Срби у Црној Гори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Срби у Црној Гори
Civil Flag of Serbia.svg
JovanVladimirSlika.jpg
Srpski kralj Mihajlo lik.jpg
Konstantin Bodin.jpg
Stefan Nemanja.jpg
Ivan Crnojević.jpg
Stefan Štiljanović.jpg
Arsenije III.jpg
Danilo Ščepćević, The Mountain Wreath.jpg
Petar I Petrović Njegoš.jpg
Petar II Petrovic-Njegos.jpg
Miljanov.jpg
King Nikola of Montenegro.jpg
Brigadir Janko Vukotic.jpg
Andrija Radovic.jpg
Aleksandar lekso saicic.jpg
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg
Alexander I of Yugoslavia cropped.jpg
Petar Lubarda 2.jpg
Mihailo Petrovich Negosh.jpg
Velibor Džomić & Amfilohije Radović crop.jpg
Mojsije Zečević.jpg
Milos Komatina.jpg
Matija Bećković.jpg
Ana Dabović 3.JPG
Укупна популација
Срби на попису 2011. у Црној Гори
178.110 (Срби)
2.103 (Срби-Црногорци)
1.833 (Црногорци-Срби)
Региони са значајном популацијом
Црна Гора, Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска, САД, Аргентина
Језици
српски (ијекавски изговор)
Религија
доминира православље, мањим делом ислам и католицизам
Сродне етничке групе
Срби

Срби у Црној Гори, односно црногорски Срби или Срби Црногорци,[1] су део српског народа са простора Црне Горе. Према попису становништва из 2011. године, етнички Срби чине 28,73 % становништва Црне Горе, а додатних 0,64 % становништва чине Срби-Црногорци и Црногорци-Срби. Поред тога, од укупног броја етничких Црногораца, око 90.000 се изјаснило да говори српским језиком.

Историја[уреди]

Печат дукљанског кнеза (архонта) Петра из 10. века

Рани средњи век[уреди]

Током 6. века, на просторима Југоисточне Европе почињу да се појављују словенска племена, чији су чести упади на византијку територију довели до постепеног урушавања, а потом и потпуне пропасти царске власти у многим областима, укључујући и покрајину Превалитану, која је обухватла највећи део данашње Црне Горе. Словенски досељеници су по правилу запоседали жупске пределе, док се старо романско становништво повукло у приморске градове и тешко приступачне планинске крајеве. Почевши од прве половине 7. века, односно од времна владавине византијског цара Ираклија (610-641)), међу досељеним Словенима посебно се истичу Срби. На просторни опсег српских земаља у раном средњем веку први је указао франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[2] да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[3]

О раној историји Срба најзначајније податаке је оставио византијски цар Константин VII Порфирогенит у свом знаменитом историографском делу под насловом De administrando imperio.[4] Према његовом сведочењу, на просторима на којима су се настанили Словени настале су посебне територијалне јединице, односно склавиније, које је Константин Порфирогенит називао Србијом, Паганијом, Захумљем, Травунијом и Дукљом. Према данашњим границама Црне Горе, њени најзападнији делови су припадали Травунији, североисточни Србији, а средишњи и југоисточни Дукљи. Док је за остале кнежевине изричито навео да су их населили населили Срби, то није назначио и за Дукљу, али се по редоследу набрајања области и распореду насељавања може поуздано закључити да су и Дукљу населила упрво српска племена. Дукља се простирала од реке Бојане до Котора, и није ишла даље у дубину од планина које су чиниле вододелницу реке Мораче. Први познати владар дукљанских Срба био је кнез Петар, који је владао у 10. веку, а познат је на основу сачуваног оловног печата.

