Ријечка нахија
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
Ријечка нахија је била једна од четири нахије Старе Црне Горе.[1]
Границе[уреди | уреди извор]
Ријечка нахија се налази југоисточно од Катунске, а граничи се : са сјевера Љешанском нахијом, са истока Љешанском и Зетском и унеколико Скадарским Блатом, са југа Црмничком, са запада Катунском и нешто мало Боком которском.
Племена[уреди | уреди извор]
Ријечку нахију настањују припадници четири племена: Цеклин са Цеклинском Жупом и Косијерима, Добрско Село са Добрском Жупом, Љуботињ и Грађани.
Планине[уреди | уреди извор]
У овој нахији нема планина, а највећа су брда: Цеклинштак, Костадин, Бобија, Добрштак, Вирањ, Дебељак и Вртијељка, на којој је била битка 1690. године у доба, када су Црном Гором владали митрополити из разнијех племена.
Равнице[уреди | уреди извор]
У овој нахији налази се Ријечка равница на сјеверној страни Скадарскога блата.
Воде[уреди | уреди извор]
Кроз ову нахију теку ријеке: Ријека Црнојевића, која извире из Ободске пећине, а увире у Скадарско језеро. На овој ријеци су се налазили фабрика оружја и ободски млинови. По њој су пловили у доба Књажевине Црне Горе и мали параброди Мала Морача и Каратуна. Ријечкој нахији припада и сјеверни дио Скадарског Језера.
Путеви[уреди | уреди извор]
Ову нахију је спајао са Катунском колски пут од Цетиња до Ријеке, а са Зетском од Ријеке до Подгорице преко Љешанске нахије. Коњанички пут се пружао у правцу Данилова Града. Водом се могло пловити по Ријеци Црнојевића и по Скадарском Језеру до Вира, Скадра и Плавнице.
Поднебље[уреди | уреди извор]
У овој је нахији поднебље угодно. У њој успијевају добро сви домаћи усјеви и сваковрсно воће: смоква, мурва, лоза, шипак и друга. Горе су обрасле: дубом, јасеном, рујевином, зановети и другијем дрвећем. Домаће животиње има мало, усљед тога што немају гдје пасти, а од дивљачи има највише: зечева, лисица и куница.
Позната мјеста[уреди | уреди извор]
Једина варош у овој нахији је била Ријека, која се налази под брдом Костадином с лијеве стране ријеке Црнојевића, а има око 500 становника. Љети је у њој велика врућина, а зими је доста топло. Овдје је Књаз подигао зимски дворац Љесковац. На Ријеци постоји окружни суд, управа вароши, општина, телеграф и пошта. У близини на супрот вароши Ријеке, на десној обали ријеке Црнојевића, уздиже се брдашце Обод, на коме је некадашњи владар Црне Горе Иван Црнојевић сазидао био град 1482. године. Овдје је данас основна школа и црква. Град Обод још је стога значајан, што је ту била прва српско-словенска књига штампана 1493. год. Царев лаз, који се налази између Љешанске и Ријечке нахије, гдје је владика Данило са малом војском побиједио шездесет хиљада Турака, од којих је било око двадесет хиљада мртвијех на бојишту. Жабљак, знатан је што је био негда престоница Зете. Њега је сазидао Стефан Црнојевић. Данас је тврђава. Око њега је племе Цеклин и Љуботињ много крви пролило. Добрско село знатно је због тога, што је у њему манастир, у коме је владика Данило учио школу и постао владар Црне Горе. Овај је манастир из доба, кад су Црном Гором управљали владике из разнијех племена. У њему је још тада живио владика Сава Очинић. За Костадином, на Мрацељу и Метеризима биле су жестоке и крваве битке 1862. године са Турцима. Острво Врањина, у Скадарскоме Блату, знатно је, што је на њему био из старога доба манастир, у којему је била митрополија зетска, док је још Зета била држава. На ново га је подигао Књаз Никола I. Острво Ком у Скадарском Блату, на њему је гроб Стевана Црнојевића, некадашњег владара Зете. Острво Лесандро у Скадарскоме Блату са тврђавом.
Око овијех острова у Скадарскоме језеру племе Цеклин много је крви пролило, због чега су и чувени као први јунаци на води. На Скадарском Блату чувени су риболови: Каруч, Плоча, Базагур, Рањ, Ђурово и Калуђерово Око. На Каручу је била битка 1862. год.
Становништво[уреди | уреди извор]
У овој се нахији народ занима, осим земљорадњом и сточарством, риболовом и трговином. Из исте нахије извози се на продају разна риба, а највише суха укљева и руј. Народ је здрав, носи се и држи врло чисто, а и домаће уређење боље им је, него по другијем нахијама.
Референце[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Denton, William (1877). Montenegro, its people and their history. London: Daldy, Isbister & Company.
- Ердељановић, Јован (1926). Стара Црна Гора: Етничка прошлост и формирање црногорских племена. Српски етнографски зборник. 39. Београд: Српска краљевска академија.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Радусиновић, Павле С. (1985a). Насеља Старе Црне Горе: Општи дио. 1. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Радусиновић, Павле С. (1985b). Насеља Старе Црне Горе: Посебни дио. 2. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVI вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 1—88.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 89—227.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
- Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta'schen Buchhandlung.
- Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.