Пређи на садржај

Мржња (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Мржња
Постер за филм Мржња, са слоганом Jusqu'ici tout va bien... („За сада је све у реду...”)
Изворни насловLa Haine
Жанркриминалистичка
драма
РежијаМатју Кaсовиц
СценариоМатју Кaсовиц
Главне улогеВенсан Касел
Ибер Кунде
Саид Тагмауи
МузикаAssassin
СценографПијер Аим
МонтажаМатју Кaсовиц
Скот Стивенсон
Продуцентска
кућа		Канал+
Година1995.
Трајање98 минута
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
Буџет2.6 милиона долара
IMDb веза

Мржња (фр. La Haine; француски изговор: ​[la ɛn]) је француски црно-бели филм из 1995. године који је, по сопственом сценарију, режирао и монтирао Матју Кaсовиц.[1] По жанру је социјална драма, а говори о проблемима тројице беспослених младића из сиромашног предграђа у близини Париза, у време када њихову средину потресају нереди након што је њихов пријатељ тешко повређен у полицијском притвору.

Главне теме филма су проблеми омладине без перспективе која је одрастала у лошим условима, расизам у француском друштву и полицијско насиље. Наслов филма потиче од реплике коју изговара лик Ибера, једног од тројице пријатеља: "Мржња ствара мржњу!". Филм је остварио критички успех, а Касовиц је на Филмском фестивалу у Кану 1995. године освојио награду за најбољу режију. У енглеском говорном подручју филм се најчешће приказује под својим оригиналним, француским називом, иако је његово америчко VHS издање објављено под енглеским насловом.

Лого филма

Радња

[уреди | уреди извор]

Филм почиње снимцима телевизијских вести које приказују протесте у дистрикту смештеном у предграђу општине Шантелуп ле Вињ, у близини Париза. Побуна је избила након што је у полицијском притвору претучен и тешко повређен Абдел Ишах, који је потом хоспитализован. Нереди ескалирају и доводе до напада на локалну полицијску станицу, при чему је изгубљен један службени револвер.

Филм прати око двадесет узастопних сати из живота тројице Абделових пријатеља, младића из имигрантских породица који живе у сиромашном суседству у време побуне.

Винс је млади Јеврејин агресивног темперамента који жели да освети Абдела. Док гаји дубоку мржњу према полицији, у свом купатилу пред огледалом потајно опонаша лик Трависа Бикла из филма Таксиста. Ибер је Афрофранцуз, боксер и ситни дилер дроге, који избегава сукобе са полицијом и с негодовањем гледа на Винсово импулсивно понашање. Сања о одласку из предграђа и стварању бољег живота, али је његова теретана у којој је тренирао бокс уништена за време протеста. Саид је млади северно-афрички муслиман који игра посредничку улогу између Винса и Ибера.

Тројица пријатеља бесциљно проводе дане под честим полицијским надзором. На забави на крову зграде, коју прекида полиција, Винс вређа полицајца у цивилу. Након што су напустили забаву, открива пријатељима да је пронашао револвер калибра .44 Магнум изгубљен током протеста, те да планира да га употреби како би убио полицајца у случају да Абдел умре. Иако се Ибер противи тој идеји, Винс кришом задржава оружје за себе. Када покушају да посете Абдела у болници, полиција им то онемогућава. Саид бива ухапшен након што одбију да изађу из болнице, али убрзо бива пуштен захваљујући полицајцу који познаје његовог брата.

На скупу у предграђу којем присуствују сва тројица, долази до хаоса након што Винс умало пуца у полицајца. Успевају да стигну на воз за Париз. По доласку у град, њихови сусрети са различитим, доброћудним и непријатељски настројеним грађанима, у неколико наврата умало прерастају у насиље. У јавном тоалету срећу човека који је преживео Гулаг, а који им је испричао причу о пријатељу који је одбио да обави нужду напољу, након чега се смрзнуо до смрти. Тројица пријатеља не разумеју значење приче.

Касније посећују Астерикса, зависника од крека који дугује новац Саиду, што је при Астериксовом покушају да натера Винса да играју руски рулет резултирало физичким сукобом. Након што налећу на садистичке полицајце у цивилу, Саид и Ибер бивају ухапшени, док Винс успева да побегне. Полицајци их физички и вербално злостављају пре него што буду задржани у притвору. Тројица пријатеља пропуштају последњи воз до станице Сен-Лазар, због чега су приморани да ноћ проведу на улицама.