Српка држава династије Војислављевића[уреди]

Печат Константина Бодина из 11. века
Печат Ђорђа Бодиновића из 12. века

Крајем 10. и почетком 11. века, у Дукљи је владао српски кнез Јован Владимир који је као византијски савезник признавао врховну власт цара Василија II. Када је словенско-бугарски цар Самуило око 997. године напао Дукљу, Јован Владимир се повукао у неприступачне планинске пределе у околини Скадра. Како није имао снаге да се одупре, предао се, али је остао на челу Дукље оженивши се Самуиловом ћерком Косаром. Убијен је у Преспи, 22. маја 1016. године. У време потоњег успона византијске власти, у Дукљи је владао српски кнез Стефан Војислав („архонт Срба”, „Травуњанин Србин”, „Војислав Дукљанин”) који је 1034. године дигао устанак против Византије, али је 1036. године претрпео привремени пораз. Ускоро је дошло до новог устанка, да би током 1042-1043. године Војислав однео одлучујућу победу над Византијом. Описујући сукоб између архонта Драча и Стефана Војислава, византијски аутор Јован Скилица је записао:

„Срби (Дукљани) су њима, како се прича, намерно дозволили и допустили да улазе, док се он (архонт Драча) није бринуо нити о повратку, нити је остављао довољно јаку стражу по теснацима, док су Срби заузели и чували теснаце и стрмовита места на путу и чекали на повратак Византијаца.”

Стефан Војислав је ујединио српске области у Приморју, тако да се под његовом врховном влашћу нашла пространа територија од Бојане до Неретве. Њега је пре 1055. наследио син Михаило, који се измирио са Византијом и одликован је титулом протоспатара. Међународне прилике су се знатно промелиле после пораза Византије од Селџука 1071. године, у бици код Манцикерта. Услед тога, Михаило је подржао устанак Ђорђа Војтеха у Повардарју и околним областима, а утаницима је послао свог сина Константина Бодина са војницима, којег су устаници у јесен 1072. године у Призрену прогласили за цара, додавши му име Петар. Устанак је убрзо угушен, а Бодин заробљен. Неко време је провео као заробљеник у Цариграду, а потом у Антиохији, после чега је био избављен. Успео је да прошири своју врховну власт у Рашкој и Босни, чиме је извршено политичко обједињавање српских земаља. У писму папе Гргура VII ИЗ 1077. се види да Михаило већ носи титулу краља те да од папе тражи само њену потврду. Нормани из јужне Италије су се 1081. године спремали да освоје Цариград. Византијска војска је октобра 1081. под Драчом доживела потпуни пораз. Бодин је у почетку био на византијској страни, али се није упуштао у сукобе. Пошто је увидео да је наступило расуло у византијској војсци, повлачи се и априла 1081. се жени Јаквинтом, ћерком Архирица, угледног патриција из Барија и присталице Нормана. Успео је да одржи своју врховну власт у Босни и Рашкој, чиме је наставио рад свога оца на обједињавању српских земаља. Када је 1085. умро нормански војсковођа Роберт Гвискард, долази до повлачења Нормана и обнавља се византијска власт. После овога Бодин се све ређе помиње у изворима. Умро је 1101. године.

После његове смрти долази до слабљења дукљанске државе. Поједине Бодинове наследнике у Дукљи помиње искључиво Летопис попа Дукљанина, чији подаци често нису историјски поуздани.[5] Према њему, на дукљанском престолу су се смењивали Михаило (Бодинов син), Доброслав (Бодинов брат), Кочапар (син Бодиновог стрица Радослава), Владимир (Бодинов синовац), Ђорђе (Бодинов син), који је владао у два маха, Грубеша (синовац Кочапара), Градихна (Грубешин брат) и његов син Радослав. Од њега је управу над Дукљом и Травунијом преузео рашки велики жупан Деса 1162. године. После Десе, последњи господар Дукље је био кнез Михаило, када је пре јануара 1186. године Дукљу освојио рашки жупан Стефан Немања.

