Брегалничка битка

Брегалничка битка
Део Другог балканског рата
Распоред снага током Брегалничке битке
Време 30. јун ‒ 9. јул 1913. Место Брегалница Исход Победа Србије и Црне Горе
Сукобљене стране
Краљевина Србија Краљевина Црна Гора	Краљевина Бугарска
Команданти и вође
Александар I Карађорђевић Радомир Путник Петар Бојовић Живојин Мишић	Михаил Савов Вичо Диков Кочевски Ратко Димитријев
Јачина
176.000 војника, 253 оруђа	130.000 војника, 130 оруђа
Жртве и губици
16.620 (3000 мртвих)	око 30.000

Битка на Брегалници водила се у времену од 30. јуна ‒ 9. јула (17. ‒ 25. јун по старом) 1913. године.

После Првог балканског рата, српски и бугарски дипомати се нису могли договорити око поделе територија које су освојиле од Османског царства. Србија је, по савезном уговору, сматрала да се решење спора преда арбитражном суду Русије. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустроугарском, није хтела да сачека решење руског цара, већ је 30. јуна 1913., без најаве рата, извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време и битку на српском фронту. Простор на коме се одвијала битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

Пашићев телеграм из Париза Лондону, о успеху Тимочке дивизије у сукобима са бугарским трупама (24. јун 1913)

У бици су учествовале 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа са српске стране; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца.

Бугарски план за битку био је да концентрисаним снагама 4. армије изврше изненадан препад на српску војску, да поведу офанзиван бој с ограниченим циљем (заузимање спорног територија), у којем да потуку српску војску на фронту од Вардара дуж Брегалнице и Злетовске реке до Царевог врха, и да заузму Овчје Поље.

Српски план за битку заснивао се на ратном плану, који је предвиђао стратегијски дочек бугарског напада на брегалничком фронту и по одбијању овога, прелаз у наступање треће српске армије у вези са Грцима. Упркос томе што је план предвиђао напад Бугара, а српска војска је донекле била на опрезу, ипак се није знало време бугарског напада и битка је била изненадна за њу.

Губици код 1. и 3. српске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и заробљених.

Најжешћи бој је доживела Тимочка дивизија, која је успешно бранила јурише двапута надмоћнијих Бугара.

Последице

Срби су добили материјалну и моралну победу, а заробили су и велики плен и знатан број бугарских војника. Бугарски ратни план потпуно је растројен и они су били принуђени да пређу у дефанзиву. Поседице ове битке биле су улазак и Румуније и Османског царства у рат против Бугарске и убрзање завршетка рата.

После пораза смењен је и водећи бугарски генерал Михаил Савов, а и нова влада је састављена.

Катастрофалне последице битке на Брегалници су дошле и на другим фронтовима. Кад су видели слом бугарске армије код Брегалнице, Бугарску су напале 13. јула Румунија и Османско царство, што је Бугарској донело велике губитке читавих покрајина (Румунија је заузела Добруџу, а Османско царство Једрене, са целом покрајином коју су изгубили у Првом балканском рату).

Спомен-капела са костурницом Каленица код Штипа подигнута је 1928. године. Ту је било сахрањен око 6 хиљада погинулих српских војника. Током 1941. године уништили су је бугарски фашисти. На том месту је 2015. године подигнута спомен-плоча.

Види још

• Црква Спасовица