Републиканска фашистичка партија

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Републиканска фашистичка партија
Partito Fascista Repubblicano
ДучеБенито Мусолини
СекретарАлесандро Паволиини
Основана13. септембар 1943.
Распуштена28. април 1945. (распуштена)
22.децембар 1947. (забрањена)
ПретходникНационална фашистичка партија
СједиштеМилано, Италија
 Италија
Број чланова  (1943)900.000
Идеологијаиталијански фашизам
републиканизам
Политичка позицијакрајња десница
Боје     црно
Застава странке
Flag of the National Fascist Party (PNF).svg

Републиканска фашистичка партија (РФП, итал. Partito Fascista Repubblicano, PFR) била је политичка странка у Италији коју је предводио Бенито Мусолини током њемачке окупације средње и сјеверне Италије и била је једина легална и владајућа странка Италијанске Социјалне Републике. Основана је као насљедница Националне фашистичке партије као антимонархистичка странка. Краља Виктора Емануела III сматрали су издајником након што је потписао предају Савезницима.

Историја[уреди | уреди извор]

Након што је изведена операција спасавања Мусолинија, Национална фашистичка партија (НФП) обновљена је 13. септембра 1943. као Републиканска фашистичка партија (РФП) као једина странка сјеверне и под нацистичком заштитом Италијанске Социјалне Републике, незванично познате као Салска република. Секретар је био Алесандро Паволини.

РФП није опстала након Мусолинијевог убиства и нестанка Салске републике у априлу 1945. године. Међутим, инспирисала је стварање Италијанског социјалног покрета (ИСП),[1] а ИСП се сматрана насљедником НФП и РФП.[2] ИСП су формирали бивши лидери и ветерани Националне републиканске армије Салске републике.[3] Странка је покушала да модернизује и ревидира фашистичку доктрину у умјереније и софистицираније правце.[4]

Ђузепе Пицирани предводио је организацију РФП у Риму до априла 1944, када је именован за замјеника секретара националне партијске организације.[5]

Идеологија[уреди | уреди извор]

РФП је покушао повезати нову странку с раним радикалним фашизмом од прије 1922. године. Овај потез привукао је дијелове фашистичке „старе гарде”, који су стављени по страни након што је Мусолини ступио на власт 1922. године. Нова странке је, међутим, изнутра била подијељена са различитим унутрашњим тенденцијама које су се залагале за Мусолинијеву подршку. И док је РФП оживио ранореволуционарни фашистички дискурс, он се није вратио на антиклерикалистичке позиције раног фашистичког покрета.[6]

Секретар[уреди | уреди извор]

Национални конгрес[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Davies, Peter; Lynch, Derek (2002). The Routledge Companion to Fascism and the Far Right (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 328. ISBN 978-0-203-99472-6. Приступљено 26. 7. 2020. 
  2. ^ Levy, Carl (1996). „From Fascism to 'Post-Fascists': Italian Roads to Modernity”. Ур.: Bessel, Richard. Fascist Italy and Nazi Germany: Comparisons and Contrasts (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 188. ISBN 978-0-521-47711-6. 
  3. ^ Ignazi, Piero (1998). „MSI/AN: A Mass Party with the Temptation of the Führer-Prinzip”. Ур.: Ignazi, Piero; Ysmal, Colette. The Organization of Political Parties in Southern Europe (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 157. ISBN 978-0-275-95612-7. Приступљено 26. 7. 2020. 
  4. ^ Paynter, John; Hawkesworth, M. E.; Kogan, Maurice; Howell, Tim; Orton, Richard; Seymour, Peter; Huray, Peter Le (1992). Encyclopedia of Government and Politics (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 177. ISBN 978-0-415-07224-3. Приступљено 26. 7. 2020. 
  5. ^ Baldoli, Claudia; Fleming, Brendan (2014). A British Fascist in the Second World War: The Italian War Diary of James Strachey Barnes, 1943-45 (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. стр. 211. ISBN 978-1-4725-0789-1. Приступљено 26. 7. 2020. 
  6. ^ Pollard, John (2005). The Fascist Experience in Italy (на језику: енглески). Routledge. стр. 116. ISBN 978-1-134-81904-1. Приступљено 26. 7. 2020.