Позни средњи век[уреди]

Зетски кнез Стефан Вукановић Немањић, ктитор манастира Мораче

Према Стефану Првовенчаном, присаједињење Дукље је за великог жупана Стефана Немању била борба за „дједину” и „отачество” у којем је Стефан Немања био и рођен. Управу ад припојеном Дукљом, дао је најстаријем сину Вукану. Дукља је у Немањићкој држави, у почетку, очувала краљевску традицију преко титуле коју су носили Вукан и његови синови Ђорђе и Стефан.

У периоду распада Душановог царства дошло је до осамостаљивања феудалаца у Зети, како се све чешће називала Дукља. Око 1360. године, у документима који су настали из цареве канцеларије, помиње се власт Балшића. Њихова власт обухвата простор између Скадарског језера и мора са Баром и Скадром. После Балшића, као најзначајнија властеоска породица, издвојили су се Црнојевићи. Они су потомци кефалије Илије из доба краља Милутина, а владали су као властела брдовитом облашћу изнад Боке которске и Будве, која је у време Османског царства махом обухваћена Катунском нахијом. Последњи господар Зете је био Ђурађ Црнојевић. Он је 1496. напустио Зету и упутио се, са породицом и пратњом, у Венецију. Тако је и последња област српске средњовековне државе пала под власт Османског царства. Ђурађ је био значајан и по културној делатности. Он је у Зети отворио прву српску и словенску штампарију на Балкану, из које је јануара 1494. године изашао Октоих првогласник, а затим Псалтир са последовањем, Октоих петогласник, Требник и Цветни триод.

Срби у Црној Гори од 1496. до 1697. године[уреди]

По успостављању власти, Османлије су завеле у Црној Гори порезе и спахијске дажбине као и у осталим деловима царства. Раја је плаћала ушур (десетину), харач, испенџе и друге дажбине тзв. бадухаве. Уведена су два тимара за двојицу спахија и тимар, који се састојао од једног села, за кадију. Поред двојице спахија, који су добили и монопол на трговину вином, постојало је 53 муселима чија је имовина у потпуности ослобођена сваког пореза и дажбина. Сви муселими су били Срби, а и за спахије се чини да су били домаћи људи.

Отпор становиштва османској власти, поред покушаја војних акција у сарадњи са Млкечанима за време Млетачко-турског рата (1499-1503), је био уочљив и у покушајима да се избегне плаћање харача. Неплаћање харача с једне стране и специфичност терена са друге, као и сточарско занимање већине становништва навели су султана да донесе одлуку о издвајању Црне Горе у посебан санџак и додељивању посебног статуса филурџија-слободних сељака сточара за њено становништво. Први санџак-бег је био Скендер-бег (Станиша), трећи син Ивана Црнојевића, који је у Црну Гору стигао 1514. године. Нови статус становништва донео је другачији порез, они су сада од куће и баштине плаћали филурију, која је износила 55 акчи. Од тога је 33 припадало султану, 20 спахији, а две акче сакупљачу пореза. Пошто спахија није било, приход који је требало да се исплаћује њима, уступан је санџак-бегу. Скендер-бег је остао на челу Црногорског санџака до 1528. године. Тада је Црна Гора као посебна област ушла у састав Скадарског санџака.

Срби у Црној Гори од 1697. до 1852. године[уреди]

Нова прекретница у историји српског народа у Црној Гори означена је избором владике Данила Петровића-Његоша (1697), чиме је започело раздобље током којег су Црном Гором управљале српске православне владике из куће Петровића-Његоша, који су имали положај духовних и народних поглавара.[6] Ово раздобље је трајало до успостављања световне власти и стварања Књажевине Црне Горе (1852).

