Рибозим

Рибозими су молекули РНК који имају способност катализатора биохемијских процеса, односно функционишу као ензими. Откриће рибозима 1982. године, показало је да РНК може бити и генетички материјал (као ДНК) и биолошки катализатор (као протеински ензими), и допринело је хипотези о РНК свету, која сугерише да је РНА могла бити важна за еволуцију праживотињских самореплицирајућих система.^[1] Најчешће активности природно или ин витро развијених рибозима су цепање или лигација РНК и ДНК и формирање пептидне везе. У оквиру рибозома, рибозими функкционишу као део велике подјединице рибозомалне РНК за повезивање аминокиселина током синтезе протеина. Такође учествују у разним реакцијама овраде РНК, укључујући сплајсовање РНК, вирусну репликацију и биосинтезу транспортне РНК.

Рибозиме су открили, радећи потпуно независно један од другог, Сидни Алтман и Томас Цех и 1989. године за то добили Нобелову награду. До тада се веровало да су ензими по својој хемијској природи искључиво протеини, а нуклеинске киселине пасивни унутарћелијкси носиоци гена. Захваљујући раду ова два хемичара успостављена је нова научна област РНК-ензимологија.

Овај чланак везан за биологију је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Self-splicing RNA: Autoexcision and autocyclization of the ribosomal RNA intervening sequence of tetrahymena”. Cell (на језику: енглески). 31 (1): 147—157. 1. 11. 1982. ISSN 0092-8674. doi:10.1016/0092-8674(82)90414-7.

Литература[уреди | уреди извор]

Astrid Sigel, Helmut Sigel and Roland K. O. Sigel, ур. (2011). Structural and catalytic roles of metal ions in RNA. Metal Ion in Life Sciences. 9. Cambridge, U.K.: RSC Publishing. ISBN 978-1-84973-251-2. doi:10.1039/9781849732512.
Johnson-Buck Alexander E.; McDowell Sarah E.; Walter Nils. G. „6”. Metal Ions: Supporting Actors in the Playbook of Small Ribozymes. стр. 175—196. doi:10.1039/9781849732512-00175.
Daniela, Donghi; Joachim, Schnabl. „7”. Multiple roles of metal ions in large ribozymes. стр. 197—234. doi:10.1039/9781849732512-00197.
Krista, Trappl; Norbert, Polacek. „9”. The Ribosome: A Molecular Machine Powered by RNA. стр. 253—275. doi:10.1039/9781849732512-00253.
Hiroaki, Suga; Kazuki, Futai; Koichiro, Jin. „10”. Metal Ion Requirements in Artificial Ribozymes that Catalyze Aminoacylation. стр. 277—297. doi:10.1039/9781849732512-00277.
Wedekind Joseph E. „11”. Metal Ion Binding and Function in Natural and Artificial Small RNA Enzymes. стр. 299—345. doi:10.1039/9781849732512-00299.
Doherty EA, Doudna JA (2001). „Ribozyme structures and mechanisms”. Annu Rev Biophys Biomol Struct. 30: 457—475. PMID 11441810. doi:10.1146/annurev.biophys.30.1.457.
Joyce, G. F. (2004). „Directed evolution of nucleic acid enzymes”. Annu. Rev. Biochem. 73: 791—836. PMID 15189159. doi:10.1146/annurev.biochem.73.011303.073717.
Ikawa Y, Tsuda K, Matsumura S, Inoue T (2004). „De novo synthesis and development of an RNA enzyme”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 101 (38): 13750—13755. PMC 518828 . PMID 15365187. doi:10.1073/pnas.0405886101.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Bionet Škola
Ribozyme structures and mechanisms
De novo synthesis and development of an RNA enzyme Архивирано на сајту Wayback Machine (5. април 2008)
Directed evolution of nucleic acid enzymes.

[1] „Self-splicing RNA: Autoexcision and autocyclization of the ribosomal RNA intervening sequence of tetrahymena”. Cell (на језику: енглески). 31 (1): 147—157. 1. 11. 1982. ISSN 0092-8674. doi:10.1016/0092-8674(82)90414-7.

[1]