Нишки споразум (2002)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Нишки споразум или Нишки договор је договор о конституисању аутономне Охридске архиепископије и превазилажење раскола између канонске Српске православне цркве и непризнате Македонске православне цркве.

Договор[уреди]

Дугогодишњи договори између представника цркава резултовао је да се у Нишу 17. маја 2002. године постигне договор за превазилажење раскола. Постигнути договор је подразумевао да се призна најшира црквена аутономија епархијама у Републици Македонији, а да заузврат Охридска архиепископија задржи симбол и избор поглавара Православне цркве у Македонији који потврђује патријарх српски. Према споразуму, епархије у Републици Македонији би могле у службеном општењу да користе досадашњи назив.

Предлог договора је прихватило пет од седам македонских епископа, али 28. маја кренула је кампања конференцијом за новинаре чланова Македонске православне цркве да је у Нишу потписан само радни документ и да нема обавезујући карактер.

Српска православна црква наставила је да се понаша у духу Нишког договора. Једини који је накнадно прихватио и потписао Нишки договор био је митрополит велешки и повардарски Јован (Вранишковски). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом редовном мајском заседању 2003, донео је одлуку о конституисању Светог архијерејског синода аутономне Охридске архиепископије. Том приликом изабрана су и двојица нових епископа Охридске архиепископије: Јоаким и Марко. Истовремено, митрополита полошко-кумановског Кирила, који је предњачио у заговарању раскола, Сабор је „ставио под забрану свештенодејства, суспендујући га од управљања епархијом и покрећући против њега црквено-судски поступак”.

Нацрт споразума[уреди]

Српска православна црква, односно Пећка патријаршија, имајући у виду реалне духовне и пастирске потребе, и одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве број 47/1958, 6/1959 – записник 57 од 17/1. јуна 1959. године, признаје постојећим епархијама Православне цркве у Републици Македонији, односно, Охридској архиепископији и њеној дијаспори, широку црквену самосталност, односно, најширу црквену аутономију, остављајући питање коначног решења, сагласно канонском саборном поретку Православне цркве, будућем свеправославном сагласју пуноће Цркве у Духу Светоме.

По свом конкретном садржају то подразумева следеће:

1. У свом унутрашњем животу и у својим црквено-пастирским делатностима Православна црква, о којој је реч, има самосталност у складу са општеважећим канонским нормама. Сходно томе, она има свој Свети архијерејски синод и поглавара.

2. Црква о којој је реч управља се на основу општеважећег канонског устројства Православне цркве и свог Устава.

3. Поглавар представља своју Цркву пред Српском православном црквом, а успостављање евхаристијске заједнице и канонског јединства са Српском православном црквом јесте сведочанство црквеног јединства са осталим Помесним црквама.

4. Поглавар се ословљава са Његово Блаженство или Блажењејши и носи белу панакамилавку са брилијантским крстом.

5. Избор поглавара потврђује патријарх српски, пре свега заједничким служењем свете Литургије са њим.

6. У чину устоличења новоизабраног поглавара учествује патријарх српски или његов изасланик и један од архијереја речене Цркве.

7. Поглавар на светој Литургији, на “В первих помјани”, помиње патријарха српског, а на Великом входу може да помиње и поглаваре других Помесних цркава, док подручни епархијски архијереји и викарни епископи помињу име поглавара.

8. Поглавар или његов изасланик, учествују у варењу и освећењу светога мира са патријархом српским, у знак јединства у Духу Светом.

9. У избору и устоличењу поглавара речене Цркве патријарх српски обавештава Васељенску патријаршију и Помесне цркве. Са своје стране, о томе може обавештавати и поглавар својим мирним писмом.

10. О оснивању нових и арондацији постојећих епархија одлучује Свети архијерејски синод и о томе службено извештава патријарха српског.

11. У случају суђења епископу или у другом случају сличне тежине, када, сагласно канонском поретку Православне цркве треба да одлучује сабор од најмање дванаесторице епископа, број епископа који недостаје биће обезбеђен из епископата Српске православне цркве.

12. Епархијске архијереје и викарне епископе бира Свети архијерејски синод речене Цркве.

13. Поглавар, при саслуживању са архиепископом пећким, митрополитом београдско-карловачким и патријархом српским, стоји са његове десне стране.

14. Сагласно древном црквеном предању и историјској пракси, Црква о којој је реч носи назив Охридска архиепископија. Охридска архиепископија може, по досада устаљеној вишедеценијској пракси, у свом унутрашњем међусобном службеном општењу са Пећком патријаршијом да користи назив који је до сада користила.

15. Из истих разлога, поглавар званично носи титулу архиепископа охридског и митрополита скопског, а у унутрашњој употреби може да користи и досадашњу титулу.

16. Православна црква о којој је реч учествује на свеправославним конференцијама, саветовањима и свечаностима, а уз сагласност Васељенске патријаршије и у сусретима поглавара аутокефалних и аутономних Православних црква.

17. У духу ових одлука неопходно је усагласити уставне прописе који се односе на споразум о васпостављању канонског јединства.


Потписници Нишког споразума:

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]