Реченица — разлика између измена
мНема описа измене |
баг, морам сад завршит |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
{{Радови у току}} |
|||
{{остале употребе}} |
{{остале употребе}} |
||
У нефункционалној [[Лингвистика|лингвистици]], '''реченица''' је текстуална јединица која се састоји од једне или више [[Реч|речи]] које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничених графолошким карактеристикама, као што су [[Верзал|велика слова]] и ознаке ([[Запета|запете]], [[Упитник (знак)|упитници]] и [[Узвичник|узвичници]]). Супротно овом појму је '''крива''', која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена. Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра. |
|||
Дефиниције: |
|||
* Реченица је скуп речи која има одређено значење. |
|||
Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.<ref>{{cite web|url=http://dictionary.reference.com/browse/sentence|title=Sentence – Definitions from Dictionary.com|last=|first=|date=|website=Dictionary.com|publisher=|language=|archive-url=|archive-date=|accessdate=23. 5. 2008}}</ref> Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације [[Контекст комуникације|контекста]]); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно [[Значење|значења]] да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи [[Субјекат (граматика)|субјекат]] и [[предикат]]. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком. |
|||
* Реченица је изговорена или написана мисао. |
|||
* Реченица је део текста који садржи глагол у личном глаголском облику. |
|||
Чланови реченице: |
Чланови реченице: |
||
* Главни - '''[[Субјекат (граматика)|Субјекат]]''' и '''[[Предикат]]'''. |
* Главни - '''[[Субјекат (граматика)|Субјекат]]''' и '''[[Предикат]]'''. |
||
Ред 36: | Ред 38: | ||
* Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи ''моћи'', ''хтети'', ''желети'', ''морати'', ''смети''. |
* Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи ''моћи'', ''хтети'', ''желети'', ''морати'', ''смети''. |
||
== Референце == |
|||
{{Reflist}} |
|||
== Литература == |
|||
* <ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/795119185|title=An Introduction to Functional Grammar.|last=Halliday|first=M. A. K|date=|publisher=Hodder Education|year=2004|isbn=1444119087|edition=3.|location=London|publication-place=|pages=6|type=|oclc=795119185}}</ref> |
|||
[[Категорија:Лингвистика]] |
[[Категорија:Лингвистика]] |
||
[[Категорија:Реченица]] |
[[Категорија:Реченица]] |
Верзија на датум 13. март 2018. у 21:04
Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничених графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена. Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.
Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.[1] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.
Чланови реченице:
- Главни - Субјекат и Предикат.
- Зависни - Атрибут и Апозиција (одредбе именице), Објекат (допуна глагола) прилошке одредбе (одредбе глагола).
Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.
Субјекат
Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.
- Учитељица прегледа задатке.
- Јована и Теодора су добиле петице у школи.
Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.
- Неки старији људи су седели на клупи.
- Милица и Тамара су добре другарице.
У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.
- Трчати је здраво.
- Пет је мој срећан број.
Граматички субјекат је увек у номинативу.
- Мома се игра.
Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.
- ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
- дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
- ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)
Предикат
Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.
- Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
- Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
- приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
- идентификује субјекат: Ана је васпитачица.
Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.
- Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
- Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.
Референце
- ^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Приступљено 23. 5. 2008.
Литература
- ^ Halliday, M. A. K (2004). An Introduction to Functional Grammar. (3. изд.). London: Hodder Education. стр. 6. ISBN 1444119087. OCLC 795119185.