Портал:Геофизика/Биографија
Милутин Миланковић (1879. — 1958.), српски инжењер, геофизичар, климатолог и астроном. Оснивач је катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.
Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустроугарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустроугарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, небеска механика, теоријска физика).
Миланковићева истраживања имају велики утицај на геологију. Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија”. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.
Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био члан Немачке академије Натуралиста „Leopoldine” у Халеу, као и члан многих научних друштава како у земљи, тако и у иностранству.
Милутин Миланковић је најцитиранији српски научник (свих времена) у свету.