Постепено изграђивање Црне Горе као политичког ентитета у раздобљу од краја 17. до средине 19. века остварено је првенствено захваљујући кључном доприносу Цетињске митрополије, која је представљала главни стожер окупљања духовних и народних првака. Зхваљујући великом угледу, цетињски митрополити су током овог раздобља успели да окупе разједињене и завађене племенске главаре. У исто време, постављени су темељи за изградњу средишње земаљске управе у Црној Гори. Тиме је створен специфичан облик политичке власти, у коме се на челу земаљске управе налазило свештено лице, што се у политичкој теорији означава као хијерократија.[7] За време управе владике Петра I Петровића-Његоша, првобитној Црној Гори придружена су и Брда, а име државе је потом преименовано у Црна Гора и Брда.

Срби у Црној Гори од 1852. до 1918. године[уреди]

Уједињење[уреди]

Срби у Црној Гори од 1944. до 2006. године[уреди]

Срби у Црној Гори након 2006. године[уреди]

Десрбизација и црногоризација[уреди]

Почевши од средине 20. века, Срби у Црној Гори су потпали под удар десрбизације и етно-политичке црногоризације. Након окупације Црне Горе у Другом светском рату (1941), сарадници окупатора су под вођством Секуле Дрљевиће покренули антисрпску кампању у склопу покушаја стварања Независне Државе Црне Горе као квази-националне државе "црногорског" народа.[8] Слична политика је потом настављена и за време комунистичке власти у Југославији. Још у раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским актима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, а такву политику је усвојила и Комунистичка Партија Југославије.[9] Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је комуниста Милован Ђилас, који је одлучно заступао став о посебности црногорске нације, у чему су га подржавали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито.[10] Након успостављања комунистичке власти (1944) и стварања Народне Републике Црне Горе као посебне федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је приступио озваничењу посебне црногорске нације, чиме је постављен темељ за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације.[11] Идеолошку основу за спровођење десрбизације и црногоризације поставио је Милован Ђилас, који је у својим програмским чланцима из првих послератних година заступао тезу о историјској самобитности "црногорске" нације.[12] У раздобљу између 1944. и 1948. године, на подручју Црне Горе спровођена је интензивна црногоризација у свим областима друштвеног живота, а ова кампања је достигла врхунац у време првог послератног пописа становништва који је спроведен током 1948. године.

Након политичких промена које су у Црној Гори спроведене крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20 века, дошло је до позитивног, али привременог заокрета у односу државних власти према вођењу националне политике, тако да је у новом Уставу Републике Црне Горе из 1992. године било назначено: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора (чл. 9).[13] Међутим, након стварања Државне Заједнице Србије и Црне Горе (2003) и потоњег проглашења државне независности Црне Горе (2006),[14] процеси десрбизације и црногоризације су добили обележја званичне државне политике, која се од тада организовано спроводи у свим областима друштвеног, политичког и културног живота.[15] Када је 2007. године усвојен нови Устав Републике Црне Горе, одредба о службеном језику је измењена тако што је српски језик замењен црногорским (чл. 13).[16] Специфичан облик десрбизације и етно-религијске црногоризације огледа се и у покушају стварања посебне Црногорске православне цркве.

Српски језик у Црној Гори[уреди]

Према попису становништва 2011. године, 265.895 становника Црне Горе (42,88%) говори српски језик.

Српска племена у Црној Гори[уреди]

Настанак[уреди]

Специфичност по којој је било препознатљиво црногорско друштво била је његова племенска организација. Племена су формирана у низу историјских процеса, чију генезу је могуће пратити од краја 13. века па све до почетка 18. века. Термин катун данас се најчешће идентификује са привременим сточарским насељем, којег је могла чинити велика породица, али их је по правилу било више. Међутим, за време постојања средњовековне српске државе катун је имао, поред овог, још једно значење, као термин за дружину, компанију. Катунско становништво је имало другачији положај од сеоског (земљорадничког). Суштинска разлика била је у начину плаћања пореза и дужностима које су имали, односно већа аутономност сточарског у односу на сеоско становништво. Сваки катун имао је своју унутрашњу организацију, коју је са једне стране диктирало законодавство српске државе, а са друге обичајно право. Катунар је носио у почетку различите титуле, али се приликом османског освајања српске државе усталила титула примићур. Представници власти у катунима могли су да предводе своје катунаре у борбу, склапају уговоре са градовима о караванској трговини, па чак и суде у мањим споровима.

