Карансебеш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Карансебеш
Caransebeş
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Караш-Северин
Становништво
Становништво
 — 2011. 24689[1][2]
Географске карактеристике
Координате 45°25′17″ СГШ; 22°13′19″ ИГД / 45.421389° СГШ; 22.221944° ИГД / 45.421389; 22.221944Координате: 45°25′17″ СГШ; 22°13′19″ ИГД / 45.421389° СГШ; 22.221944° ИГД / 45.421389; 22.221944
Површина 73,58 км2
Карансебеш на мапи Румуније
Карансебеш
Карансебеш
Остали подаци
Градоначелник Марћел Вела
Веб-сајт
www.primaria-caransebes.ro

Карансебеш (рум. Caransebeş, нем. Karansebesch, мађ. Karánsebes) град је у Румунији. Он се налази у западном делу земље, у историјској покрајини Банат. Карансебеш је други по важности град округа Караш-Северин.

Карансебеш је према последњем попису из 2002. године имала 28.301 становника.

У Карансебешу се деценијама налази седиште епархије Румунске православне цркве за овај део Румуније, па је град важно духовно средиште западног дела државе.

Географија[уреди]

Град Карансебеш налази се у крајње источном делу историјске покрајине Банат, око 110 km југоисточно до Темишвара.

Карансебеш се налази у крајње источном и планинском делу историјске покрајине Банат. Град се налази у долини горњег Тамиша, на месту где се нама река Себеш улива у ову реку. Около се издижу високе планине из система Карпата, а граду најближа је планина Тарку.

Историја[уреди]

Град је првобитно био познат само као Себеш, а касније је прозван Каран-Себеш, односно Карансебеш. У време Турске најезде средином 16. века, град је потпао под врховну власт трансилванских кнежева. У то време, Карансебеш је био једно од главних места Лугошке и карансебешке бановине. Под турску власт је потпао средином 17. века, а коначно је ослобођен 1716. године, када потпада под Хабзбурге. Банат је 1718. године подељен на 10 дистрикта, међу којима је и Карансебешки. У Карансебешу је давно основан католички Францишкански манастир, који је требао да ту искорени богумилску јерес. После Првог светског рата припао је Румунији. Царски ревизор Ерлер је 1774. године навео шта све има у граду Карансебешу који се тада налазио у управном погледу у Букошничком округу, Карансебешког дистрикта. Ерлер помиње римокатоличку цркву и римокатолички манастир, затим солану, управни и подуправни уред, поштанску камбијатуру, пешадијску и коњичку касарну, а становништво је мешано, немачко-румунско. Он по правилу не помиње православне богомоље, којих је било, осим ако то нису манастири[3] У месту је у 19. веку радила Математичка школа. Године 1833. помињу се два годишња вашара у Карансебешу: 6. маја и 10. октобра. У Карансебешу је октобра 1862. године био велики пожар у којем је највећи део места уништен. Пруга од Темишвара до Карансебеша је била готова 1875. године.

Срби у Карансебешу[уреди]

Краљ Жигмунд је у Карансебешу 29. септембра 1428. године дао привилегије Србима из Ковина. Око 1540. године је нарочито много Срба било око Лугоша и Карансебеша. Војвода Петар Петровић је био њихов војни предводник и заштитник. Срби су у Карансебешу још 1579. године имали своју православну богомољу.

Данашњи храм (1932!) подигнут је 1738. године посвећен Св. великомученику Георгију. Историјски извори ту цркву називају 1744, 1749. и 1757. "Манастир од камена". Грађевина је преправљана 1839. године, а иконостас је постављен 1857. године. Иконе је живописао Ђаконовић, а касније пресликао Димитрије Турку. Последње чишћење иконостаса је било 1927. године када је у храму радио Атанасије Демијан. У цркви су регистроване три иконе бечког сликара Карла Гуча из 1863. године.[4]

У старо време се сматрало да је Карансебеш био граница између два православна народа, Срба и Румуна. Ко жели да их упозна требао би ту да дође. Говорило се: "Ако кренеш источно од града упознаћеш Румуна, а ако кренеш западно од града - упознаћеш Србина." По Гризелинију година 1552. је била прекретница за Србе и Румуне у Карансебешу и околини. Узрок је била турска инвазија тих крајева. Тада се Срби масовно померају на запад ка реци Тиси (одакле беже Мађари на север), а на тај ређе насељени простор масовно долазе Румуни, да буду под заштитом Трансилваније. Када се баци поглед на прошлост Срба на тим просторима, види се да је много тога водило ка њихом националном и верском одрођавању и брисању српске индивидуалности. Српске речи у говору, наши споменици и географски топоними још само сведоче о присуству и вековном трајању. У Карансебешу су власти 1736. године отворено радиле да "рацке" (српске) попове силом натерају у унију. Свештенство српске Митрополије била је препрека за покатоличење православног српског и румунског живља, које је ишло преко унијаћења. Имали су ти "инквизитори" одређеног успеха, јер је ту већ постојала грко-католичка (унијатска) парохија у Карансебешу. Исаија Антоновић је 1742. године постао арадски и карансебешки владика. Карансебешки назив епископ добија 1841. године. То је требало да утврди ослабљену православну веру, али Срби се неминовно због малтретирања померају на запад. Карансебешку епископску столицу пренео је 1769. године у Вршац, Вићентије Поповић

Митрополит карловачки Јован Георгијевић, је као владика карансебешки у 18. веку подигао владичански двор у Карансебешу. Из једног документа - захтева, уз њега је потписан Јунош Бумбочилов обркнез карансебешки. Карансебешки протопопијат је 1777. године био у Вршачкој епархији. Протопоп у Карансебешу и претплатник српске књиге је 1846. године био Лазар Радак.[5] Био је он то и претходне 1845. године.

