Хермес

С Википедије, слободне енциклопедије
Хермес
Скулптура Хермеса
Лични подаци
ПребивалиштеОлимп
Породица
ПотомствоПан, Абдер, Тиха, Аутолик
РодитељиЗевс и Маја
ПородицаЕак, Афродита, Аполон, Ареј, Артемида, Атина, Дионис, Илитија, Енјо, Хеба, Хелена, Хефест, Херакле, Миној, Персефона, Персеј, Музе

Хермес (грч. Ἑρμῆς) је бог трговине и прорицања, гласник богова и пратилац душа у древној грчкој религији и митологији и најмлађи од дванаест олимпијских богова.[2] Био је син Зевса и Маје, једне од Плејада, коју је красила изузетна лепота. Још од малих ногу, видело се да ће бити лукав и довитљив бог, јер иако је још био у пеленама, успео је да свом брату Аполону украде стадо бикова, које је успео тако вешто да сакрије да је Аполон морао да искористи све своје пророчанске способности, и своја познанства, да би их нашао. Хермес се сматра богом трговине, лоповлука и гласником богова.[3][4] На сандалама и шлему, које је носио, имао је крила, и увек је држао палицу - кадуцеј. Поред тога што је првенствено био Зевсов гласник, односећи и доносећи поруке по Зевсовом налогу, био је и пратилац душа које је одводио у Хад, али и гласник Хада и Персефоне.[5][6]

Често се у записима спомиње као неко ко помаже херојима и уплетен је у догађаје који захтевају разборитост и лукавство.

Хермес је имао много деце, а нека од њих су: Миртил од Климене, Полиб од Хтонофиле и Аутолик (Одисејев деда), од Филониде. Као његови синови спомињу се и Пан, Арпалик, Абдер и др.[7]

У миту је Хермес функционисао као изасланик и гласник богова,[8] а често је представљан као Зевсов и Мајин син. Сматрају га „божанским преварантом“,[9] за шта Хомер нуди најпопуларнији извештај у својој Химни Хермесу.[10]

Његови атрибути и симболи укључују херму, петла, корњачу, торбу или торбицу, таларију (крилате сандале) и крилати шлем, као и палму, козу, број четири, неколико врста риба и тамјан.[11] Међутим, његов главни симбол је кадуцеј, крилати штап испреплетен са две змије које се спајају и резбаријама других богова.[12] Његови атрибути су раније утицали на ранијег етрурског бога Турмса, име позајмљено од грчког „херма“.[13]

Касније је добио и наставак испред имена, Аргофоније, након што је убио дива Аргуса.

У римској митологији Хермес је био познат као Меркур,[14] име изведено од латинског merx, што значи „роба“ и представља место порекла речи mercator (трговац) и commerce (трговина).[15]

Име и порекло[уреди | уреди извор]

Најранији облик имена Хермес је микенски грчки *hermāhās,[16] написан 𐀁𐀔𐁀 e-ma-a2 (e-ma-ha) у линеарном Б слоговном писму.[17] Већина научника изводи „Хермес“ из грчког herma,[18] „камена гомила“.[19]

Сама етимологија ερμα је непозната, али вероватно није протоиндоевропска реч.[16] Р. С. П. Бикс одбацује везу са herma и сугерише предгрчко порекло.[16] Међутим, камена етимологија је такође повезана са индоевропским *ser- („везивати, саставити“). Научна спекулација да „Хермес“ потиче из примитивнијег облика који значи „једна cairn“ (хумка) је оспорена.[20] Други научници су претпоставили да је Хермес можда сродник ведске речи Sarama.[21][22]

Вероватно је да је Хермес предхеленски бог, иако тачно порекло његовог богослужења и његова првобитна природа остају нејасни. Фротингам је сматрао да је овај бог постојао као месопотамски бог-змија, сличан или идентичан Нингишзиди, богу који је служио као посредник између људи и божанства, посебно Иштар, и који је у уметности приказан у облику кадуцеја.[23][24] Анђело (1997) сматра да је Хермес заснован на архетипу египатског бога Тота.[25] Апсорбирање („комбиновање“) Хермесових атрибута са Тотовим се развило након Хомера код Грка и Римљана; Херодот је први идентификовао грчког бога са египатским (Хермополис), Плутарх и Диодор такође, мада је Платон сматрао да су ти богови нису слични (Фридландер 1992).[26][27]

