Импичмент

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Опозив (политика))
Предсједница Бразила Дилма Русев и предсједница Јужне Кореје Парк Гун-хје прошле су кроз импичменте који су довели до њиховог опозива 2016.

Импичмент (енгл. impeachment)[а] је посебна врста правних оптужби, која са собом покреће судски поступак, најчешће против државних чиновника који су под заштитом правног имунитета.[2] Најчешће се ради о врло сложеној процедури у којој законодавна (а не судска) власт обавља суђење, а пресуда се врши гласањем изабраних народних посланика који замењују пороту.[3]

У неким земљама, појединац је привремено удаљен с дужности, а у другим он може остати на дужности током суђења. Када се једном изврши оптужба, појединац се мора суочити са могућношћу пресуде по оптужби гласањем у законодавном тијелу.

Будући да опозив и осуда званичника подразумјевају поништавање нормалних уставних поступака којима појединци стичу високе дужности (избори, ратифкација или именовање) и с обзиром на то да захтјевају квалификовану већину, обично су резервисани за оне за које се сматрају да су починили озбиљне злоупотребе положаја.[4] На примјер, у САД је импичмент на савезном нивоу ограничен на оне за које се сматра да су починили чин „издаје, подмићивања или других тешких злочина и преступа”.[5]

Импичмент постоји по уставном праву у многим земљама свијета, као што су: Бразил, Француска, Индија, Ирска, Филипини, Русија, Јужна Кореја и Сједињене Државе.

Импичмент у САД[уреди | уреди извор]

Највидљивији пример импичмента је онај у САД која се врши над председником. Импичмент започиње у Комитету за правосуђе Представничког дома, а завршава се у Сенату, који у својству Врховног суда доноси одлуку о импичменту двотрећинском већином. Да би оптужба била правоваљана, Представнички дом мора донети Bill of Impeachment.[6]

Од свих председника САД само их је четворо импичовано у доњем дому, али нити један није осуђен: Ендру Џонсон, Бил Клинтон, Ричард Никсон (био је најближи; поднео оставку пре него што би Сенат највероватније опозвао)[7] и Доналд Трамп (два пута).[8][9]

У историји ове државе, укупно 13 функционера је осуђено после покретања импичмента.”[6]

Импичмент председника САД[уреди | уреди извор]

Ако Представнички дом одобри барем један од чланова импичмента, председник је технички импичован и цели процес долази у надлежност Сената. Представнички дом онда именује чланове Конгреса да делују као тужиоци. Суђење председнику одвија се у Сенату. Самим процесом, уместо председавајућег Сената (потпредседника САД) председава Председник Врховног суда САД. Председник има право на браниоца по свом избору. Може да присуствује лично или да препусти своју одбрану браниоцима. Сенат може да спроводи суђење или да делегира овлашћење посебном комитету, који ће све доказе против председника преносити Сенату у целости.”[7]

Резолуције о оптужби, које подносе чланови Представничког дома, предају се Комитету за правосуђе, који одлучује да ли резолуција и њене оптужбе на рачун председника, завређују прослеђивање Представничком дому. Након тога Представнички дом гласа, за или против, истраге о оптужби. Неопходна је само проста већина гласова како би се процедура покренула. Ако је истрага одобрена, Комитет за правосуђе спроводи истрагу да утврди (слично као порота) постоји ли довољно доказа који би оправдали примену чланова оптужбе против председника. Комитет затим доноси Нацрт оптужбе поткрепљен доказима. Комитет гласа о сваком члану оптужбе понаособ како би утврдио да ли би требало да се проследе Представничком дому на одлучивање. Ако Комитет за правосуђе проследи један или више чланова импичмента, цели Представнички дом одлучује простом већином гласова о томе да ли члан/чланови оптужбе завређују суђење пред Сенатом.[7]

У разним јурисдикцијама[уреди | уреди извор]

Италија[уреди | уреди извор]

У Италији, према члану 90 Устава, председник Италије може се опозивати већином гласова Парламента на заједничкој седници за велеиздају и за покушај рушења Устава. Ако буде опозван, председнику републике тада суди Уставни суд, интегрисан са шеснаест грађана старијих од четрдесет година, изабраних жребом са листе коју Скупштина саставља сваких девет година.

Италијанске новинарске и политичке снаге користиле су израз „импичмент“ за покушај неких чланова парламентарне опозиције да покрену поступак предвиђен чланом 90 против председника Франческа Косига (1991),[10] Ђорђa Наполитанa (2014)[11] и Серђа Матарела (2018).[12]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Употребљавају се и термин опозив и оптужба.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rowe, Suzana (2007). Sezamov englesko-srpski rečnik. Beograd: Beoknjiga. стр. 398. ISBN 978-86-86003-37-9. 
  2. ^ Вујаклија, Милан (1992). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 325. ISBN 86-07-00672-X. 
  3. ^ „Procedura impičmenta - Savremena procedura impičmenta”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 27. 1. 2020. 
  4. ^ Erskine, Daniel H. (1. 1. 2008). „The Trial of Queen Caroline and the Impeachment of President Clinton: Law As a Weapon for Political Reform”. Washington University Global Studies Law Review (на језику: енглески). 7 (1): 1—33. ISSN 1546-6981. Приступљено 2. 2. 2020. 
  5. ^ Устав Сједињених Америчких Држава. 1787 — преко Викизворника. 
  6. ^ а б Vasović, Vučina. Savremene demokratije (I tom). стр. 210—1. 
  7. ^ а б в „Istorija Impičmenta - Predsednik SAD - Američki izbori 2020”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  8. ^ Milićević, Ivana (2020-06-22). „Moguće svedočenje Boltona: nova “runda” impičmenta?”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  9. ^ Lukić, Nikola (2021-01-12). „Kongres danas o rezoluciji, sutra pokreće novi impičment?”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  10. ^ Cowell, Alan (1991-12-13). „President of Italy is Making Political Waves”. The New York Times. 
  11. ^ „Italy parliament rejects bid to impeach President Napolitano”. Reuters. 2014-02-11. 
  12. ^ Horowitz, Jason (2018-05-28). „Italian President's Loyalty to the Euro Creates Chaos”. The New York Times.