Оскар Нимајер

Оскар Нимајер
	Оскар Нимајер
Датум рођења	15. децембар 1907.
Место рођења	Рио де Жанеиро; Бразил
Датум смрти	5. децембар 2012. (104 год.)
Место смрти	Рио де Жанеиро; Бразил

Оскар Нимајер (порт. Oscar Ribeiro de Almeida Niemeyer Soares Filho; Рио де Жанеиро, 15. децембар 1907 — Рио де Жанеиро, 5. децембар 2012) био је бразилски архитекта који се сматрао једним од најзначајнијих имена модерне архитектуре.

Један је од оснивача Бразилске школе савремене архитектуре. Био је пионир у употреби армираног бетона. По убеђењу је био комуниста, члан бразилске комунистичке партије. За време диктатуре у Бразилу живео је у егзилу у Француској (1965—1982).

Најпознатији Нимајерови пројекти су Зграда УН у Њујорку, град Бразилија и музеј Нитерој. Пројектовао укупно преко 600 грађевина широм света, а највише у Бразилу.

Његова дела се сврставају у пет стваралачко-историјских периода: Пампуља (четврт Бело Хоризонтеа), од Пампуље до Бразилије, Бразилија, грађевине у иностранству (доба егзила) и позна дела.

Биографија[уреди | уреди извор]

Трг Министарстава с неколико Нимајерових зграда, Бразилија (1957-64)

Нимајер и Леонел Бризола (Копакабана, 2002.)

Нимајер је рођен као једно од шесторо деце у строго католичкој породици у Рио де Жанеиру. Његов отац, рођени Немац, је био графички дизајнер, а његов деда судија бразилског врховног суда^[1], док су мајчини родитељи били једни од првих чланова бразилске комунистичке партије.^[2]

Црква св. Фрање Асишког, 1943, Бело Оризонте, Минас Жераис, Бразил

Након католичке школе у Рио Барабитену, 1928. године је уписао студије архитектуре у Националној школи ликовних уметности (Escola Nacional de Belas Artes) на којој је дипломирао 1934. године. Уследило је плодно раздобље у архитектонском студију Лусија Косте. Њих су двојица пројектовали прву модерну зграду у Бразилу, Министарство образовања и здравља у Рио де Жанеиру, у чему им је помогао славни швајцарски архитекта, Ле Корбизје. Очаран младим учеником Ле Корбизје га је учинио својим асистентом и од 1947-53 он је представљао славног архитекту приликом планирања Седишта УН-а у Њујорку. Њихова сарадња је деловала на строге ортогоналне линије модерне архитектуре око кружнице и кривуље од армираног бетона.

Лусиу Кости посао изградње бразилске престолнице, Бразилије, понудио је председник Жуселино Кубичек, а овај је својем ученику Нимајеру поверио пројектовање зграде конгреса, Палате правде, катедрале и станова (1957—64). Урбано средиште Бразилије је 1987. године уписано на Унесков списак места Светске баштине у Америци.

Две године након војног пуча у Бразилу, 1964. године, Нимајер је због свог чланства у Комунистичкој партији Бразила (КПБ) од 1945. године, морао да пребегне у Француску. Крајем 1960-их постаје предавач архитектуре на Федералном универзитету у Рио де Жанеиру (Universidade Federal do Rio de Janeiro, UFRJ), али се потпуно враћа у Бразил тек након потпуне амнестије 1982. године.

Године 1988, добио је престижну Прицкерову награду за архитектуру. Током 1992-96 био је председник Комунистичке партије Бразила. Он је био предани mарксиста до краја живота.^[3]

Преминуо је од меланома 5. децембра 2012. године у Рио де Жанеиру, десет дана пре свог 105. рођендана.

