Пређи на садржај

Пијаниста (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пијаниста
Филмски постер
Изворни насловThe Pianist
РежијаРоман Полански
СценариоРоналд Харвуд
ПродуцентРоман Полански
Роберт Бенмуса
Ален Сард
Џин Гутовски
Главне улогеЕјдријен Броди
Томас Кречман
Френк Финли
Морин Липман
Емилија Фокс
Џулија Рајнер
МузикаВојћех Килар
Директор
фотографије		Павел Еделман
МонтажаЕрве де Луз
Продуцентска
кућа		Canal+
Studio Babelsberg
StudioCanal
ДистрибутерBAC Films (Француска)[1]
Tobis StudioCanal (Немачка)[2][3]
Syrena Entertainment Group (Пољска)[1]
Pathé Distribution (УК)[3][4]
Година2002.
Трајање149 минута[4]
ЗемљаПољска
Француска
Немачка
Уједињено Краљевство
Језикенглески
немачки
Буџет35 милиона долара[5]
Зарада120 милиона долара[5]
Веб-сајтwww.thepianistmovie.com
IMDb веза

Пијаниста (енгл. The Pianist) је биографско-драмски филм из 2002. године, редитеља и копродуцента Романа Поланског, по сценарију Роналда Харвуда, са Ејдријеном Бродијем у главној улози.[6] Заснован је на истоименим мемоарима пољско-јеврејског пијанисте и композитора Владислава Шпилмана и фокусира се на његов живот током Другог светског рата.[7] Филм је снимљен у копродукцији Француске, Уједињеног Краљевства, Немачке и Пољске.[8]

Филм је премијерно приказан 24. маја 2002. на Филмском фестивалу у Кану, где је освојио Златну палму, а у широку дистрибуцију је пуштен у септембру исте године. Наишао је на широко признање критике, која је нарочито хвалила режију, Бродијеву глуму и Харвудов сценарио.[9] Филм је био номинован за седам Оскара, укључујући оног за најбољи филм, а победу је однео у три категорије: за најбољег редитеља, најбољи адаптирани сценарио и најбољег глумца (Броди). Такође је освојио награде БАФТА у категоријама за најбољи филм и најбољу режију, као и седам награда Сезар.[10] Пијаниста је уврштен на листу „100 најбољих филмова 21. века” коју је објавио BBC 2016. године.

Радња

[уреди | уреди извор]

У септембру 1939. године, пољско-јеврејски пијаниста Владислав Шпилман свира уживо на радију у Варшави, када се станица нађе под нападом током немачког бомбардовања града. Шпилман и његова породица припремају се да напусте град када сазнају да су Британија и Француска објавиле рат Немачкој. Охрабрен том вешћу, Шпилман остаје у Варшави са породицом, али након инвазије на Пољску, Варшава пада под нацистичку окупацију. Јевреји су прогоњени од нове власти, лишени привилегија и приморани да носе траке са Давидовом звездом. Шпилман и његова породица продају своје ствари, укључујући и клавир, како би преживели.

Крајем 1940. године, Шпилманови су приморани да напусте свој дом и преселе се у пренасељени Варшавски гето, где харају болести и глад. Шпилман наступа у кафани коју посећују Јевреји из више класе, који кријумчаре забрањену робу како би живели релативно удобно. Шпилман једном приликом види како стражар брутално туче дечака који покушава да побегне из гета и оставља га да умре. Дечак умире упркос Шпилмановом покушају да га спасе. Шпилман и његова породица такође сведоче како припадници СС-а убијају читаву породицу током рације у оближњем стану, при чему је човек у инвалидским колицима бачен кроз прозор.

Пошто нису успели да добију легитимне немачке радне дозволе, Шпилманови су у августу 1942. године, у оквиру Операције Рајнхарт, одређени за транспорт у логор Треблинка. Јеврејска гето-полиција раздваја Шпилмана од његове породице на железничкој станици, омогућавајући му да побегне, док је његова породица одведена у логор смрти. Шпилман постаје присилни радник и сазнаје за предстојећи устанак у Варшавском гету. Он кријумчари оружје у гето и скрива се уз помоћ Анджеја Богуцког и његове супруге Јанине Годлевске.

