Пивара Панчево

С Википедије, слободне енциклопедије
Пивара Панчево
ДелатностПроизводња пива
Основано22. мај 1722.
Угашено2008.
СедиштеПанчево
 Србија

Пивара Панчево је основао Абрахам Кепиш из Пожуна. Он је на основу уговора са Земаљском администрацијом 12. јануара 1722. године добио лиценцу да отвори фабрику, а званично је почела са радом 22. маја исте године. Највећи развој достигла је у власништву породице Вајферт. Фабрика је радила до 2008. године када је отишла у стечај.[1][2]

Историјат[уреди | уреди извор]

Приватно власништво[уреди | уреди извор]

Pivara Pančevo (2).jpg
Vajferova pivara.jpg

Фабрику је основао Абрахам Кепиш, Јеврејин из Пожуна. Зељаљска администрација је склопила уговор са њим 12. јануара 1722. године и дала му је у закуп право да у седиштима дистрикта, Панчеву, Уј Паланки и Карансебешу уреди пиваре. Пиваре су почеле са радом већ 22. маја 1722. године. Земаљска администрација није била задовољна пивом и 4. новембра 1725. године одузела је Кепишу право закупа и дала другом Јеврејину Волфу Менцеру. Закупци ће се смењивати све док Себастијан Крацајзен није откупио пивару 1781. године. Недуго затим, поново је уследило неколико смена власника пиваре, а најпознатији међу њима су били Валентин Бергер и Игнац Хајзер.[3]

Пивару је 1847. године са само 21 годином преузео Игнац Вајферт. Он је у пиварским центрима широм Европе стекао стручност, а поред тога био је и веома амбициозан. Није одмах могао да испољи своје способности због бурних догађаја 1848/49. године. Чим су се прилике консолидовале прионуо је на посао и извршио адаптацију пиваре. Она је у сваком тренутку могла да произведе пиво доњег врења, те је почео да извози пиво. Тражио је да се целокупна производња пива извози у Србију и да буде ослобођена ослобођена од трошарине у земљи. Много је улагао у фабрику и желео је да она добије статус „Провинцијске фабрике”. У адаптацију пиваре је са пролећа 1857. године уложио више од 50.000 форинти. Купио је опрему која је одговарала свим захтевима савременог пиварства. Парна машина од 6 коњских снага је покретала остале машине, а производња је порасла са 3.000 кофа 1847. године на 20.000 кофа годишње. Земљска генерална команда је 7. октобра доделила право „Провинцијске фабрике”.[4]

Игнац је старијем сину Ђорђу Вајферту подигао пивару у Београду, а ову у Панчеву је наменио свом млађем сину Хугу. Он се званично није скроз повукао из фирме, али се углавном посветио продаји житарица. Међутим, Хуго је рано умро 1885. године, а Игнац је овај ударац тешко поднео. Утеху је пронашао у раду. Почетком XX века проширио је производњу на флаширано пиво. Умро је у дубокој старости 11. јануара 1911. године.[5]

Након Првог светског рата бригу о фабрици преузимају наследници, међи којима и Ђорђе Вајферт. Предузеће послује као „Пивара И.М. Вајферт“ све до 30. септембра 1936. године, када постаје деоничарско друштво регистровано под називом „И.М. Вајферт, пивара и фабрика слада Д.Д.“. Промена у статусу није имала никакве суштинске последице јер су сви сувласници били чланови породице Вајферт.[1]

Државно власништво[уреди | уреди извор]

Weifert brewery in Pančevo 01.jpg

После Другог светског рата решењем владе НР Србије од 3. новембра 1946. године Пивара улази у државно власништво. Пивара се од новембра 1946. године звала „Народна пивара”, све до почетка 1950. године када се решењем Президијума НР Србије фузионише са београдским пиварама „7. јули” и Пиваром „Београд”. У Југославији је од стране КПЈ почео да се спроводи и привредни и друштвени модел који се назива Радничко самоуправљање. Основна идеја се сводила на пребацивање управљања предузећа у руке радника и одвајање државе од привреде. Формирани су раднички савети који су управљали предузећима, њих су бирали и разрешавали радни колективи. Мандат им је трајао годину дана. Избори за први раднички савет су одржани 25. августа 1950. године и на њима је изабрано 16 чланова. У оовом периоду фабрика је и даље радила са машинама наслеђеним од старе вајфертове пиваре. Прва значајна улагања како би се обновила опрема извршена су 1954. године, а затим и 1958. године.[6]

Године 1960. се производило углавном стандарно пиво од 12% сладног екстракта, да би се следеће године прешло на производњу црног пива „Национал”, али и на две нове врсте специјалног пива: светло „Елит” од 16% и тамно „Нектар” од 18% сладног екстрата.[7]

Од стране државе покренута је иницијатива већ 1962. године за реорганизацију пољопривредних организација и прехрамбене инустрије. На седници скупштине општине Панчево донета је одлука 25. септембра да се формира Пољопривредно индустријски комбинат „Тамиш” у који је ушла и Пивара.[8]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Вајфертова пивара”. pancevo.com. Приступљено 4. 7. 2018. 
  2. ^ „Панчевачка пивара престаје да ради”. b92.net. Приступљено 4. 7. 2018. 
  3. ^ Коршош & Трифу 1979, стр. 17—35.
  4. ^ Коршош & Трифу 1979, стр. 35—51.
  5. ^ Коршош & Трифу 1979, стр. 52—53.
  6. ^ Коршош & Трифу 1979, стр. 121—135.
  7. ^ Коршош & Трифу 1979, стр. 149.
  8. ^ Коршош & Трифу 1979, стр. 161—162.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Коршош, Марија; Трифу, Октавијан (1977). Пивара у Панчеву 1722−1972. Панчево.  COBISS.SR 61036556

Спољашње везе[уреди | уреди извор]