Његов култ успостављен је у Грчкој у удаљеним регионима, што га је вероватно првобитно учинило богом природе, пољопривредника и пастира. Такође је могуће да је он од почетка био божанство са шаманским атрибутима везаним за прорицање, помирење, магију, жртве и иницијацију и контакт са другим нивоима постојања, улогу посредника између света видљивог и невидљивог.[28] Према теорији која је добила знатна научна признања, Хермес је настао као облик бога Пана, који је идентификован као рефлексија прото-индоевропског пастирског бога *Péh2usōn,[29][30] у његовом аспекту као бог граничних ознака. Касније је епитет заменио само оригинално име и Хермес је преузео улогу бога гласника, путника и граница, које су првобитно припадале Пану, док је сам Пан и даље поштован под својим именом у рустикалнијем аспекту, као бог дивљине у релативно изолованом планинском пределу Аркадије. У каснијим митовима, након што је култ Пана поново уведен у Атику, говорило се да је Пан Хермесов син.[30][31]

Хермесово потомство[уреди | уреди извор]

Пан[уреди | уреди извор]

Пан бог сатир. Син Хермеса и нимфе Дриопе. Био је бог природе, пастира и стада. У Хомеровој химни Пану, Панова мајка бежи у страху због свог новорођеног козоликог сина.

Абдер[уреди | уреди извор]

Абдер, Хераклов пријатељ. Растргнут од стране дивљих коња краља Диомеда које је добио на чување од стране Хераклеа

Тиха[уреди | уреди извор]

(на лат. Fortuna) богиња случајности и среће, једна од богиња судбине. Ћерка Хермеса и Афродите.

Аутолик[уреди | уреди извор]

