Програм Војаџер

С Википедије, слободне енциклопедије
Монтажни приказ планета и неких месеца које су две свемирске летелице Војаџер посетиле и проучавале, заједно са уметничким делима самих летелица. Може се видети дуга антена која се пружа из летелице и носача магнетометра. Приказане планете укључују Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун. Само Јупитер и Сатурн су посетиле друге свемирске летелице осим Војаџера 2.

Војаџер је назив за породицу летелица за истраживање Сунчевог система која се састоји од две летелице Војаџера 1 и Војаџера 2. Лансиране су 1977. године да би се искористило повољно планетарно поравњање касних 70-их. Иако су званично дизајниране да проучавају само Јупитер и Сатурн, две сонде су биле у стању да наставе њихову мисију у спољашњи Сунчев систем. Оне су тренутно на курсу да евентуално изађу из Сунчевог система. Ове сонде су направљене у Лабораторији за млазни погон и финансиране су од стране НАСА.[1] Обе мисије су сакупиле велику количину података о гасовитим џиновима соларног система, о којима се раније мало знало.

Путања која омогућава летелицама Војаџер да посете спољашње планете и да постигну брзину за излазак из нашег соларног система.

Према подацима из 2022. године, Војаџери су и даље у функцији иза спољне границе хелиосфере у међузвезданом простору. Они прикупљају и преносе корисне податке на Земљу.

Војаџер је урадио ствари које нико није предвидео, пронашао сцене које нико није очекивао и обећао да ће надживети своје проналазаче. Попут велике слике или трајне институције, он је стекао сопствено постојање, судбину ван домашаја његових руковаоца.

— Stephen J. Pyne[1]

Према подацима из 2022, Војаџер 1 се кретао брзином од 61,185 km/h (38,019 mph), или 17 km/s, у односу на Сунце, и био је удаљен 23.252.000.000 km (1,4448×1010 mi) од Сунца[2] достижући удаљеност од 1.558 AU (233 billion km; 145 billion mi) од Земље од 10. фебруара 2022. године.[3] Дана 25. августа 2012, подаци са Војаџера 1 су показали да је ушао у међузвездани простор.[4]

Према подацима из 2022, Војаџер 2 се кретао брзином од 55,335 km/h (34,384 mph), или 15 km/s, у односу на Сунце, и био је 19.350.000.000 km (1,202×1010 mi) од Сунца[5] достижући удаљеност од 1.301 AU (195 billion km; 121 billion mi) од Земље дана 10. фебруара 2022. године.[3] Дана 5. новембра 2019, подаци са Војаџера 2 су указивали да је и он ушао у међузвездани простор. On 5 November 2019, data from Voyager 2 indicated that it also had entered interstellar space.[6][7] Научници су 4. новембра 2019. известили да је 5. новембра 2018. сонда Војаџер 2 званично стигла до међузвезданог медијума (ISM), области свемира ван утицаја сунчевог ветра, као и Војаџер 1 2012. године.[8][9]

Иако су Војаџери превазишли утицај соларног ветра, још увек имају дуг пут до изласка из Сунчевог система. НАСА указује да „ако дефинишемо наш соларни систем као Сунце и све што првенствено кружи око Сунца, Војаџер 1 ће остати унутар граница Сунчевог система све док не изађе из Ортовог облака за наредних 14.000 до 28.000 година.“[10]

У августу 2018. NASA је потврдила, на основу резултата свемирске летелице Нови хоризонти, постојање „водоничког зида“ на спољним ивицама Сунчевог система који је први пут откривен 1992. од стране две свемирске летелице Војаџер.[11][12]

Летелица Војаџер је направљена у Лабораторији за млазни погон у Јужној Калифорнији и финансирана од стране Националне управе за аеронаутику и свемир (NASA), која је такође финансирала њихова лансирања са Кејп Канаверала на Флориди, њихово праћење и све остало у вези са сондама.

Цена оригиналног програма била је 865 милиона долара, док је касније додата Међузвездана мисија Војаџер коштала додатних 30 милиона долара.[13]

Историја[уреди | уреди извор]

Трајекторије и очекиване локације летелица Пионир и Војаџер у априлу 2007.
Трајекторије које су омогућиле свемирском броду Војаџер да посети спољне планете и оствари брзину да се одвоји од Сунчевог система
Приказ хелиоцентричне брзине Војаџера 2 у односу на његову удаљеност од Сунца, који илуструје употребу помоћи гравитације за убрзање свемирске летелице од стране Јупитера, Сатурна и Урана. Да би посматрао Тритон, Војаџер 2 је прошао преко северног пола Нептуна, што је резултирало убрзањем ван равни еклиптике и смањило његову брзину удаљавања од Сунца.[14]

Две свемирске сонде Војаџер првобитно су замишљене као део програма Маринер, те су тако првобитно назване Маринер 11 и Маринер 12. Затим су премештене у посебан програм под називом „Маринер Јупитер-Сатурн“, касније преименован у програм Војаџер, јер је сматрало да је дизајн две свемирске сонде довољно напредовао од дизајна породице Маринер да би заслужио засебно име.[15]

Интерактивни 3Д модел свемирске летелице Војаџер.