Шпилман посматра како се устанак одвија и бива угушен у априлу 1943. године. Када једна комшиница покуша да га пријави, он прелази у друго скровиште у немачком кварту, код мужа своје пријатељице Дороте. Нови стан има клавир, али Шпилман не сме да га свира како се не би разоткрио. У стану пати од неухрањености и жутице, а након последње посете Дороте и њеног мужа, они му доводе лекара који га лечи.

Шпилман се опоравља до августа 1944. године, када сведочи избијању Варшавског устанка. Када јединице Домовинске армије нападну немачку болницу преко пута Шпилманове зграде, његов дом бива уништен немачким тенком. Шпилман једва успева да побегне и скрива се у напуштеној болници док је Варшава разорена у борбама.

Када немачке трупе касније нападну болницу бацачима пламена, Шпилман бежи кроз рушевине града и открива га официр Вермахта, Вилм Хозенфелд, који сазнаје да је он пијаниста. Када Шпилман на концертном клавиру у кући одсвира „Баладу бр. 1 у г-молу” Фредерика Шопена, официр му дозвољава да настави да се крије у кући и доноси му храну.

Када Немци почну да се повлаче пред совјетском офанзивом у јануару 1945. године, Хозенфелд обећава Шпилману да ће га слушати на пољском радију након рата и оставља му велику залиху хране и свој војнички шињел. Након ослобођења Варшаве, Шпилман замало бива убијен од стране припадника Народне армије, који га због шињела помешају са Немцем.

После рата, Хозенфелд је задржан у совјетском логору за ратне заробљенике. Када преживели заточеници концентрационих логора почну да злостављају заробљенике, један од њих се жали на своју некадашњу каријеру виолинисте. Хозенфелд га пита да ли познаје Шпилмана, а виолиниста обећава да ће довести Шпилмана као сведока, али када се врате на исто место, Хозенфелд и логор су већ нестали. Шпилман наставља своју каријеру, изводећи Шопенову „Велику полонезу” са оркестром пред бројном и угледном публиком.[11]

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Ејдријен Броди Владислав Шпилман
Томас Кречман Вилм Хозенфелд
Френк Финли Самуел Шпилман
Морин Липман Едварда Шпилман
Емилија Фокс Дорота
Ед Стопард Хенрик Шпилман
Џулија Рајнер Регина Шпилман
Џесика Кејт Мајер Халина Шпилман
Ронан Вајберт Анджеј Богуцки
Рут Плат Јанина Богуцки
Ендру Тирнан Антек Шалас
Михал Жебровски Јурек
Рој Смајлс Итжак Хелер
Ричард Рајдингс господин Липа
Данијел Калтаџирон Мајорек
Валентајн Пелка Михал Дзкјевич
Кжиштоф Пјечињски Марек Генбчињски

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Добитник Оскара — за режију, главну мушку улогу и адаптирани сценарио 2003. године.
  • Добитник Златне палме у Кану 2002. године.
  • Добитник седам награда Сезар.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „The Pianist (2001)”. UniFrance. Приступљено 1. 7. 2021. 
  2. ^ Blaney, Martin (29. 11. 2002). „Germany's Tobis breaks away from StudioCanal”. Screen International. Приступљено 11. 3. 2023. [мртва веза]
  3. ^ а б „Film #18808: The Pianist”. Lumiere. Приступљено 10. 5. 2021. 
  4. ^ а б „THE PIANIST (15)”. British Board of Film Classification. 3. 7. 2002. Приступљено 24. 10. 2023. [мртва веза]
  5. ^ а б „The Pianist”. Box Office Mojo. 2002. Приступљено 28. 10. 2016. 
  6. ^ Hare, William (2004). LA Noir: Nine Dark Visions of the City of Angels. Jefferson, North Carolina: Macfarland and Company. стр. 207. ISBN 0-7864-1801-X. 
  7. ^ Szpilman, Wladyslaw. „The Pianist”. Szpilman.net. Приступљено 20. 8. 2016. 
  8. ^ 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Београд. 2008. стр. 909. 
  9. ^ „Festival de Cannes: The Pianist”. festival-cannes.com. Приступљено 25. 10. 2009. 
  10. ^ „Official Site - The Pianist - Awards & Nominations”. FocusFeatures. Архивирано из оригинала 11. 10. 2016. г. Приступљено 21. 8. 2016. 
  11. ^ „Пијаниста”. ТВ Програм. Приступљено 21. 1. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пијаниста_(филм)&oldid=30957780”