Најаде
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
В. Вотрхаус, 1872.
Најаде (грч. Ναιάδες) (лат. Naiades) у грчкој митологији су биле су водене нимфе које су господариле потоцима, изворима, рекама и фонтанама.[1] Име Најада је изведено од речи (грч. νάειν) што значи „протицати“ или „тећи“, а називају их и Хидријадама или текућим дамама — „Hydriades“.
Митологија
[уреди | уреди извор]
В. Вотрхаус, 1893.
Међу Најадама, у најширем смислу су се убрајале и Океаниде, кћерке Титана Океана, којих је било преко три хиљаде, и Нереиде, кћерке морског бога Нереја, којих је било око сто. Најаде су, као што су Океаниде повезиване са сланом водом, а Нереиде са Средоземљем, биле повезиване са свежом, копненом водом — нимфе копнених вода — од које су у потпуности зависиле и када би се, Најадино водено тело осушило, она би умрла.
Нијаде су се, према месту обитовања, делиле на речне, језерске и изворска нимфе, а живот су већином проводиле у песми и игри.
Међу најомиљенијим пратиоцима Најада су били силени, сатири и панови, а од богова Аполон и Хермес као и богиња Артемида.
Најаде се деле на:
- Кринеје — Фонтане,
- Лимнатиде или Лимнаде — Језера,
- Пегеје — Извори,
- Потамиде — Реке, и
- Елиономе — Мочваре.
Најаде су биле склоне људима, пружајући влагу њиховим пољима и плодност ораницама, а неке Најаде, које су биле заштитнице минералних извора знале су и лечити људе. Нијаде су имале различите судбине. Неке од Најада су живеле на Олимпу, а оне које су живеле са смртним мужевима, најчешће су имале несретну судбину.
Култ Најада
[уреди | уреди извор]Најаде су биле поштоване као богиње, а млади су им посвећивали увојке своје косе, и, ритуално, утапањем у воду, жртвовали животиње. Поред извора и речних токова, баш због Нијада, често су пребивале и пророчице.
Грци, а после њих су то наставили и Римљани, су поштовали нимфе Најаде приносећи им жртве и градећи им светилишта и храмове у природи, а и у градовима.
Сачуван је велик број уметничких предмета са ликовима Нијада, као што су осликане вазе, рељефи, кипови и мозаици. Њихови скулптуре су и данас омиљен украс фонтана, а посебно се истиче Рутелијева „Фонтана Најада“ на римскоме тргу Еседри. Имена Најада могу се уочити и на прамцима бродова у средоземљу.
Идеја
[уреди | уреди извор]У грчкој митологији, Идеја или Идаја (старогрчки: Ἰδαία значи „она која долази са Иде“ или „она која живи на Иди“)[2] била је нимфа, вероватно са планине Ида у древном региону Троаде у западној Анадолији (у данашњој Турској). Била је супруга речног бога Скамандра и главни предак краљевске куће Троје.[3]
Према Диодору Сицилијском и митографу Аполодору, она је била мајка, са Скамандром, Теукра, који је био први који је владао као краљ над регионом познатим касније као Троја.[4] Поред сина, Аполодор даље помиње две Скамандрове ћерке, вероватно такође са Идејом, Калироју и Стримону. Калироја је постала жена Троса, истоименог јунака Троје и Тројанаца, и Стримона, жена Лаомедонта, краља Троје, и оца Пријама, краља Троје, током Тројанског рата.[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Замаровски 1985, стр. 227.
- ^ Grimal, s.v. Idaea.
- ^ Zingg, s.v. Idaea 2; Grimal, s.v. Idaea; Tripp, s.v. Idaea 2; Parada Idaea 1.
- ^ Zingg, s.v. Idaea 2; Grimal, s.v. Idaea; Tripp, s.v. Idaea 2; Apollodorus, 3.12.1; Diodorus Siculus, 4.75.1
- ^ Parada, s.vv. Callirhoe 3, Idaea 1, Scamander, Strymo; Apollodorus, 3.12.2–3. For Callirhoe as the daughter of Scamander see also Frazer's note 3 to Apollodorus 3.12.2; Hellanicus fr. 138 Fowler [= Scholia (T) on Homer's Iliad 20.231]; Tzetzes, On Lycophron 29 (стр. 321).
Литература
[уреди | уреди извор]- Замаровски, Војтех (1985). Јунаци античких митова: Лексикон грчке и римске митологије. Загреб.
- Apollodorus,. Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes. ISBN 0-674-99135-4.. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, London, William Heinemann Ltd. 1921. . Online version at the Perseus Digital Library.
- Diodorus Siculus,, , Diodorus Siculus: The Library of History, Oldfather, twelve volumes, Loeb Classical Library, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. translated by C. H; London: William Heinemann, Ltd. 1989. Online version by Bill Thayer.
- Fowler, R. L. (2000). Early Greek Mythography: Volume 1: Text and Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0198147404.. 2000. . Google Books.
- Grimal, Pierre. The Dictionary of Classical Mythology. ISBN 978-0-631-20102-1.. Wiley-Blackwell, 1996. . Internet Archive.
- Parada, Carlos. Genealogical Guide to Greek Mythology. ISBN 978-91-7081-062-6.. Jonsered, Paul Åströms Förlag, 1993. .
- Tripp, Edward (1970). Crowell's Handbook of Classical Mythology. June. ISBN 069022608X.. Thomas Y. Crowell Co; First edition . .
- Tzetzes, John, , Scholia eis Lycophrona. Edited by Christian Gottfried Müller, Sumtibus F.C.G. Vogelii, 1811. Internet Archive
- Zingg, Reto, s.v. Idaea 2 in Brill’s New Pauly Online. Antiquity volumes edited by: Hubert Cancik and, Helmuth Schneider, English Edition by.: Christine F. Salazar, Classical Tradition volumes edited by: Manfred Landfester, English Edition by: Francis G. Gentry, published online: 2006.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