Деда великог јунака Одисеја. Као мајка верује се да је Хиона.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04. 
  2. ^ Burkert 1985, стр. 158
  3. ^ Powell 2015, стр. 177–190
  4. ^ Lay, p. 3.
  5. ^ Powell, стр. 179, 295
  6. ^ Burkert 1985, стр. 157–158
  7. ^ „Хермес”. Хрватска енциклопедија. Приступљено 25. 1. 2018. 
  8. ^ Burkert 1985, стр. 158 Iris has a similar role as divine messenger.
  9. ^ Burkert 1985, стр. 156
  10. ^ Homer, 1–512, as cited in Powell, pp. 179–189
  11. ^ Austin, M. Hellenistic world from Alexander to the Roman conquest: a selection of ancient sources in translation. Cambridge University Press, 2006. p. 137.
  12. ^ The Latin word cādūceus is an adaptation of the Greek κηρύκειον kērukeion, meaning "herald's wand (or staff)", deriving from κῆρυξ kērux, meaning "messenger, herald, envoy". Liddell and Scott, Greek-English Lexicon; Stuart L. Tyson, "The Caduceus", The Scientific Monthly, 34.6 (1932:492–98), p. 493.
  13. ^ Combet-Farnoux, Bernard (1980). "Turms étrusque et la fonction de « minister » de l'Hermès italique". Mercure romain: Le culte public de Mercure et la fonction mercantile à Rome de la République archaïque à l'époque augustéenne. École française de Rome. pp. 171–217.
  14. ^ Bullfinch's Mythology (1978), Crown Publishers, p. 926.
  15. ^ Powell, стр. 178
  16. ^ а б в Beekes, R.S.P. (2010). Etymological Dictionary of GreekСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. With the assistance of Lucien van Beek. Leiden, Boston: Brill. стр. 461–2. ISBN 978-90-04-17418-4. 
  17. ^ Gulizio, Joann, Hermes and e-m-a2 (PDF), University of Texas, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 10. 2013. г., Приступљено 26. 11. 2011 
  18. ^ Greek History and the Gods. Grand Valley State University (Michigan). 
  19. ^ Powell, стр. 177
  20. ^ Davies, Anna Morpurgo & Duhoux, Yves. Linear B: a 1984 survey. Peeters Publishers, 1985, p. 136.
  21. ^ Larousse Encyclopedia of Mythology, ed. Félix Guirand & Robert Graves, Hamlyn, 1968, p. 123.
  22. ^ Debroy, Bibek (2008). Sarama and her Children: The Dog in the Indian Myth. Penguin Books India. стр. 77. ISBN 978-0-14-306470-1. 
  23. ^ Frothingham, A. L. (1916). „Babylonian Origin of Hermes the Snake-God, and of the Caduceus I”. American Journal of Archaeology. 20 (2): 175—211. JSTOR 497115. doi:10.2307/497115. 
  24. ^ Radulovi, Ifigenija; Vukadinovi, Snežana; Smirnovbrki, Aleksandra – Hermes the Transformer Ágora. Estudos Clássicos em debate, núm. 17, 2015, pp. 45–62 Universidade de Aveiro. Aveiro, Portugal. [1] (PDF link)
  25. ^ Clarkson, Petrūska (1998). Counselling Psychology: Integrating Theory, Research, and Supervised Practice. Psychology Press. стр. 24. ISBN 978-0-415-14523-7. 
  26. ^ Friedlander, Walter J. (1992). The Golden Wand of Medicine: A History of the Caduceus Symbol in Medicine. ABC-CLIO. стр. 69. ISBN 978-0-313-28023-8. .
  27. ^ Derrida, Jacques (2004). Dissemination. A&C Black. стр. 89. ISBN 978-0-8264-7696-8. 
  28. ^ Danubian Historical Studies, 2, Akadémiai Kiadó, 1988, p. 32.
  29. ^ H. Collitz, "Wodan, Hermes und Pushan" Festskrift tillägnad Hugo Pipping pȧ Hans sextioȧrsdag den 5 November 1924 1924, pp. 574–587.
  30. ^ а б Mallory, J. P.; Adams, D.Q. (2006). The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European WorldСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Oxford, England: Oxford University Press. стр. 411 and 434. ISBN 978-0-19-929668-2. 
  31. ^ West, Martin Litchfield (2007). Indo-European Poetry and Myth (PDF). Oxford, England: Oxford University Press. стр. 281—283. ISBN 978-0-19-928075-9. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 04. 2018. г. Приступљено 23. 4. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Beekes, R.S.P. (2010). Etymological Dictionary of GreekСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. With the assistance of Lucien van Beek. Leiden, Boston: Brill. стр. 461–2. ISBN 978-90-04-17418-4. 
  • Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04. 
  • Burkert, Walter (1985). Greek Religion. Harvard University Press. ISBN 0-674-36281-0. .
  • Gantz, Timothy, Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources, Johns Hopkins University Press, 1996, Two volumes: ISBN 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1), ISBN 978-0-8018-5362-3 (Vol. 2).
  • Hesiod, Theogony, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Homer, The Iliad with an English Translation by A.T. Murray, PhD in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Homer; The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, PH.D. in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Lay, M. G., James E. Vance Jr (1992). Ways of the World: A History of the World's Roads and of the Vehicles That Used Them. Rutgers University Press. ISBN 0-8135-2691-4. .
  • Pausanias, Pausanias Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Allan, Arlene. 2018. Hermes. Gods and Heroes of the Ancient World. London; New York: Routledge.
  • Baudy, Gerhard, and Anne Ley. 2006. "Hermes." In Der Neue Pauly. Vol 5. Edited by Hubert Cancik and Helmuth Schneider. Stuttgart, and Weimar, Germany: Verlag J. B. Metzler.
  • Bungard, Christopher. 2011. "Lies, Lyres, and Laughter: Surplus Potential in the Homeric Hymn to Hermes." Arethusa 44.2: 143–165.
  • Bungard, Christopher. 2012. "Reconsidering Zeus' Order: The Reconciliation of Apollo and Hermes." The Classical World 105.4: 433–469.
  • Fowden, Garth. 1993. The Egyptian Hermes. A Historical Approach to the Late Pagan Mind. Princeton, NJ: Princeton University Press.
  • Johnston, Sarah Iles. 2002. "Myth, Festival, and Poet: The Homeric Hymn to Hermes and its Performative Context." Classical Philology 97:109–132.
  • Kessler-Dimini, Elizabeth. 2008. "Tradition and Transmission: Hermes Kourotrophos in Nea Paphos, Cyprus." In Antiquity in Antiquity: Jewish and Christian Pasts in the Greco-Roman World. Edited by Gregg Gardner and K. L. Osterloh, 255–285. Tübingen, Germany: Mohr Siebeck.
  • Russo, Joseph. 2000. "Athena and Hermes in Early Greek Poetry: Doubling and Complementarity." In Poesia e religione in Grecia. Studi in onore di G. Aurelio Privitera. Vol. 2. Edited by Maria Cannatà Ferra and S. Grandolini, 595–603. Perugia, Italy: Edizioni Scientifiche Italiane.
  • Schachter, Albert. 1986. Cults of Boiotia. Vol. 2, Heracles to Poseidon. London: Institute of Classical Studies.
  • Thomas, Oliver. 2010. "Ancient Greek Awareness of Child Language Acquisition". Glotta 86: 185–223.
  • van Bladel, Kevin. 2009. The Arabic Hermes: From Pagan Sage to Prophet of Science. Oxford Studies in Late Antiquity. Oxford/New York: Oxford University Press.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Библиотечки ресурси о
Hermes
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хермес&oldid=27548072”