Нитрозил-хлорид

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нитрозил-хлорид
дужина веза
модел молекула
Називи
IUPAC назив
Нитрозил-хлорид
Други називи
Нитроген-оксихлорид
Нитрозонијум-хлорид
Идентификација
ECHA InfoCard 100.018.430
Е-бројеви E919 (glazing agents, ...)
MeSH Nitrosyl+chloride
RTECS QZ7883000
UN број 1069
Својства
ClNO
Моларна маса 65.46 g/mol
Агрегатно стање жути гас,
црвена течност
Густина 1.417 g/cm3
(течност, -12 °C)
2.99 g/L (гас)
Тачка топљења -59.6 °C
Тачка кључања -6.4 °C
разлаже се
Растворљивост у хлорокарбону растворљив
Структура
Облик молекула (орбитале и хибридизација) sp2 за N
Диполни момент 1.90 D
Опасности
Главне опасности Веома отрован
NFPA 704
Код запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 3: Short exposure could cause serious temporary or residual injury. E.g., chlorine gasReactivity code 1: Normally stable, but can become unstable at elevated temperatures and pressures. E.g., calciumSpecial hazard W: Reacts with water in an unusual or dangerous manner. E.g., cesium, sodiumNFPA 704 four-colored diamond
0
3
1
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Нитрозил-хлорид је хемијско неорганско једињење хемијске формуле ClNO.

Структура молекула[уреди | уреди извор]

Иако се формула врло често пише NOCl, структура се боље приказује формулом ONCl. Између N и O постоји двострука веза (раздаљина = 1,16 Å), а између N и Cl постоји једнострука (раздаљина = 1,69 Å). Угао који заклапају O-N-Cl износи 113°.[1]

Добијање[уреди | уреди извор]

Може се добити на више начина[2]:
1. реакцијом азот-моноксида и хлора на обичној температури, уз дрвени угаљ као катализатор:

2. реакцијом фосфор-пентахлорида и калијум-нитрита:

3. у царској води:

Физичка и хемијска својства[уреди | уреди извор]

То је наранџастожут гас, који се претвара у црвенкасту течност на температури од -5,5 °C, а при -65 °C гради кристале лимун-жуте боје.[3][4] Реагује са водом градећи киселине:

Такође, реагује са живом градећи меркурохлорид и азот-моноксид, а гради и двогуба једињења као што је SnCl4•NOCl.[2]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Diego. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9..
  2. 2,0 2,1 Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  3. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  4. ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]