Како је катунско становништво, бавећи се сточарством и трговином, било веома покретљиво, временом је та покретљивост условила његово повезивање, што је већ од 15. века утицало на почетак формирања племена. Овог становништва највише је било у брдским пределима Херцеговине, Црне Горе и северне Албаније. Пропаст средњовековне српске државе и феудалних области које су се осамосталиле током те пропасти као и њихов пад под османску власт, убрзали су формирање племена, при чему је као први степен дошло до територијализације катуна. Овај процес се огледао у промени структуре сеоског жупског становништва, са којим се мешало катунско сточарско. Сточарске дружине су се насељавале у пуста и жупска места, доносећи у њих остатке свог аутономног статуса који су им нови господари санкционисали, а они проширили на жупско становништво. Катуни су после територијализације своје име све више ширили, обухватајући и околна места заузимају већу област, која је касније постала племенска. Средњовековни жупски топоними су нестали пред катунским, па тако катунски назив Бјелопавлићи замењује жупски Зета, одосно катунски топоними Зупци, Никшићи, Мрковићи заменили су жупске Врсиње, Оногошт и Папратна. Између катунске организације и настанка племена, најпре су формиране кнежине, као посебне међуфазе. Оне су настале спајањем више катуна и у њима се одмах издвојио слој угледнијих главара. Појединци су до те мере успели да се уздигну да су их савременици сматрали локалном властелом.

Племенска организација није била једнака на територији целе Црне Горе. Нарочито је била слаба, чак је у неким деловима и нема, у Љешанској, Ријечкој, Жупској и Црмничкој нахији. Племена у Црној Гори у 16. па и највећем делу 17. века нису достигла ни имала степен војне демократије какав је постојао код брдских племена Бјелопавлића, Васојевића, а нарочито Куча. Племенска и кнежинска организација су, свака на свој начин, омогућавале стаовништву укључивање у живот државе, пре свега у оним областима ближе граници, кроз војне послове, онемогућавала је претварање становништва у класичну рају, а подршка племена и братстава временом је постала најважнија за опстанак главарског слоја код којих се јавила идеја о њиховом властеоском пореклу. Овакав став је подржала црква што се манифестовало наглашавањем традиције српске средњовековне државности и процеса очувања народног идентитета.

Подела[уреди]

Стара Црна Гора и њена племена

Према Јовану Цвијићу, српска племена на територији Црне Горе деле се у две групе, црногорска и рашка племена. Црногорска односно племена старе, историјске Црне Горе налазе се између долине реке Зете и Скадарског језера са једне и Боке которске са друге стране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешанску, Ријечку и Црмничку. Рашка, названа тако јер је већина њих у области некадашње Рашке, заузимају највишу област између реке Зете и реке Лима. Њих чине херцеговачка племена и племена седморо Брда.

Стара Црна Гора[уреди]

  • Катунска нахија: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Пјешивци, Загарач, Комани.
  • Љешанска нахија: Дражевина, Градац, Буроње.
  • Ријечка нахија: Косијери, Добрско село, Цеклин, Љуботињ, Грађани.
  • Црмнићка нахија: Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани, Бољевићи.

Херцеговина[уреди]

  • Дробњаци, Ускоци, Језера, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Голија, Рудињани.

Брда[уреди]

  • Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Кучи, Ровчани, Морача, Васојевићи.

Приморје[уреди]

  • Брајићи, Грбаљ, Кртоле, Луштица, Маине, Мркојевићи, Побори, Паштровићи.

Познате личности[уреди]

Фреско-слика српског краља Михаила Војислављевића из 11. века

Средњи век[уреди]

Нови век[уреди]

Савремено доба[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Извори и литература[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]