Пређи на садржај

Опсада Беча (1529)

С Википедије, слободне енциклопедије
Опсада Беча
Део војних похода Сулејмана Величанственог

Опсада Беча 1529.
Време27. септембар15. октобар 1529.
Место
УзрокОсманлијске аспирације освајања Европе
Исход Повлачење Османлија
Сукобљене стране
Аустрија са савезницима Османско царство
Команданти и вође
Никлас гроф Салм  Рањен Сулејман Величанствени
Ибрахим паша
Јачина
око 23.000[1][2] око 125.000[1][3]
Жртве и губици
мали губици око 14.000[4]
велики губитак цивила[4]

Опсада Беча или Прва битка код Беча догодила се између 27. септембра и 15. октобра 1529,[5] када је османлијска војска, предвођена султаном Сулејманом Величанственим, продрла најзападније у средњу Европу. Османлијска војска бројала је око 120.000 војника.

Међу свим претходним биткама између хришћанских и муслиманских војски, ова опсада је наговестила крај напредовања претходно незаустављивих турских снага, које су ипак и након тога наставиле освајања делова Мађарске под контролом Аустрије.

Ова битка се у османлијским војним изворима назива „Прва битка код Беча“, јер се догодила и „Друга битка код Беча1683. године.

Пре опсаде Беча, Османлије су напале Будимпешту, коју није бранио велики број војника. Упркос обећању војницима да их неће побити, ако се предају, Османлије су поступиле супротно. Вест о том догађају је стигла до Беча, где је одлучено да предаја не долази у обзир. Османлијска војска је бројала око 800 лађа на Дунаву и око 20.000 дева, које су преносиле опрему. Дошло је и око 12.000 припадника елитних јединица јањичара. Браниоци Беча су поделили град на више сектора и тако децентрализовали одбрану. На челу је био Немац Никлас гроф Салм, који се истакао у бици код Павије.[6] Седиште одбране је било смештено у катедрали св. Стефана. Ојачани су одбрамбени зид око града и улаз у град.

Османлије су до Беча дошле уморне од дугог пута и лошег времена. Покушале су да уговоре предају, али им је та понуда одбијена. Артиљеријом су напале одбрамбене зидове без већих успеха. Копале су подземне тунеле испод градских зидина. Браниоци су то открили, па су вођене борбе у којима су подељени уз велике губитке. Почеле су да падају јаке кише. Османлије су имале недостатак хране и воде, разбољевале су се, а део војске је дезертирао. Јањичари су тражили да се одлучи шта даље. Дана 12. октобра 1529. г., Османлије су се одлучиле на коначни завршни ударац, који је био неуспешан по њих. Следећих дана је пао снег, што је додатно погоршало ионако лоше стање у османлијској војсци, те су прекинуле опсаду Беча и повукле се у Угарску. Вођа одбране града Никола гроф Салм, који је тада имао 71 годину, рањен је у последњој бици, и преминуо је од последица рањавања у пролеће следеће године.[7] Османлије нису доживеле потпуни пораз, јер су ослабиле Аустрију, која након ове битке није имала довољно средстава да припреми противнапад на Турке, па су учврстили свој положај у Угарској.

  1. ^ а б Turnbull 2003, стр. 50.
  2. ^ Keegan & Wheatcroft suggest 17,000. Who's Who in Military History. p. 283; Some estimates are just above 20,000, for example: "Together with Wilhelm von Roggendorf, the Marshal of Austria, Salm conducted the defense of Vienna with 16,000 regulars and 5,000 militia." Dupuy, Trevor, et al., The Encyclopedia of Military Biography. p. 653.
  3. ^ Christopher Duffy suggests "Suleiman led an army of 125,000 Turks". Siege Warfare: Fortresses in the Early Modern World 1494-1660. p. 201. For higher estimates, see further note on Suleiman's troops.
  4. ^ а б Turnbull 2003, стр. 51.
  5. ^ Shaw, Stanford J. (29. 10. 1976). History of the Ottoman Empire and Modern TurkeyНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 93. ISBN 978-0-521-29163-7. Приступљено 22. 9. 2011. 
  6. ^ Turnbull 2003, стр. 49.
  7. ^ Dupuy, Johnson & Bongard 1992.

Литература

[уреди | уреди извор]