wins on Monte Zoncolan”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Limited. Приступљено 29. 1. 2018. 
  6. ^ „The Zoncolan skiing centre”. carnia.it. Приступљено 29. 1. 2018. 
  7. ^ „Monte Zoncolan - Ovaro”. climbbybike.com. Приступљено 29. 1. 2018. 
  8. ^ „Monte Zoncolan - Sutrio”. climbbybike.com. Приступљено 29. 1. 2018. 
  9. ^ Maloney, Tim (21. 5. 2003). „Stage 11 - May 21: Faenza-San Dona, 222 km - Riders on the storm”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Limited. Приступљено 29. 1. 2018. 
  10. ^ „Monte Zoncolan profile from Priola”. salite.ch. Архивирано из оригинала 31. 01. 2018. г. Приступљено 29. 1. 2018. 
  11. ^ Stephen Farrand (30. 5. 2010). „Basso wins Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 23. 6. 2010. г. Приступљено 29. 1. 2018. 
  12. ^ „Stage 20: Maniago – Monte Zoncolan”. La Gazzetta dello Sport. RCS MediaGroup. Приступљено 29. 1. 2018. 
  13. ^ Cossins, Peter (26. 11. 2017). „Details emerge of Zoncolan stage of 2018 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Limited. Приступљено 29. 1. 2018. 
  14. ^ Fordyce, Tom (19. 5. 2018). „Giro d'Italia: Chris Froome beats Simon Yates for a GB one-two on Monte Zoncolan”. bbc.co.uk. Приступљено 21. 5. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]



Монте Зонколан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монте_Зонколан&oldid=26943723”