Након неуспешног покушаја крађе аутомобила и избацивања из галерије уметности, тројица пријатеља остају у тржном центру, где на вестима сазнају да је Абдул преминуо. Пењу се на кров са кога провоцирају скинхеде и полицајце, а затим наилазе на групу скинхеда која брутално претуче Саида и Ибера. Винс прекида тучу уз помоћ оружја и хвата једног од скинхеда, држећи га на нишану. Иако Ибер инсистира да га убије, Винс показује своју неспремност да то и учини, при чему га пушта да бежи. Ибер га тада провоцира, тврдећи да не може да се суочи са чињеницом како његов бездушни став заправо није у складу с његовом правом природом.

Рано ујутру, сва тројица се враћају кући, након чега Винс предаје пиштољ Иберу. Недуго потом, Винс и Саид наилазе на полицајца у цивилу кога је Винс претходно вређао док су били на крову. Полицајац га хвата и прети уперивши му напуњен пиштољ у главу. Ибер притрчава у помоћ, али долази до случајног пуцња, при чему Винс бива убијен.

Овај расплет је праћен Иберовом нарацијом о човеку који пада са зграде, уверавајући себе да је све у реду, што представља метафору која симболизује пропадање француског друштва, у којем непријатељство прераста у бесмислено насиље. Док Ибер и полицајац упиру пиштоље један према другом, а Саид затвара очи, чује са пуцањ, без откривања ко је пуцао и ко је могао бити погођен.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Венсан Касел Винс
Ибер Кунде Ибер
Саид Тагмауи Саид
Марк Дуре Инспектор Нотер Дама
Абдел Ахмад Грили Абдел
Франсоа Кувонтал Астерикс
Беноа Мажимел Беноа
Андре Демот Домар
Филип Наон Шеф полиције
Зинедин Суалем Полицајац у цивилу
Венсан Ландо Пијани младић
Карин Вијар Девојка у галерији
Петер Касовиц Шеф галерије
Матју Кaсовиц Скинхед

Продукција

[уреди | уреди извор]

Сценариста и редитељ филма, Матју Касовиц, изјавио је да је на идеју за филм дошао након што је 1993. године млади Заирац, Маком М`Бовел, убијен из непосредне близине док је у полицијском притвору био везан лисицама за радијатор.[2] У јавности је саопштено како је полицајац био изнервиран његовим речима и да му је претио, након чега је случајно дошло до испаљивања из пиштоља.

Касовиц је започео писање сценарија 6. априла 1993. године, на дан када је М' Бовел убијен. Поред овог случаја, био је инспирисан и смрћу Малака Осикина, двадесетдвогодишњег студента демонстранта који је 1986. године умро након што га је интервентна полиција смртно претукла после масовних демонстрација у којима није учествовао.[3] Oсикинова смрт је поменута у уводној монтажи филма.[4] Будући да је и сам учествовао у протестима, Касовиц је за потребе филма искористио и своја лична искуства, па се у филму појављује у улози скинхеда, док његов отац Петер, такође редитељ, тумачи улогу шефа галерије уметности.

Највећи део филма снимљен је у париском предграђу Шантелуп ле Вињ. За потребе филма искоришћени су аутентични снимци, који су забележени у периоду од 1986. до 1995. године, у време док су протести још увек трајали. Како би се припремили за снимање, Касовиц, продуценти и глумачка постава преселили су се у предграђе три месеца пре почетка снимања. Због контроверзне теме коју је филм обрађивао, седам или осам локалних француских већа екипи филма није одобрило снимање на својој територији. Касовиц је био приморан да привремено промени назив сценарија у Право на држављанство.[5] Део глумачке поставе су заправо чинили натуршчици, док сам филм садржи бројне ситуације које су засноване на стварним догађајима.

Музику за филм је приредила француска хардкор реп група Assassin, чија је песма Nique la Police (у преводу Јебеш полицију) коришћена у једној од сцена. Један од чланова групе, Матијас Крошон, брат је глумца Венсана Касела, који у филму тумачи улогу Винса.

