Пјер Тридо

С Википедије, слободне енциклопедије
Пјер Тридо
Pierre Elliot Trudeau-2.jpg
Пјер Тридо 1980.
Биографија
Пуно имеЖозеф Филип Пјер Ив Елиот Тридо
Датум рођења(1919-10-18)18. октобар 1919.
Место рођењаМонтреал
Канада
Датум смрти28. септембар 2000.(2000-09-28) (80 год.)
Место смртиМонтреал
Канада
Држављанство Канада
СупружникМаргарет Тридо (рођ. Синклер) (в. 1971 —  р. 1984)
Деца4, међу којима и Џастин Тридо
УниверзитетUniversité de Montréal, Економски факултет Универзитета у Лондону, Универзитет Харвард, Harvard Kennedy School, Париски институт политичких наука
Политичка
странка
Либерална партија Канаде
20. април 1968 — 4. јун 1979.
МонархЕлизабета II
ПретходникЛестер Б. Пирсон
НаследникЏо Кларк

3. март 1980 — 30. јун 1984.
МонархЕлизабета II
ПретходникЏо Кларк
НаследникЏон Тарнер

Жозеф Филип Пјер Ив Елиот Тридо (франц. Joseph Philippe Pierre Yves Elliott Trudeau; Монтреал, 18. октобар 1919Монтреал, 28. септембар 2000), такође називан иницијалима PET,[1][2][3] био је 15. премијер Канаде од 20. априла 1968. до 4. јуна 1979. и од 3. марта 1980. до 30. јуна 1984.

У почетку политичке каријере био је социјалиста, али је ступио у Либералну партију Канаде када је почео да се бави политиком на савезном нивоу. Именован је за парламентарног секретара Лестера Пирсона, а касније је постао министар правде у његовој влади. Од краја 1960—их па до половине 1980—их, Тридо је доминирао политичком сценом Канаде. Повукао се из политике 1984, а на месту премијера наследио га је Џон Тарнер.

Поштоваоци Пјера Тридоа га цене због очувања националног јединства и става против квебешких сепаратиста, сузбијања насилних протеста и увођења Повеље о правима и слободама у оквиру устава Канаде.[4] Критичари га оптужују за лошу економску политику и фаворизовање савезне владе у односу на покрајинске, нарочито због покушаја да контролише нафтне резерве у Канадској прерији.[5]

Његов син је премијер Канаде Џастин Тридо.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Collison, Robert (20. 11. 2016). „New books put Trudeaumania in fresh perspective”. Toronto Star. Архивирано из оригинала на датум 7. 8. 2017. Приступљено 7. 8. 2017. 
  2. ^ „Deborah Coyne, mère de l'enfant illégitime de PET, sera candidate”. TVA Nouvelles. Montreal. 27. 6. 2012. Приступљено 7. 8. 2017. 
  3. ^ Cauchy, Clairandrée (23. 8. 2003). „L'aéroport de Dorval devient l'aéroport PET”. Le Devoir. Montreal. Приступљено 7. 8. 2017. 
  4. ^ The Globe and Mail (2000-09-29), стр. A20.
  5. ^ Fortin (2000-10-09), стр. A17.

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Новински медији[уреди | уреди извор]

Други онлајн извори[уреди | уреди извор]

Архиве[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]