Православно парохијско звање у граду Карансебешу је основано 1778. године и од тада се воде црквене матичне књиге. Православни храм је посвећен Св. великомученику Георгију. У парохији која припада Карансебешком протопрезвирату 1846. године је било 2379 православних душа. Свештенство парохијско те године чине: Лазар Радак протопрезвитер, Гаврил Јанковић викар и Георгије Андрејевић ђакон.[6] У народној вероисповедној школи било је 1846. године 85 ученика, са којима раде учитељи Јован Мурарју и Јован Мурар - обојица Румуни.

Претплатници једне српске књиге у Карансебешу 1810. и 1813. године су били: Јован Томић протопрезвитер карансебешки и конзисторијални присједник (члан), Живојин Поповић оберлајтант, Јован Радовановић управитељ училишћа (школе). Код директора граничарских школа Радовановића исте године се могла извршити претплата за српске новине.[7] Другу књигу набављају 1814. године: прота Томић, Поповић оберлајтант и Радовановић управитељ Училишта.[8] Поп Јован Томић као протопрезвитер Карансебешки је објавио у Будиму једну књигу на румунском језику 1823. године.[9] Књигу о општој историји, коју је написао на румунском језику, наш архимандрит Павле Кенгелац, купило је много читаоца у Карансебешу. Поред Румуна, ту су и Срби који знају румунски језик: Јован Томић протопрезвитер и парох карансебешки, и из околине - Иван Недић парох из Жупе, Константин Поповић парох из Присака и Арон Богојевић парох из Верчовора.[10] Стефан барон Јовић "от Сигенберд" је 1825. године мајор у Карансебешу.[11] Као претплатник летописа јавља се 1833. године Лазар Јосимовић капетан, "Славне Илирске 13-е регименте", и житељ региментског места Карансебеша.[12] Карансебешко школско окружје имало је 1842. године 244 школе, које је надгледао директор Урош Волић. Давидовићева књига о историји Срба имала је своје читаоце и у Карансебешу 1846. године: скупљач претплате био је поп Лазар Радак протопрезвитер карансебешки, те Гаври Јанковић намесник карансебешки, затим капетани Срби - Петар Поповић, Григорије Пејеско, Андреј Брановачки, затим грађани - Александар Јанковић спахија Живодарски, Елена Петровић спахијиница од Руж, Григорије Марковић лебцелдер, и неколико Мехадинаца.[13] Претплатник српске књиге је 1870. године Стјепан Шашић потпуковник 13-е Крајишке романско-банатске пуковније у Карансебешу.[14]

Године 1869. се каже да у градовима Оршави и Карансебешу има врло мало православних Срба и Грка. У тој целој Румунско-илирској пуковнији, највише је Румуна - 64.000, а поред 4000 Хрвата, има 16.000 Крашована и то су "Срби латинског закона".[15] Драгољуб Јовановић професор из Карансебеша је 1887. године тражио посао у гимназијама Краљевине Србије. Ружица Деметровић учитељица родом из Карансебеша, била је током студија питомица Сарајевске црквене општине (1895).

Године 1900. било је 100 Срба становника Карансебеша. Пет година касније записано је 106, и у Новом Карансебешу 2, укупно 108 православних Срба. У целом Карансебешком срезу Крашосеверинске жупаније 1905. године у свих осам насеља, живило је укупно 117 Срба.[16]

Референце[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 05. 08. 2013. 
  3. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. године
  4. Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  5. Јован Суботић: "Краљ Дечански. Епос у 8 песама", Будим 1846. године
  6. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  7. "Новине сербске", Беч 1813. године
  8. Фенелон: "Прикљученија Телемака сина Улисева", превод, Беч 1814. године
  9. Jovan Tomić: Kultura albinclor ... (Ueber die Bienenzucht.) rum. lit. cyr, Buda 1823.
  10. Kengelac, Pavel: "Istorija universla sau a toata lume", Buda 1824
  11. "Српски летопис", Будим 1825. године
  12. "Српски летопис", Будим 1833. године
  13. Димитрије Давидовић: "Историја народа србског", Београд 1846. године
  14. Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  15. "Школски лист", Сомбор 1869. године
  16. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Становништво[уреди]

У односу на попис из 2002, број становника на попису из 2011. се смањио.

Демографија
1966. 1977. 1992. 2002. 2011.
18.194 27.190 31.985 31.199 24.689

Матични Румуни чине већину градског становништва Карансебеша (92%), а од мањина присутни су Украјинци, Немци, Мађари и Роми. До средине 20. века у граду су били знатно бројнији Јевреји и Немци.

Галерија слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]