Филм је посвећен онима који су умрли у време његовог настанка.

Пријем

[уреди | уреди извор]

Филм је по објављивању постигао велики критички успех и био добро прихваћен у Француској и у иностранству. Приказан је и на Филмском фестивалу у Кану 1995. године, где је добио стојеће овације, док је Касовиц награђен за најбољу режију.[4] Имао је укупно 2.042.070 гледалаца у Француској, где је био четрнаести филм са највећом зарадом у години.[6]

На основу 73 критике објављене на веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има просечну оцену од 96%, са оценом 8.1/10. Опис филма на страници гласи: „Директан и запањујуће ефективан, филм Мржња бескомпромисно приказује дуготрајне друштвене и економске поделе које су погађале Париз током деведесетих година".[7] Кевин Томас из Los Angeles Times је филм назвао сировим, виталним и задивљујућим.[8] Венди Ид у дневном листу Times истиче како је „Мржња“ један од најефектнијих филмова урбане кинематографије икада направљених.[9]

Након што је филм добро прихваћен у Француској, тадашњи француски премијер Ален Жипе организовао је специјалну пројекцију филма за чланове кабинета, на којој је њихово присуство било обавезно. Портпарол премијера је изјавио да Жипе, упркос одређеним замеркама на анти-полицијске тонове филма, сматра да је реч о изузетном делу кинематографске уметности које може учинити да постанемо свеснији друштвених стварности.[5]

На листи Сто најбољих филмова светске кинематографије коју је 2010. године објавио филмски месечник Empire, филм Мржња је заузео 32. место.[10]

Награде

[уреди | уреди извор]

Кућно издање

[уреди | уреди извор]

Филм је био доступан на VHS издању у Сједињеним Америчким државама, али није објављен на ДВД издању све до 2007. године, када је The Criterion Collection објавио издање које се састојало од два диска. Филм је приказан на многим Чарт Комуникејшн каналима.

У Европи су такође објављена и Блу-реј и ДВД издања у HD квалитету, а Criterion је Блу-реј издање филма објавио у мају 2012. године. Ово издање укључује аудио коментар редитеља Матјуа Касовица, увод глумице Џоди Фостер, као и Десет година Мржње, документарни филм који окупља глумачку и сниматељску екипу деценију након премијере филма, играни филм о поставци филма на платну, продукцијским снимцима и избрисаним и продуженим сценама, од којих свака садржи поговор Касовица.[11]

Филм је такође објављен на Блу-реју у 4К резолуцији у издању Criterion-а, почетком априла 2024. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mirković, Napisao: Goran (2013-07-21). „Mržnja – La Haine (1995)”. Kakav je film? (на језику: енглески). Приступљено 2020-06-14. 
  2. ^ Елстоб, Кевин. „Предлог мржње (фра. La Haine)”. Филм Квортерли. Беркли, Калифорнија: Универзитет у Калифорнији
  3. ^ Сајолино, Елеин (30 . Март 2006) „Насилни младићи угрожени демонстрацијама отмица у Паризу”. Њујорк Тиајмс. Њујрок Тајмс Компани.
  4. ^ а б „Mржња и после: Уметност, политика и (фра. Banlieue)”.
  5. ^ а б Џонстон, Шила (19. октобар 1995). „Зашто је премијер морао да види Мржњу”. Независни Лондон.
  6. ^ „Мржња (1995)”. Бокс-Офис. 31. Мај. 1995. Приступљено 8. априла 2012.
  7. ^ „Мржња (1996)”. Ротен томејтоус. Фанданго компанија. Преузето 1. Јула 2019.
  8. ^ Томас, Кевин (8. Март 1995). „Привлачно, безобразан поглед на мржњу”. Лос Анђелес Тајмс. Архивирано из оригинала 7. Јула 2011. Преузето 7. Јун 2011.
  9. ^ Идм, Венди (19. август 2004). „Мржња”. Тајмс. Архивирано из оригинала 7. Јула 2011. Преузето 7. Јула 2011.
  10. ^ „Сто најбољих филмова светске кинематографије | 32. (фра. La Haine”. Емпајер. 2010. из оригинала 7. јула 2011. Преузето 7. Јула 2011.
  11. ^ „Мржња”. Збирка критеријума.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мржња_(филм)&oldid=30510739”