Нићифор Вријеније Старији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нићифор Вријеније
Датум рођења11. век
Место рођењаЈедрене
Место смртиЈедрене
ОтацNikephoros Bryennios
ПретходникMichael VII
НаследникNikephoros III

Нићифор Вријеније (Старији) је био византијски војсковођа, магистрос и узурпатор, из завршне фазе грађанског рата који је у XI веку захватио Византију.

Биографија[уреди]

Нићифор је као византијски командант учествовао у бици код Манцикерта 1071. године, у којој су византијске снаге доживеле пораз, што је покренуло нове потресе у држави. Већ 1072. године, он је угушио велику словенску побуну[1], после чега се налазио на положају дукса Бугарске (1072—1073), а потом и Драча[2].

Услед политичке кризе која је потресала Византијско царство, Вријеније је 1077. године подигао побуну против владавине младог Михајла VII (1071—1078) и прогласио се за цара. Он је у новембру ушао у Хадријанопољ (у коме је рођен) и упутио своје снаге на Цариград[1]. Њега је у освајању власти предухитрио други узурпатор Нићифор (III) Вотанијат (1078—1081), коме се град предао (март 1078) и он је постао нови византијски цар. Он је Вријенију понудио титулу цезара, што је он одбио и наставио своју побуну, коју је војском угушио каснији цар, Алексије (I) Комнин (1081—1118). Сам Вријеније је том приликом заробљен и ослепљен, али му је Вотанијат вратио сву имовину и доделио му нова звања и поседе[2].

Неколико година касније (1094/1095) Нићифор се нашао на челу одбране Хадријанопоља, који су опсели Кумани. На њиховом челу се налазио човек који је за себе тврдио да припада породици Диогена и да је син свргнутог и ослепљеног[a] цара Романа IV (1068—1071). Он је Нићифору предложио да му се придружи, али је он то одбио[2], а његова побуна је убрзо угушена.

Вријенијев син или унук, истог имена (Нићифор Вријеније) је био византијски војсковођа и историчар.

Напомена[уреди]

  1. ^ Роман је по наредби фактичког владара Византије, цезара Јована Дуке, брутално ослепљен и од последица тога је после само месец дана преминуо на једном од Принчевских острва код Цариграда.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Kazhdan 1991

Литература[уреди]