Парац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Парац
Parţa
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Тимиш
Општина Парац
Становништво
Становништво
 — (2011) 1.752
Положај
Координате 45°37′43″ СГШ; 21°08′19″ ИГД / 45.628611° СГШ; 21.138611° ИГД / 45.628611; 21.138611Координате: 45°37′43″ СГШ; 21°08′19″ ИГД / 45.628611° СГШ; 21.138611° ИГД / 45.628611; 21.138611
Парац на мапи Румунија
Парац
Парац
Парац на мапи Румунија

Парац (рум. Parţa) је село и једино насеље општине Парац, која припада округу Тимиш у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Положај насеља[уреди]

Село Парац (или Парта, по српском) се налази у источном, румунском Банату, на 10 km јужно од Темишвара, а близу магистралног пута Београд - Темишвар. Северно од села протиче Тамиш. Сеоски атар је потпуно равничарског карактера.

Историја[уреди]

У атару Парца (или по српски - "Парте") нађен је половином 20. века археолошки материјал, који припада неолиту. Подаци католичке бискупије садрже први писани помен места 1334. године. Православни српски карактер места је потврђен у Катастигу манастиру Пећке патријаршије, током посете калуђера селу 1660. године.[1] Царски ревизор Ерлер је 1774. године забележио да је то место у Барачком округу, а становништво претежно влашко (румунско).[2]

Школа и црква[уреди]

По предању у порти садашње цркве је крајем 18. века постојала мала, стародревна црква. То свето место је сада обележено озиданим спомеником-пирамидом са крстом на врху. Парохијско православно звање је основано 1779. године и од тада се воде матичне књиге. Садашња црква посвећена празнику Вазнесењу Господњем или Спасовдану, је грађена 1842-1851. године, а задржан је иконостас из срушеног, старог храма. Темпло је дрвене конструкције, а иконе је изгледа осликао Радул зограф 1746. године. Иконе на иконостасу су чистили тј. пресликали 1828. године иконописци фабрички-темишварски Сава Петровић и Манојло Антоновић.[3] Зидно сликаство у храму је 1851. године извео Данило Чолаковић. Иконе на троновима радио је не баш вешто Антон Кеит. Храм је озбиљно оштећен током земљотреса 1959. године: зидови црквени су напукли, кров пољуљан, торањ угрожен - па се више не користе звона.[4]

У парохији Парцу била су 1846. године три пароха: Јован Мургуловић, Василије Богдановић и Атанасије Недељковић. Место је те године имало 2519 православних парохијана. Парох Јован Мургуловић је 1832. године био претплатник једне румунске књиге.[5] Други пут је то био и 1857. године, где се каже да је и протопрезвитерски намесник, са још десетак мештана.[6] Румуни у Парцу су 1864. године масовно прешли у "унију" и одвојили се од православних Срба. Том приликом су Румуни насилно присвојили дотадашњи заједнички православни храм, па су Срби остали без богомоље. Уз Србе су остали малобројни православни Румуни. Судским поступком црква је враћена 1869. године, да је по одређеном распореду користе и парохијани православци. За српског свештеника је 1866. године бо постављен поп Јефта Јовановић капелан дињашки. Импровизована је капелица у школском здању, и ту је обављена школска прослава Св. Саве 1867. године. Прослава је била импресивна, уз пуцање прангија. Том приликом је освећена поклон икона Св. Саве, коју је поклонио школски старатељ Пера Јовановић. У учитељском стану је обављена прослава - народни обед са здравицама. Скупљен је прилог 22 ф. за новоосновани "Фонд школски за сироту децу". За парачку српску школу набавили су дародавци три прангије. Две је купио бивши бележник општински Петар Фодор иначе Мађар, а трећу ковач Арсен Рацић. Свештеник у Парцу је 1898. године био Коста Јовановић. Те године је још трајала парница са Румунима. Срби су полагали право на сво црквено-школско имање у Парцу, јер су сви Румуни у месту, осим три породице 1864. године прешли у унију, и тиме изгубили законско право на потражњу имовине. Део Румуна се деведесетих година 19. века вратио из "уније" и направили су своју нову православну цркву 1895. године. По протопрезвитерском попису парачке православне парохије са краја 1891. године ту је живело 294 православне душе у 80 српских домова.[7] Срби Парчани су 1897. године оправљали парохијски дом, а црква је имала да сачека. Године 1904. тражена је широм српства помоћ за црквену општину у Парцу, да ова своју трошну цркву оправи.

Школа у Парцу је отворена 1769. године. У народној школи је 1846. године било је 32 ученика са којима је радио учитељ Захарије Кирић. Пренумерант књиге 1857. године је Ђорђе Суреску, учитељ другог разреда у школи у Парцу. Постављен је 1866. године за српског учитеља Милош Алексић из Сомбора.[8] Алексић је завршио четири разреда у Сегедину, па Препарандију у Сомбору и на послетку проглашен за оспособљеног учитеља за сеоске школе. У то време је општинска школа у Парцу била претплаћена на "Школски лист". Неколико стотина Срба је после одвајања од поунијаћених Румуна, наставило да чува веру и нацију своју. Добили су доброг младог учитеља Алексића, који је убрзо по доласку 1866. године по први пут организовао прославу Св. Саве у Парцу. У месној школи је том приликом освећена водица, резан колач, певала светосавска песма. Али ваљани учитељ Алексић је већ следеће јесени 1867. године прешао у Српски Св. Петар за предавача. У јесен 1880. године објављен је конкурс за избор српског учитеља, којем је понуђена плата 120 ф. Учитељ је с јесени 1888. године тражен у Парцу, па опет 1892, 1894, 1899, 1900, 1902. године.

Референце[уреди]

  1. Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  2. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године
  3. "Улазница", Зрењанин 1997. године
  4. Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  5. Damaskin Božink: "Anticile Romanilor", Будим 1832.
  6. Људевит Штур: "Књиге о народним песмама и приповеткама славенским", превод, Нови Сад 1857. године
  7. "Српски сион", Карловци 1892. године
  8. "Школски лист", Сомбор 1866. године

Становништво[уреди]

По последњем попису из 2002. године село Парац имало је 1.752 становника. Последњих деценија број становништва опада.

Село је од давнина било вишенародно са румунском већином. Месни Срби су били и остали мањина у насељу, али су раније били знатно бројнији. Слична судбина задесила је и сеоске Немце и Мађаре. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Година пописа[1] Етнички састав
Година Укупно ст. Румуни Немци Мађари Срби остали
1880. 2.226 1.455 290 160 297 24
1900. 2.813 1.444 541 521 284 23
1941. 2.404 1.310 438 448  ? 208
1977. 2.034 1.358 208 277 120 71 (60 Роми)
1992. 1.420 1.066 78 150 65 61 (56 Роми)
2002. 1.752 1.412 61 129 59 91 (88 Роми)

Додатно погледати[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]