Избор најзначајнијих остварења[уреди | уреди извор]

Министарство здравља (данас палата културе) у Рио де Жанеиру (заједно са Ле Корбизијеом, Лусио Костом, Хорхе Маћадо Мореиром и Алфонсо Едуардо Реидијем) (1937—1943)
Кућа Освалда Андрадеа у Сао Паолу (1938)
Бразилски павиљон на Светској изложби у Њујорку (1939)
Плесна дворана и ресторан у Пампуљи (1940)
Национални стадион у Рио де Жанеиру (1941)
Црква Сао Франциско у Пампуљи (1943)
Градски театар у Бело Хоризонтеу (1946)
Велики павиљон у Сао Паолу (1951)
Седиште Уједињених нација (колаборација) (1952)
Зграда Копан у Сао Паолу (стамбени блок за 5000 људи) (1953)
Зграда Каноас у Рио де Жанеиру (1954)
Зграда Интербау у Берлину (1957)
Грађевине у Бразилији (катедрала, Национални конгрес, Палата Алворада, Палата Итамарати, Палата Планалто, Трг три власти, Зграда Врховног суда) (1957—1964)
Седиште француске комунистичке партије (1967—1972)
Зграда Мондадори код Милана (1968)
Универзитет у Константину (Алжир) (1968)
Хотел у Рио де Жанеиру (1968)
Зграда културе у Авру (Француска) (1972)
Пословна зграда Седе Фата у Пјаченци (1977—1979)
Самбодром у Рио де Жанеиру (1984)
Пантеон слободе и демократије у Бразилији (1985)
Меморијал Латинске Америке у Сао Паолу (1987)
Музеј савремене уметности у Нитероју (1991)
Музеј Оскара Нимајера у Куритиби (2002)
Казино у Фуншалу
Галерија Серпентајн у Лондону (2003)
Концертна дворана у Сао Паолу (2004)
Аудиторијум Ибирапуера у Сао Паолу (2005)

Галерија[уреди | уреди извор]

Конгресна зграда у Бразилији
Катедрала у Бразилији
Касино у Фуншалу на Мадеири
"Edifício Copan" – Сао Паоло
Музеј савремене уметности у Нитероју
Градска библиотека
Бијенале павиљон у Сао Паолу
Музеј у Бразилији
"Quartel General do Exército Brasileiro" у Бразилији
"Auditorio do Parque do Ibirapuera"

Референце[уреди | уреди извор]

^ Carlos Albuquerque, Oscar Niemeyer: Das Leben ist ein Hauch, Deutsche Welle, 5. prosinca 2012.
^ Nicolai Ouroussoff, Oscar Niemeyer, Architect Who Gave Brasília Its Flair, Dies at 104., New York Times, 5. децембар 2012.
^ Katharina Stegelmann i Petra Kleinau, Personalien: Oscar Niemeyer, Der Spiegel br. 1. 2009, pp. 149. (језик: немачки)

Литература[уреди | уреди извор]

Hornig, Christian (1981). Oscar Niemeyer. Bauten und Projekte. Berlin: Ernst & Sohn. ISBN 978-3-7879-0213-2.
Underwood, David Kendrick (1994). Oscar Niemeyer and the Architecture of Brazil. New York, N.Y: Rizzoli. ISBN 978-0-8478-1687-3.
Niemeyer, Oscar (2000). The Curves of Time: The Memoirs of Oscar Niemeyer. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-4007-9.
Emery, Marc (1983). Furniture by Architects. New York: Harry N. Abrams.
Oscar Niemeyer, un architecte engagé dans le siècle (dir. Marc-Henri Wajnberg, 2001, 60 minutes)
A Vida É Um Sopro ("Life Is a Breath Of Air") (dir. Fabiano Maciel, 2007)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Carlos Albuquerque, Oscar Niemeyer: Das Leben ist ein Hauch, Deutsche Welle, 5. prosinca 2012.

[2] Nicolai Ouroussoff, Oscar Niemeyer, Architect Who Gave Brasília Its Flair, Dies at 104., New York Times, 5. децембар 2012.

[3] Katharina Stegelmann i Petra Kleinau, Personalien: Oscar Niemeyer, Der Spiegel br. 1. 2009, pp. 149. (језик: немачки)

[1]

[2]

[3]