Програм Војаџер је био сличан Планетарној великој тури планираном током касних 1960-их и раних 70-их. Намера Велике туре је била да се искористи поравнање спољашњих планета које је открио Гари Фландро, ваздухопловни инжењер у Лабораторији за млазни погон. Ово поравнање, које се дешава једном у 175 година,[16] би се догодило касних 1970-их и омогућило би коришћење гравитационе асистенције за истраживање Јупитера, Сатурна, Урана, Нептуна и Плутона. Планетарна велика тура је требало да пошаље неколико парова сонди да лете поред свих спољашњих планета (укључујући Плутон, који се тада још сматрао планетом) дуж различитих путања, укључујући Јупитер-Сатурн-Плутон и Јупитер-Уран-Нептун. Ограничено финансирање окончало је програм Велике туре, али су елементи уграђени у програм Војаџер, који је испунио многе циљеве Великог обиласка, осим посете Плутону.

Војаџер 2 је био први лансирани објекат. Његова путања је дизајнирана да омогући прелет Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна. Војаџер 1 је лансиран након Војаџера 2, али дуж краће и брже путање која је дизајнирана да обезбеди оптималан прелет Сатурновог месеца Титана,[17] за који се знало да је прилично велик и да поседује густу атмосферу. Овај сусрет је избацио Војаџер 1 из равни еклиптике, окончавајући његову планетарну научну мисију.[18] Да Војаџер 1 није био у стању да изврши прелет Титана, путања Војаџера 2 је могла да буде измењена да би истражио Титан, избегавајући сваку посету Урану и Нептуну.[19] Војаџер 1 није лансиран на путању која би му омогућила да настави до Урана и Нептуна, али је могао да настави од Сатурна до Плутона без истраживања Титана.[20]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „The Fantastic Voyage of Voyager”. The Attic. Приступљено 3. 3. 2020. 
  2. ^ „Voyager Mission Status”. JPL. Приступљено 10. 2. 2022. 
  3. ^ а б „Voyager - Mission Status”. Jet Propulsion Laboratory. National Aeronautics and Space Administration. Приступљено 24. 4. 2021. 
  4. ^ Jpl.Nasa.Gov. „Voyager Enters Interstellar Space - NASA Jet Propulsion Laboratory”. Jpl.nasa.gov. Приступљено 14. 9. 2013. 
  5. ^ „In Depth - Voyager 2”. JPL. Приступљено 10. 2. 2022. 
  6. ^ Brown, Dwayne; Fox, Karen; Cofield, Calia; Potter, Sean (10. 12. 2018). „Release 18-115 - NASA's Voyager 2 Probe Enters Interstellar Space”. NASA. Приступљено 10. 12. 2018. 
  7. ^ Cofield, Calia; Cook, Jia-Rui; Fox, Karen (5. 10. 2018). „NASA Voyager 2 Could Be Nearing Interstellar Space”. NASA. Приступљено 6. 10. 2018. 
  8. ^ University of Iowa (4. 11. 2019). „Voyager 2 reaches interstellar space - Iowa-led instrument detects plasma density jump, confirming spacecraft has entered the realm of the stars”. EurekAlert!. Приступљено 4. 11. 2019. 
  9. ^ Chang, Kenneth (4. 11. 2019). „Voyager 2's Discoveries From Interstellar Space - In its journey beyond the boundary of the solar wind's bubble, the probe observed some notable differences from its twin, Voyager 1.”. The New York Times. Приступљено 5. 11. 2019. 
  10. ^ „Solar System Exploration”. JPL-NASA. Приступљено 19. 2. 2021. 
  11. ^ Gladstone, G. Randall; et al. (7. 8. 2018). „The Lyman‐α Sky Background as Observed by New Horizons”. Geophysical Research Letters. 45 (16): 8022—8028. Bibcode:2018GeoRL..45.8022G. S2CID 119395450. arXiv:1808.00400Слободан приступ. doi:10.1029/2018GL078808. 
  12. ^ Letzter, Rafi (9. 8. 2018). „NASA Spotted a Vast, Glowing 'Hydrogen Wall' at the Edge of Our Solar System”. Live Science. Приступљено 10. 8. 2018. 
  13. ^ „Voyager - Fact Sheet”. voyager.jpl.nasa.gov. 
  14. ^ Dave Doody (15. 9. 2004). „Basics of Space Flight Section I. The Environment of Space”. .jpl.nasa.gov. 
  15. ^ Chapter 11 "Voyager: The Grand Tour of Big Science" (sec. 268.), by Andrew,J. Butrica, found in From Engineering Science To Big Science ISBN 978-0-16-049640-0 edited by Pamela E. Mack, NASA, 1998
  16. ^ „Planetary Voyage”. USA.gov. 30. 10. 2013. Архивирано из оригинала на датум 27. 11. 2013. Приступљено 15. 10. 2013. 
  17. ^ David W. Swift (1. 1. 1997). Voyager Tales: Personal Views of the Grand Tour. AIAA. стр. 69. ISBN 978-1-56347-252-7. 
  18. ^ „Voyager FAQ”. Jet Propulsion Laboratory. Архивирано из оригинала на датум 21. 7. 2011. Приступљено 1. 1. 2015. 
  19. ^ Jim Bell (24. 2. 2015). The Interstellar Age: Inside the Forty-Year Voyager Mission. Penguin Publishing Group. стр. 94. ISBN 978-0-698-18615-6. 
  20. ^ Alan Stern (23. 6. 2014). „The PI's Perspective: What If Voyager Had Explored Pluto?”. New Horizons: NASA's Mission to Pluto and the Kuiper Belt. Приступљено 29. 8. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]